U Kosovu Polju, nekada većinski srpskom gradiću, danas živi tek stotinak Srba, među njima i Stanija Anđelković i Dragoljub Draško Radenović. Odvojeni od porodica i svojih sunarodnika, ovo dvoje staraca je potpuno izolovano i zaboravljeno, gotovo od svih, piše RTV Kim.
Srbi su počeli da napuštaju Kosovo Polje posle bombardovanja 1999. godine. Nakon martovskog pogroma 2004. mnogi od preostalih su bili primorani da ostave za sobom svoje spaljene i uništene domove.
Uprkos velikim pritiscima i insistiranju da proda svoju kuću u nekadašnjoj Kruševačkoj ulici, Stanija Anđelković nije posustala. Ova osamdesetogodišnja Srpkinja živi sama. Ne obazirući se na godine, obrađuje baštu i brine o svojoj kući. Kaže da radi sve kućne poslove i da voli da priprema hranu, pa je tako i ekipu RTV Kim dočekala svežim krofnama.
„Samo sam ja u celoj okolini. Svi se čude i svi me poznaju. Kad odem u prodavnicu pitaju me: ‘Kako smeš sama’? Ali, ja smem. Svi oni znaju da sam sama i poštuju me. Grehota bi bilo da kažem drugačije. Sa komšijama živim fino“, kaže Stanija u razgovoru za RTV Kim.
Iako joj nedostaju nekadašnji sugrađani, baka Stanija nikada nije razmišljala da napusti Kosovo Polje. Dve ćerke koje žive na Kosovu je često posećuju, a sin se sa svojom porodicom odselio u Niš.
„Rešila sam da ne prodam još kada mi je umro muž. Dok je on bio živ, mi nismo hteli da prodamo. Jednom smo dobili 240 hiljada maraka, tada su marke bile vredne, ali ja nikada nisam htela da prodamo, niti danas to mislim. Sve se nadam da će opet ovo (Kosovo Polje) da bude naše, ali teško jer svi nas pritiskaju“.
Sada, kaže baka Stanija, Albanci i ne pitaju za kuću.
„Sada znaju. Ja sam im rekla da hoću da umrem ovde i da neću da idem odavde. Grobno mesto sam obezbedila pored muža na kosovopoljskom groblju“, priča Stanija Anđelković.
Nekoliko stotina metara dalje, u zgradi nedaleko od opštine Kosovo Polje i Ministarstva za povratak i zajednice, živi osmadesetdvogodišnji Draško Radenović. S obzirom da se teško kreće zbog obolele noge, Draško uopšte ne izlazi napolje. Sve potrepštine mu donose prijatelji, ali i komšije Albanci. Ni on, kao ni Stanija Anđelković nije želeo da napusti svoj dom.
„Ja sam tu rođen, tu ću i da umrem. Deca su gore, po Srbiji. Zovu me da idem, ali im ja kažem: ‘Jok, brate mili!’ Nema bolje nego svoje. Đe si rođen, tu je najbolje“, kaže Draško.
Draško i Stanija, ali i ostali Srbi iz Kosova Polja, zaboravljeni su gotovo od svih. Za predsednika Srbije Aleksandra Vučića oni ne postoje, a to je izjavio još u julu 2018. godine.
„U Čaglavicu kad odete, nema još 20 srpskih kuća. U Bresju skoro nikoga, u Kosovu Polju nikoga, nikoga“, rekao je tada predsednik Srbije.
Srbe iz Kosova Polja, kako kažu sagovornici RTV Kim lokalne i centralne vlasti na Kosovu niti pominju, niti im pomažu. Jedini koji ih obilaze i pružaju neku pomoć i lepu reč su predstavnici Crvenog Krsta Kosovo Polje, koji su im i danas doneli po paket humanitarne pomoći.
„Nekako ovi ljudi, koji su ostali da čuvaju ovaj grad, Kosovo Polje, čini mi se da su malo zaboravljeni. Crveni krst ne može sve da stigne. Nema ni sredstava, nema ni finansija, nema ni uslova, ali ono što ima je dobra volja. Imamo želju i nećemo sigurno ove ljude da ostavimo, pa makar došli i ovako da popijemo kafu, a često nas baka Stanija i nahrani, umesi pitu, pa doručkujemo zajedno“, kaže sekretar Crvenog krsta Kosovo Polje, Jovica Mitrović.
Na pitanje da li je nekada došao neko od predstavnika vlasti da ga obiđe i ponudi pomoć, Draško Radenović kaže:
„Hoće, hoće oni da dođu, ali samo kad treba da glasam. Ali ja neću nikoga da glasam“, odlučan je čika Draško.
U Kosovu Polju je do 1999. godine živelo preko 10 hiljada Srba. Danas se taj broj sveo na tek stotinak. Uglavnom su nastanjeni u Mašinskom parku i Livadskom naselju. Stanija i Draško žive u drugom kraju grada. Osim kada im neko sa namerom dođe, oni nemaju kontakata sa svojim sunarodnicima jer su udaljeni nekoliko kilometara od njih.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
