Ko seje vetar, žanje buru  

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju,

Uplašio me slučaj pekara Đuraja iz Borče. Nije prvi put da se nacionalni “ponos” i bes u Srbiji ispoljavaju na izlozima radnji čiji su vlasnici Albanci. Niti je prvi put da se na stadionima i ulicama čuje pesma “Ubi, ubi Šiptara”… Nije me to uplašilo. Znam – dok je budala, biće i budalaština.

Strah me je što na ove i ovakve gluposti ljudi iz vlasti ili ćute, ili ih, čini mi se, neki čak gledaju sa simpatijama. I to nije specifično samo za Srbiju, već i za druge delove bivše Jugoslavije. U Beogradu se to samo malo bolje vidi. Pijano srbovanje je uvek bilo fatalno za Srbiju.

Kolekciju apsurda u slučaju pekara iz Borče upotpunjava i “detalj” da su “nezadovoljni” doneli svinjsku glavu pred pekaru. Hrišćaninu Đuraju su pretili svinjskom glavom? Vrlo glup pokušaj izražavanja zlobe. 

Ali, tolerisanje ovakvih pojava najviše štete donosi narodu u kojem se dešavaju. Ta besmislena iživljavanja nad, uglavnom nemoćnim pripadnicima drugog naroda, zapravo su odraz slabosti i primitivizma.

Kada bi postojala volja u vlasti, takve pojave bi bile iskorenjene i lako i brzo. Nemam namere da nabrajanjem sličnih gluposti u našem regionu uspostavljam bilo kakvu ravnotežu krivice jednih ili drugih. Dugački spisak manifestacija nacionalnih iživljavanja se svakodnevno proširuje, a na ovim našim prostorima takvih besramnih činova nije bilo samo u vremenima kada je vlast koliko-toliko funkcionisala.

Ko su ti mladići što u ogledalu vide samo bicepse i tricepse, štede novac za tetovaže za koje ne znaju šta znače i kojih će se stideti čim budu pročitali prvu knjigu u životu, a čiji muzički ukus ispunjavaju pesme „Svake noći u mom snu, džamije u plamenu“, „Ubi,ubi Srbina“ (hrvatska verzija) ili „Ubi, ubi Šiptara„ (srpska verzija)…?

Šta je cilj ovakvih ispada? Pre svega, ekstremističke grupe predstavljaju ozbiljnu snagu i veliku opasnost u svakom društvu. Kada su 17. marta 2004. godine albanski ekstremisti organizovali pogrom nad preostalim srpskim stanovništvom na Kosovu, poginulo je 28 ljudi (mahom Albanaca), povređeno je 900 Srba, pet hiljada je proterano iz svojih kuća, Srbi su prognani iz 6 gradova i 9 sela, spaljeno je i uništeno 1300 domova i 150 manastira i crkava. Albanska elita je ćutala, baš kao i vlasti u Prištini. Srpski odgovor je bio – moleban. Ekstremisti su na ekstremizam odgovorili paljenjem džamija u Nišu i Beogradu.

Legenda kaže da su bili plaćeni za paljenje džamija, da je novac stigao iz budžeta regionalnih narko-kartela koji su videli korist od zaoštravanja sukoba. Uspostavljena je simetrija krivice.

Slično se dogodilo i februara 2008. godine kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Veliki protest u Beogradu pretvorio se haos u kojem su (isti oni koji su četiri godine ranije bacali baklje na džamije) palili ambasade. Isti rukopis, isti recept, isti finansijeri, isti interesi… Ne bih se iznenadio da su „zaraćene“ strane precizno dogovorile nemire sa motivom – nek se malo izduvaju navijači, bolje da se policija brine o njima, nego o nama.

Te planirane i latentne kampanje stigmatizacije i isključivosti imaju veliki uticaj na politički život ovog regiona. Smisao je da se održava stanje napetosti, da se „neguju“ ekstremne grupe u kriznim regionima i da se održava ta tiha vatra koja se uvek i lako može raspaliti. Upotrebna vrednost ekstremizma je posebno na ceni u izbornim kampanjama. Pred izbore u Hrvatskoj se naglo pojačava antisrpski vokabular.

Evo još jedne legende koja se prepričava među hrvatskim spin doktorima. U jeku kampanje HDZ je u osječkoj regiji slabo stajao sve dok se u jednoj od emisija lokalne televizije nije uključio vođa srpskih radikala, tek pristigao iz Haškog zatvora. On je oštro kritikovao HDZ, a podržao Ivu Josipovića. Naravno, izgubili su oni koje je podržao. Bio je to efektan trik HDZ-ovog izbornog tima. Niko se nije zapitao, kako to da se vođa srpskih radikala iz Zemuna javlja lokalnoj televiziji, koja nema dometa do Zemuna… Kad god Hašimu Tačiju zaškripi podrška, pomoć uvek stigne sa druge strane Ibra. Kada je Tači bio „na kolenima“ – uspravljen je paljevinom carinskog punkta na Jarinju. I sve je to deo političkog biznisa.

U novembru 2016. godine odbornici Opštine Suva Reka doneli su odluku o zabrani povratka raseljenih Srba u selo Mušutište. Usprotivili su se povratku Srba sve dok im „Srbija ne uputi izvinjenje i dok ne bude razjašnjena sudbina nestalih Albanaca“. Inicijativu je pokrenuo odbornik Tačijeve partije PDK. Niko se već dve i po godine ne uzbuđuje zbog ove odluke – ni u Prištini , ni u Beogradu, niti u Briselu. Zašto?

Ekstremistički pokreti su vrlo često instrument vlasti. Instrument koji ima višestruku namenu. Zapadnim saveznicima lideri iz ovog regiona pokazuju da su njihovi protivnici ekstremisti, što automatski znači da su oni na pravoj strani. Građanima žele da kažu: Bolje da vas vodim ja nego ekstremisti. Neguju ekstremističke grupe, omogućavaju im da obavljaju razne poslove jer su oni njihova vojska. Ali, političari gaje te strojeve loših đaka i pomažu njihove parade primitivizma iako ih preziru, ponižavaju i smatraju ih defileima zdravstvenih kartona punih psihosomatskih dijagnoza. Tolerišu ih i pomažu samo da bi ih jednoga dana žrtvovali. Zbog toga su, valjda, komešanja u podzemlju prvi signal krize vlasti.

Ekstremisti imaju za cilj da uplaše pripadnike drugih naroda i poklonike drugih vera, a u stvari najviše straha unose među svoje sunarodnike. Oni su deo sistema manipulacije građanima. Na fudbalskim i košarkaškim utakmicama u Podgorici mogli su se videti strahoviti izlivi mržnje prema Srbima, a huligane su predvodili sinovi crnogorskih funkcionera.

Svetski političko-ideološki spektar se u poslednjoj deceniji ubrzano pomera u desno, uz sve veće prisustvo ekstremizma, radikalizma i terorizma. Rasistička grupa u Švedskoj je štampala majice sa natpisom „Spali džamije u regiji“. Majice sa fotografijama spaljenih džamija se prodaju po ceni od 16 evra. U razvijenoj Švedskoj to je izazvalo burne reakcije u javnosti. Ali, daleko je Švedska…

Politički vokabular je kod nas inficiran terminom „fašizam“. Tako se fašizam sa govornica, preko medija, polako, ponovo besmisleno useljava u naše živote. To je proces konačnog zatiranja i rušenja spomenika antifašizmu. Šokiram se kada danas sretnem mlade (a sve je više takvih) koji veruju da su u Drugom svetskom ratu pobedili četnici, ustaše i balisti…

Ekstremizam je samo simptom velikog oboljenja u društvu i prvi signal krize demokratije. Cilj je da građani „naviknu“ na pojave ekstremizma – baš kao nekad u minhenskim pivnicama. Ta infekcija se širi kao kolera. Strahujem od posledica ovog talasa ekstremizma koji, valjda, treba i nama i svetu da pokaže da narodi na Balkanu ne mogu da žive zajedno i u miru. Ne mogu da verujem da je to politički ulog u borbi za vlast. Niti mogu da shvatim da političari ne razumeju narodnu mudrost – ko seje vetar, žanje buru.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.