Kako imati stomak, kičmu i bedra za rat?

Jelena Petković
Jelena L. Petković je slobodni novinar. Do 2018. radila je u Frankfurtskim Vestima, sarađivala sa dnevnim listovima Danas i Novosti, diplomatskim časopisom Kord i Njuzvikom, Radio Beogradom, bila je glavni i odgovorni urednik lista Student. Organizator okruglih stolova, autor je nekoliko istraživačkih projekata na temu nestalih, kidnapovanih i ubijenih, imovine Srba na Kosovu, jezičkim pravima: Pravo na jezik i Kosovo izgubljeno u prevodu, „Grafiti Prištine – crtice jedne mladosti“, kao i istraživanja o ubijenim i kidnapovanim novinarima. Autor je nekoliko filmova i saradnik na filmu „Milica“. Dobitnik je nekoliko priznanja i nagrada, između ostalih i “Laza Kostić” Udruženja novinara Srbije i međunarodnog festivala reportaže – Interfer. Vlasnik psa Bri.


KoSSev pokreće novu seriju prepiski „Novinarska beležnica“ – o novinarskoj etici, profesionalnim standardima i kako se nedostatak istih u vodećim medijima odražava na srpsko-albanske odnose. Sagovornica nekadašnjoj novinarki „Frankfurtskih Vesti“ Jeleni L. Petković biće Zana Cimilji (Zana Cimili), novinarka iz Prištine i dopisnica N1. Projekat je podržao UNMIK. Mišljenja i zaključci, izraženi u kolumnama, ne odražavaju nužno stav donatora.



Piše: Jelena Petković

Draga Zana,

Ovo pismo uopšte nisam ovako zamišljala. Htela sam da ti pišem o ranama za koje nikada dovoljno mesta u našim tekstovima. O poslednjem pitanju porodicama koje tragaju za najmilijima. Znaš ono koje postavljamo, gutamo knedlu i sramota nas što izgovaramo, pa ga kratimo na jednu opasnu reč – nada. O tome zašto smo mi odustali da pitamo – kada ćete o tome razgovarati u Briselu?

Kako sam otvorila staru beležnicu, dočekale su me ruke Senke Jovović, majke iz Goraždevca. Pokazuju ka nebu. Tamo su rafali odneli njenog Ivana. Bio je dete. Igrao se u reci. Oči raskolačene užasom, grlo osušeno adrenalinom – Danuš Ademi me ubeđuje da njegov narod nije porušio 56 nadgrobna spomenika u Kosovu Polju. Jedna kosovska političarka, zvezda u usponu, “iz šale” naziva izdajnikom taksistu koji se obradovao da sa mnom razgovara na srpskom.

Htela sam da ti spomenem kako isti kosovski krivični zakonik, za ista krivična dela kaže – Srbi idu u zatvor, a Albanci imaju šansu za novčanu kaznu. Da, toliko je katastrofalno napisan na mom jeziku. O tome zašto je uvoz knjiga na srpskom zabranjen, a prodaju se na šetalištu u Prištini. Pa i da te zabavim činjenicom da imam napismeno da mi nije dopušteno da uđem u Narodnu biblioteku u Prištini i napravim priču o knjigama u njoj.

Htela sam još puno toga da ti napišem. Možda te obradujem, iznenadim i nasmejem… ali omeo me – rat.

Na Kosovo gotovo uvek putujem autobusom. Sad se setih da bi se sigurno obradovala priči o dvojici putnika, na sedištu iza mene u 13-časovnom putovanju od Beograda do Štrpca. Do Niša su rešili sve probleme Srba i Albanca, na keca pomogli Putinu da “završi sve” oko Južne Osetije i Abhazije, a baš kod skretanja za Drajkovce, silno se zabrinuli nad cenom čelika u Kini. Šta da ti kažem – Štpčani znaju, što niko ne zna.

Ne volim organizovana putovanja i na sva tri mi se desio maler. Kolege fotoreporteri su me zbog tumaranja autobusom mrzeli, ali nadam se razumeli da je to šansa da upoznam ljude o kojima pišem.

Pre nedelju dana, negde kod Niša u “Erhan” je ušao nasmejani čikica. Bližili smo se Merdaru, telefon mu je zazvonio, slao je million poljubaca supruzi, objašnjavao nam koliko je voli, kako mu je rodila sedmoro dece. I taman su nam po drugi put vratili lične karte:

„Meni su deca svuda. A jedan sin mi je u Vučitrnu. Rekao sam mu, ako bude neke frke, neke vojske, pakuj se i beži“.

To, draga moja Zana, nije to bila izjava. Oči su mu šarale, osmeh zadrhtao, a mi – ni reč.

Tišina me ščepala za vrat. Poslednjih nedelja od upada, sukoba, nasilja i rata, ne može da se diše. Vrišti na TV-u, preti sa naslovnica. Ovaj čovek se plaši. Ne zna kako je do stranica tabloida došla nezvanična informacija o ratu. Na stotine puta, kažu analize „FakeNews Tragača“.

Koji argument da mu ponudim? Neće dati stranci? Ona EU koja satima, danima, sastavlja uvek isti „poziv svim stranama na uzdržanost”.

Upad, sukob, nasilje – mašina već dugo ne staje, političari galame. Da odmahnem rukom i kažem sve je to politika? Politika ne prestaje da uteruje narodu strah? Mogla sam kažem – niko nije toliko lud. A, videli smo.

Onako kako pričljivi taksisti umeju, od objašnjenja da telefonska aplikacija “Car go” krši zakon, preko Ustava, do Kosova, za minut i po, ovaj koji me je po povratku iz Gračanice dočekao, servirao mi je: „Da li razumete da mora da se krši Ustav, jer se sprema rat. Je l’ shvatate šta se dešava na Kosovu? Gospođo, gde se Vi informišete? Meni su deca u Nemačkoj, ali zar deca treba da ginu?“

Uostalom, kako građani da provere tačnost višemesečnih nezvaničnih informacija o upadu, nasilju i ratu? Ne mogu. Ne mogu ni novinari. Mogu samo da poruče kolegi – hej, pa tvoj nezvanični izvor te po deseti put slagao. Neko kome je porodica podeljena na Merdaru se plaši. A on će – pa, on će da nastavi da pije kafu.

Ja ne učestvujem u zamci straha. Redakciji koja mi je omogućila da postanem novinar kakav jesam, u oktobru sam rekla zbogom. Borila sam se najbolje što sam mogla i protiv lažnih vesti, spinovanja i širenja straha. Stvari su dobile nove obrise krajem leta, baš nekako u vreme kada sam napravila intervju sa igumanom manastira Visoki Dečani. Kolega me je zgranuto upitao: „Kako si tako lako donela odluku da odeš?“

Draga Zana, inače, vežbam. U fizičkim pokretima sve je jednostavno definisano. Ili si uspravan, ili sagnut. Nema između.

Istine radi, postoji set vežbi koji se zove – izdržaj, odnosno izometrijske kontrakcije. Prosto rečeno, čovek je u običnom položaju, na neobičan način, pa je mišić aktivan iako nema kretanja. Dok se odupireš o pod nožnim prstima i podlakticama, prvo te cepa stomak, onda ti bride butine, a na kraju „puca“ kičma. Kažu, vežba se savladava najbolje, ako se psihički fokusiraš i razmišljam o nečem lepom ili se praviš da nisi tu gde jesi i da radiš to što radiš. Međutim, bol te konačno obuzme i velike su šanse da padneš na nos. Pomislih sad, Zana, biće da tako opstaje i mnogo toga u novinarstvu.

Evo jednom prilikom, bili su izbori u SAD. Te noći su se brojali poslednji glasovi, a kiša je neumorno padala u Čaglavici. Ujutru, na putu do Lapljeg Sela, asfaltom je išao i plitak potok vode. Jedna iskisla starica, uvijena u marame i džempere, čekala je prevoz do Gračanice. U isti mah smo vozač i ja odreagovali, i pozvali baku unutra. Kiša je parala, vukla sam bakine torbe, a ona, kako je promolila glavu u vozilo, pre dobar dan je upitala: „Ko je pobedio u Americi?“

„Tramp bako“, rekoh.

„E, neka gi!“ Pobedonosno reče ona.

„E, neka me“, pomislih tako i ja. I odložih beležnice sa herojima današnjice. Al, na kratko.

Zdravlje,

Jelena

 


Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije KoSSev i donatora.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.