Izvor: BalkanInsight (Tekst je izvorno preveden sa engleskog)
Piše: Serbeze Hadžiaj (Haxhiaj)
Zvanično, Srbija i Kosovo ne sarađuju u oblasti zdravstva, ali ima pacijenata sa Kosova, i Albanaca i Srba koji i dalje lečenje traže u Beogradu, uprkos brojnim izazovima.
Nedavno je M. N. izgubio osmomesečnog sina. On i njegova porodica pokušali su sve da ga spasu, čak su prešli severnu granicu Kosova kako bi potražili pomoć u Srbiji.
„Najpre smo ga odveli u bolnicu jer nije pio dovoljno tečnosti“, prisetio se M. N. „Njegovo stanje se brzo pogoršalo, ali nije bilo objašnjenja. Nakon tri nedelje odlučili smo da ga pošaljemo u Beograd.“
Unajmili su privatnu ambulantu, jer vozila iz javnog zdravstvenog sistema ne mogu da ulaze u Srbiju.
Tamo je M. N., kao građanin Kosova, morao da plati lečenje po istoj ceni kao i svi strani državljani – ali njegov sin je barem konačno dobio dijagnozu. Ipak, lekari nisu mogli ništa da učine i beba je preminula krajem juna u Prištini.
Srbija i Kosovo nemaju formalni sporazum o saradnji u zdravstvu, kao što bi to bio slučaj za susedne države.
To je zato što Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova, a višegodišnja posredovanja Evropske unije u cilju „normalizacije“ odnosa uglavnom su propala.
Uprkos tome, ima pacijenata sa Kosova – i Albanci i Srbi – koji se i dalje se leče u državnim i privatnim bolnicama u Beogradu. Međutim, suočavaju se sa brojnim poteškoćama – od nemogućnosti sanitetskog prevoza, do dodatnih troškova.
„Trenutno ne postoji međuinstitucionalni sporazum između zdravstvenih vlasti Kosova i Srbije, tako da postoje pravne prepreke koje nam onemogućavaju da obezbedimo prevoz do zdravstvenih ustanova u Srbiji“, rekao je Mentor Zejnulahu, direktor Zajedničkih službi Univerzitetskog kliničkog centra u Prištini.
Izuzetak su ambulantna vozila zdravstvenih centara u većinski srpskim sredinama na Kosovu, koji i dalje funkcionišu u okviru srpskog zdravstvenog sistema, iako je Srbija državnu kontrolu nad Kosovom izgubila 1999. godine.
U Osojanu, selu sa srpskom većinom u okrugu Peć/Peja, ispred doma zdravlja parkirane su dva ambulantna vozila – jedno sa kosovskim, drugo sa srpskim tablicama.
Zaposleni, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je da ambulantna vozila ovog centra redovno idu u Srbiju, često prevozeći i pacijente albanske nacionalnosti.
„Mi smo zdravstvena služba“, rekao je. „Trudimo se da radimo svoj posao u skladu sa medicinskom etikom.“
U Institutu za majku i dete u Beogradu, gde je lečen sin M. N.-a, doktorka Snežana Ristić rekla je za BIRN: „Lečimo bez obzira na nacionalnost.“
Bez razlike u tretmanu
Četvrt veka nakon rata na Kosovu, nepoverenje između Srba i Albanaca i dalje je veliko.
Ipak, to nije sprečilo neke da svoje zdravlje poveravaju lekarima iz druge etničke zajednice.
„Nakon rata bilo je manje albanskih pacijenata, ali su vremenom ponovo počeli da dolaze, iako između država nema zvanične saradnje“, rekao je Nezir Lošaj, Albanac poreklom sa Kosova koji je nedavno otišao u penziju kao medicinski tehničar u jednoj od glavnih bolnica u Beogradu.
Lošaj je imao samo dve godine kada se 1962. sa porodicom preselio iz Kosova u Beograd zbog očevog posla. I danas je kontakt-osoba za kosovske Albance koji traže savet u vezi sa lečenjem u Beogradu.
„U početku su neki bili nepoverljivi ili sumnjičavi“, rekao je. „Moj zadatak je bio da sve prođe kako treba.“
„Gde god da su tražili lečenje, nikada nisam video da je bilo razlike u pristupu zbog etničke pripadnosti“, rekao je, podsećajući da je decenijama „beogradska bolnica bila glavni centar za pacijente iz cele bivše Jugoslavije“.
Kristie Palušaj, 72-godišnji Albanac sa Kosova iz Kline kod Peći, nedavno se lečio na Ortopedskoj klinici u Beogradu.
„Otišao sam zbog komplikacija koje ovde nisu mogle da se leče i tretman je bio korektan“, rekao je.
Palušaj je i ranije išao u Beograd, kada je tamo lečio svoju pokojnu suprugu Janu.
„U Beogradu su otkrili ono što ovde nije uočeno tokom pregleda“, rekao je.
„Dijagnostikovali su joj rak kičmene moždine. Posle operacije se osećala dobro. Ali godinu dana kasnije, 2021, preminula je od koronavirusa.“
Nedostatak saradnje između Beograda i Prištine stvara probleme i zdravstvenim radnicima.
Edis Jonuzi, fizioterapeut iz grada na jugu Kosova – Prizrena, diplomirao je u Beogradu 2010. godine, ali je morao da čeka šest godina da bi dobio licencu za rad na Kosovu, kada je uveden mehanizam za priznavanje diploma iz druge zemlje.
„Šest godina sam prolazio kroz neverovatnu borbu dok mehanizam EU iz Brisela nije odobrio moju diplomu“, rekao je.
„Zatim je zamenik ombudsmana za srpsku zajednicu na Kosovu omogućio da mi diploma bude priznata. Ovaj problem me mnogo koštao – i u karijeri i na druge načine.“
Lošaj kaže da je zdravstvo iznad politike.
„Politika može da nastavi s tenzijama, ali bolnice, lekari i pacijenti već dugo priznaju jedni drugima dokumenta i prihvataju jedni druge bez puno pompe“, rekao je.
Glavni pregovarači Beograda i Prištine u dijalogu koji vodi EU nisu odgovorili na zahtev za komentar za ovu priču.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
