Još jedna godina u kojoj ćemo propustiti priliku da naučimo da živimo zajedno

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Sve je više onih koji mi postavljaju pitanje: Hoće li biti rata? Odgovaram: Neće biti rata! Neće biti ni podele Kosova. Neće Kosovo biti nezavisno, niti će Srbija vladati Albancima. Ne brinite, i mi i Albanci još dugo ćemo „ulepšavati“ život zabludama i uživaćemo u obmanama.

Strah od rata indukuju političari svojim „kataklizmičnim“ izjavama i mediji kojima je pripala uloga da paniče o „Oluji na severu“… „novom progonu Srba“…“humanitarnim katastrofama“… Ili, s druge strane o „stalnoj opasnosti od hegemonističke Srbije“…“koja sprečava da Kosovo postane država“ i “članica međunarodnih organizacija“… „Srbima iz Rusije i Kine stižu najmodernije rakete“… “Albancima iz NATO-a stižu brodovi oružja…“

Građani su ponovo prevareni i svakome je pružena mogućnost da ima svoju pobedu u velikoj prevari.

Kosovski Albanci su „dobili“ vojsku u zamenu za viznu liberalizaciju. Evropa podržava kosovske Albance i deklaracijama, saopštenjima i izjavama se „bori za njih“ – ali im ne da vize. Ne želi ih čak ni kao turiste. To je nepravedno, nemoralno i direktno usmereno protiv stabilnosti. Evropa drži Kosovo u getu. Uživa u besmislenim potezima u ovoj „šahovskoj partiji“, opsednuta je izborima u EU, usavršava svoje kadrovske kombinacije. Evropski funkcioneri obogaćuju svoje predizborne biografije mlakim i bezuspešnim nastojanjima da pomognu dijalog o Kosovu i stimulišu pritiske da se dođe do „stabilnog rešenja“. Evropa neće Balkance.

Nacionalni ponos je sačuvan odlukom kosovskog parlamenta o vojsci. Jasno je da je podrška Zapada osnivanju vojske bila kompenzacija za slobodu kretanja građana Kosova. Jedina dilema „pažljivih posmatrača“ je zbog čega je na vojnoj paradi „vrhovni komandant“ imao na sebi maskirnu bluzu i teget pantalone? Propust imidž-mejkera ili distanciranje od potpune militarizacije?

Dodatna „zaštita“ albanskog nacionalnog ponosa je „taksa na srpske proizvode“ – ekonomska mera kojom je podstaknut šverc. Nastavili su da sarađuju oni koji su uvek sarađivali – kriminalci.

Narod je zarobljen između srbofobije i albanofobije, okovan spinovima, potčinjen i ponižen, uplašen stalnom pretnjom od mogućnosti gubitka posla, od gladi, siromaštva i u stalnom strahu od mogućih sukoba…Uplašen i ne vidi da je smisao vlasti postala provizija na tenderima, da se ponovo grade tek izgrađeni putevi, da je cilj gradnje – pranje para. Korupcija je izbrisala liniju razdvajanja između vlasti i podzemlja, pa se nervoza u podzemlju ispisuje krvlju na ulicama…

Na Kosovu je politika postala smisao života. A život Srba i Albanaca vekovima funkcioniše u sistemu ravnoteže straha. Naša istorija je ratni bilten. Prosperitet su donosila samo retka mirna vremena, kada su nas naterali da jedni u drugima vidimo ljude. Moramo da naučimo da živimo zajedno.

Bojim se da i pritisak da se postigne „pravno obavezujući sporazum“ nije imao i nema za cilj da se poboljšaju odnosi između Srba i Albanaca, a samim tim da se stabilizuje region, već samo da Federika Mogerini zabeleži uspeh pred izbore u EU. Veliko je Kosovo za tako male ciljeve.

Poštovani prijatelju,

Sedmogodišnji proces „normalizacije“ između Kosova i Srbije ili Beograda i Prištine (kako se to izgovara s ove strane Ibra) vratio se na početak. Taj proces je bio pogrešan, netransparentan, pretvoren je u mehanizam za održanje na vlasti. Evropska unija je pokazala nezainteresovanost. Briselska odiseja je pokazala da Beograd i Priština u ovom trenutku nemaju kapacitet da postignu pošten dogovor o konačnom rešenju. Ali, briselski dijalog je dokazao da dok traju pregovori – nema sukoba. I to je nešto. Pre odlaska u Brisel političari su nas ubeđivali (jedni da je Kosovo država, drugi da je Kosovo pokrajina) kako će biti „istorijski teška runda pregovora“. Na svim velikim skupovima insistirali su na priči o kosovskom pitanju, a u medijima je bilo najvažnije koliko puta su se rukovali sa glavnim svetskim „facama“.

Američkom predsedniku je, valjda, dosadilo da se rukuje sa ovdašnjim lokalnim liderima, pa je savio tabak i rešio da im piše. Sada se „cirkus“ nastavlja jer svako na svoj način tumači i ta pisma.

Javnost je opsednuta Trampovom sugestijom da je „šteta da se propusti jedinstvena prilika za mir“ i čita je kao „uključivanje“ američkog predsednika u proces „podele, razgraničenja ili korekcije granica“. Valjda je uvek „prilika za mir“. Ima onih koji Trampova pisma tumače kao poruku lokalnim liderima – obećali ste rešenje, tvrdili ste da imate podršku naroda za to – neozbiljni ste.

Ima i onih koji smatraju da je predsednik SAD, po inerciji, potpisao tekst koji je sastavio tamo neki činovnik (iz lanca lobističkih firmi)… i da pismo nikoga ne obavezuje. Doduše, SAD se ne obaziru ni na Ujedinjene nacije, spoljnu politiku su svele na kršenje međunarodnog prava, pa je besmisleno očekivati da pismo ima veći značaj od, recimo, malo neobične božićne čestitke. Zastupnici teorije zavere pismo smatraju signalom da ljudi iz predsednikove blizine napuštaju lobistički projekat podele Kosova. Oni koji prate lokalne medije navedeni su da zaključe da je velika Amerika zabrinuta za nas i da čak i Tramp ne spava zbog Kosova.

Sve u svemu, u 2019. godinu ulazimo sa nastojanjima da se oživi plan podele, što znači sa pokušajima da se traži i namerom da se ne nađe rešenje. Priželjkujemo da će rešenje samo da dođe ili će da ‘padne s neba’ (1999. godine je ‘rešenje’ došlo ‘s neba’, pa smo i jedni i drugi videli kako smo prošli). Naredna godina će biti vreme pauze u dijalogu u Briselu. Briselske fotelje će biti popunjene tek na jesen. Možda će i naši lideri, po starom maniru, ući u izborne trke, kako ne bi gubili vreme. Možda će rekonstruisati vlade, hapsiti korumpirane ministre i političke oponente… Kad je već hleba sve manje, neka bude više igara… Znači, još jedna godina u kojoj ćemo propustiti priliku da naučimo da živimo zajedno.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.