Pre jedanaest godina, na današnji dan, bivši srpski i kosovski premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači, parafirali su Briselski sporazum. Dokument se sastoji od petnaest tačaka od kojih se šest odnose na Zajednicu srpskih opština. To su i jedine tačke koje još uvek nisu ispunjene, premda, uprkos tome što se godinama odvijala integracija, u poslednje dve godine deo ostalih praktično izumro izlaskom Srba sa Severa iz kosovskih institucija.
Zahtevi Beograda da se ZSO formira još su glasniji i učestaliji, naročito jer je ona posredno, u članu 7, i deo novog sporazuma iz EU za normalizaciju odnosa od prošle godine. Ova tačka, međutim, nije došla na red, čak ni pred usvajanje zahteva za prijem Kosova u Savet Evrope ove nedelje, iako je bila uslov. Sada je postala postpristupna obaveza.
Dijalog Beograda i Prištine uz posredovanje EU započet je u martu 2011. kao „tehnički dijalog“ u sklopu kog se razgovaralo o civilnim i katastarskim registrima, slobodi kretanja, a pre akcije tadašnje ROSU policije na Jarinju i Brnjaku, odnosno postavljanja barikada.
Politički dijalog započeo je 2012, a kulminirao je 19. aprila 2013. – Prvim sporazumom o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, tzv. Briselski sporazum, iz kojih su se potom razvile desetine tzv. tehničkih sporazuma i podsporazuma.
Beograd i Priština su tokom godina negovali oprečna tumačenja onoga što su se dogovorili, sa evropskim stavom „o konstruktivnoj nejasnoći“. Za to vreme, javnost na obe strane je nepodeljeno komentarisala da je jedna od glavnih karakterstika briselskog procesa netransparentnost.
U prilog tome ide i to što se i sa tačnim brojem sporazuma licitira – da li je 33, odnosno 38, ili preko 40.
Sam briselski sporazum parafirali su tadašnji premijeri Hašim Tači i Ivica Dačić uz posredovanje predstavnice EU. Istog dana kada je Ketrin Ešton saopštila da je postignut Briselski sporazum, Evropska komisija usvojila je preporuku da zemlje članice EU otvore pregovore o članstvu sa Srbijom.
Plan primene Briselskog sporazuma donet je 22. maja 2013. godine sa definisanim datumima i određenim oblastima u kojim će se sprovoditi dogovoreno. Kao preduslov, postavljeno je to da ga dve vlade prihvate, što je i učinjeno, međutim, otvorilo se i pitanje ratifikacije na domaćem terenu.
I dok je Briselski sporazum u skupštini u Prištini usvojen kao međunarodni sporazum, Srbija je praktično zaobišla ratifikaciju, jer je Briselski sporazum „prihvaćen“ odlukom Vlade Srbije. („Odluka o prihvatanju izveštaja o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje Evropske unije, uključujući proces implementacije postignutih dogovora“).
Upravo to što nije ratifikovan, otvorilo je u delu srpske javnosti, posebno kod onih koji se protive ovakvom dogovoru, osporavanje njegovog ustavnog karaktera, kao i međunarodnog, premda za ovo potonje, oni koji osporavaju navode i druge razloge, poput statusa Kosova kao nepriznate/osporavane države, načina potpisivanja dokumenta, itd.
Sa druge strane, Ustavni sud Srbije proglasio se nenadležnim, odnosno odbacio je zahtev za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma, uz ocenu da je reč o političkom, a ne o pravnom pitanju.
U Prištini se pitanje (ne)ustavnosti sporazuma ticalo samo tačaka o formiranju ZSO, odnosno posebnog tehničkog sporazuma o formiranju Asocijacije sa srpskom većinom kako se to na Kosovu naziva.
Ustavni sud Kosova je 23. decembra 2015. godine, doneo odluku u kojoj je naglašeno da sporazum o Zajednici srpskih opština „nije u potpunosti u skladu sa Ustavom Kosova“ – i to pet meseci posle postizanja sporazuma u Briselu.
Ipak, u odluci su naveli i da će „Asocijacija opština sa srpskom većinom biti uspostavljena, kao što je predviđeno Prvim sporazumom, ratifikovanim od strane Skupštine Republike Kosovo i proglašenim od strane predsednice Republike Kosovo.“
Danas, 11 godina od potpisivanja Briselskog sporazuma, Zajednica srpskih opština – o čemu govori prvih šest tačaka tog sporazuma – još uvek nije formirana.
Sa druge strane, tačke koje se odnose na integraciju Srba u Kosovsku policiju, sudstvo, organizovanje lokalnih izbora na Severu Kosova 2013. godine, tj. 7, 9, 10 i 11. tačka – jesu.
Sadašnjost
Briselski sporazum je na terenu defakto primenjivan u prvim godinama pritiskom iz Beograda na Srbe sa Sever uključujući i preko „državnog projekta“, kako su sami zvaničnici u Beogradu to naglašavali – Srpska lista. Poslednje dve godine sa iste adrese usledili su ‘podsticaji’ napuštanja kosovskih institucija.
Ujedno, jednoglasna svedočenja i utisci su da je ovakvim procesom olakšano stavljanje Severa pod kontrolu Prištine.
11 godinu srpsko stanovništvo na Severu dočekuje sa urušenim kapacitetima – oslabljeni, bez političkog i institucionalnog uticaja na sopstvenoj teritoriji na kojoj žive.
Početkom novembra pretprošle godine Srbi sa Severa napustili su većinu kosovskih institucija. Posledice ovog postupka osećaju se i dalje.
Potpuno suprotno onome što je konkretno za Sever predviđao sam Briselski, u policiji na Severu, ali i u svim ostalim gore navedenim institucijama – većinu čine Albanci.
Do toga je doveo problem srpskih tablica gradova na Kosovu, koje su tokom prošle godine i ugašene na prostoru Kosova.
U ovoj se otvorilo novo pitanje – dinar i platni promet koji za građane na Kosovu stiže iz Srbije.
Kao i prethodne tri, koje su pratile odlaske pregovarača i lidera Beograda i Prištine u Brisel pretežno radi deeskalacije sve gore situacije na Kosovu, odnosno Severu, naročito u septembru prošle godine i sukoba u Banjskoj, i sada se odlazi radi rešavanja pitanja srpske valute na Kosovu.
Za to vreme, kosovska vlada postiže uspehe i na spoljašnjem planu. Još im jedan korak fali da se učlane u prvu međunarodnu organizaciju – Savet Evrope, dve godine nakon što su aplikaciju i podneli.
Deset godina nakon donošenja prvog okvirnog sporazuma o principima za normalizaciju odnosa, takođe u Briselu postignut je Evropski sporazum o putu za nomalizaciju odnosa Kosova i Srbije, sa aneksom implementacije mesec dana kasnije, a prema najavama koje se mogu čuti u javnosti – očekivanja su da treći sporazum bude tzv. konačni pravno obavezujući sporazum o nomalizaciji odnosa dve strane. I dok su na prvi sporazum parafe stavili Dačić i Tači, iako to nikada nije zvanično potvrđeno, drugi sporazum je Vučić odbio da potpiše na poziv kosovskog premijera, iako EU strana tvrdi da je ovaj sporazum validan i bez potpisa.
Prihvaćen je ovaj sporazum iz EU, u kom se, u tački 4, Beograd usaglasio sa tim da se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, što se u javnosti tumači kao slaganje Srbije za članstvo Kosova u Savet Evrope.
U EU sporazumu, koji je praktično preklopio Briselski, iako nije precizno definisano, tačka 7 tiče se pitanja Zajednice srpskih opština.
A iako je bila uslov da Savet Evrope i razmatra njihovu aplikaciju, Zajednica srpskih opština, ipak je tu prešla u postpristupnu obavezu.
Ključno je i to što su učestali bili pokušaji EU i SAD da kosovske vlasti prihvate Nacrt statuta Asocijacije iza kojeg stoji sama EU.
Već više meseci traju pokušaji da kosovske vlasti upute ovaj Nacrt Ustavnom sudu na ocenu, a u najnovijem pismu Savetu Evrope troje najviših kosovskih lidera se još jednom obavezalo na to.
Ešton: ZSO nije neka negativna magična stvar, a ona je samo sposobnost da radite zajedno
Posrednik u postizanju Briselskog sporazuma pre 11 godina, Ketrin Ešton, novembra prošle godine u intervjuu za naš portal podsetila je na tačke koje se tiču formiranja Zajednice opština sa srpskom većinom.
Nije očekivala da će joj se za sve ovo vreme pridodati neke stvari kao da je to neka „negativna magična stvar“, a ustvari:
„Sve što je ona – to je sposobnost da budete u mogućnosti da radite zajedno, da sa Prištinom razgovarate tako da se zajednica (srpska, prim.red.) oseća bezbedno“.
„Zajednica dolazi iz jednog od sedam pitanja koje sam Beogradu i Prištini postavila u dijalogu. Pitanje za Prištinu je: Da bismo mogli da Beograd nateramo da se ne meša – onako kako u Prištini to vide, ili da Beograd ne bude deo struktura na Severu Kosova, za srpsku zajednicu je stoga važno da sa Prištinom ima poseban odnos. U Evropskom zakonu o lokalnoj upravi, cela Evropska Unija može da sarađuje na pružanju usluga svuda, što je deo evropskog prava. Dakle, oni mogu da svoj odnos učine posebno važnim tako što će srpska zajednica imati direktnu, hitnu vezu sa Prištinom onda kada oseti da ima problem“.
Kroz postizanje Briselskih dogovora, sve strane pokušale da se upravo pozabave rešenjima za normalnost života građana na Severu, kao što je i bilo gde drugde, kazala je.
„Trudili smo se da to uradimo uz podršku Beograda i Prištine tako da pronađemo sprovodljiva rešenja. I bili smo svesni da će njihovo sprovođenje ljudi vrlo pažljivo posmatrati, pokušavajući da shvate šta ono tačno znači“, poručila je u novembru.
Za sunovrat dela tada dogovorenih sporazuma, kaže da je i tada bila svesna da neće sve stvari ići glatko.
„Postizanje sporazuma je jedna stvar, a njegovo sprovođenje sasvim druga – teža, jer tada nailazite na razne probleme“, poručila je između ostalog.
Šta je još u ovom intervjuu Ešton govorila, čitajte u:
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
