Janjić: Stabilnost Beograda se prvo narušava na Kosovu

Aleksandar Vučić i Marko Đurić su dobro informisani o odgovornosti koju imaju za sadašnje stanje, potpuno svesni da u Srbiji, kao i na Kosovu i Metohiji, mora da bude reformi. Vučić je toliko iskoračio u reforme da je kasno da se vrati. Beograd je svestan da na Kosovu i Metohiji može još nešto da uradi za godinu – do godinu i po dana, ali nakon toga neće moći. Pukla je bajka da će Beograd da budžetira sve. Srbija se, sa jedne strane, saglasila da Kosovo bude deo evropske privredne komore, ali pod uslovom da se formira srpska asocijacija privrednika sa Kosova u koju će moći da uđu samo vlasnici kapitala. Postojeća privredna komora Kosova i Metohije prestaće da postoji. Pošta Srbije prelazi u ruke Pošte Kosova. Nakon privatizacije Telekoma, na Kosovu će se otvoriti i ćerka firmaJedanaest društvenih preduzeća sa Severa Kosova je u fazi pripreme za privatizaciju i oko 1.350 radnika ima potpisane sporazume o otpremnini​. Vlada pokušava da spasi Zdravstveni centar proglašavajući ga KBC-om. Svi znaju da postoji nemački predlog za integrisani univerzitet – sa najviše 2.100 studenata, a da bi Univerzitet i KBC opstali, treba napraviti akcionarsko društvo zaposlenih sa strateškim investitorima da bi taj KBC pokrivao ceo region Severa Kosova, sve do Kraljeva, Niša, Crnu Goru i Republiku Srpsku. Kosovo i EU ulaze u sufinansiranje institucija na Severu i počeće da ih kontrolišu, iako neće žuriti. Beograd može da izdrži jednog Jablanovića, ali Sever Kosova ne može da izdrži "Jablanoviće". Kvalitetni ljudi sa Severa Kosova se tiho iseljavaju, ali na Severu još uvek ima obrazovanog mladog sveta koji ne zaslužuje da živi u takvim komunalnim uslovima i neizvesnosti. Hteli mi to da priznamo, ili ne – Kosovo i na mitološki i na realan način jeste deo identiteta svih Srba. Ko nema kontrolu nad Kosovom, taj je neće imati ni u Beogradu. Stabilnost Beograda se prvo narušava na Kosovu. Ili će Srbija napraviti sistem kontrole, ili će ga napraviti EU, pritisnuta Amerikom, jer njima trebaju Srbi sa Kosova da bi bili kontrolni faktor nad Albancima. Ovo su ključne poruke lidera političke stranke Aktivna Srbija, Dušana Janjića, u intervjuu za KoSSev. Janjić politički aktivizam ove, relativno nove stranke, pokreće i na Severu Kosova, pripremajući je za sledeće kosovske izbore. On je ove nedelje boravio u Kosovskoj Mitrovici, gde je kroz više tribina i medijskih emisija, govorio o privredi, zdravstvu i obrazovanju na Severu Kosova, o čemu smo i mi razgovarali s njim.

Kada se u Briselu bude razgovaralo o pošti i Telekomu, šta se očekuje za ishod? 

Radi se samo o pitanju primopredaje pošte. Pošta Srbije prelazi u ruke Pošte Kosova, samo se ostavlja mehanizam direktne saradnje Pošte Srbije sa Poštom Kosova i taj mehanizam se dogovara u Briselu.

Da li to znači da će građani na Severu Kosova proći pored zgrade pošte, ali će na njoj, umesto "Pošta Srbije" pisati "Pošta Kosova"?

Pa mislim da će se to dogoditi do jeseni.

Šta je sa Telekomom?

Što se tiče Telekoma, do 15. januara će se odlučiti ko je kupac Telekoma, odnosno strateški partner, što će onda olakšati formiranje ćerke firme na Kosovu. Telekom će vrlo brzo formirati firmu na Kosovu i omogućiti ne samo signal, već i jedinstvenu cenu.

Sa pozivnim brojem 383?

Da.

U kakvom statusu su trenutno društvena preduzeća na Severu Kosova? 

Jedanaest društvenih preduzeća sa Severa Kosova je u fazi pripreme za privatizaciju. Većina njih je u stečaju. Radi se o oko 1.350 radnika koji imaju potpisane sporazume o otpremnini. Dakle, oni odlaze sa svojih radnih mesta i sad se postavlja pitanje šta je njihov sledeći korak. Daću vam jednu ilustraciju, "Lola Ribar" iz Leška, gde se vidi spoj lokalne politike i zloupotrebe političke vlasti, doveo je u rizik sve radnike koji su radili, ili bi mogli da rade u Loli Ribaru. Znamo da je tamo izvršena jedna vrsta tihog udara, da postoji stečajni upravnik koji nema nikakav program spašavanja te firme, da je firma koja je jako dobro radila – stala, a to je firma koja je imala već pripremljen program za potencijalnu privatizaciju i investitore, koja može da zapošljava prvih 250, a kasnije do 1.200 radnika. Na tom primeru hoću da kažem da će, zbog situacije koja je na žalost bila na Severu Kosova, u čemu nisu nedužni ni političari, ni mnogi ljudi koji su pravili novac na čudan način, a možda i zakasnela reakcija Beograda – mnogi ostati bez posla. Upravo ova fabrika "Lola Ribar" mora biti jedan test i za Beograd, moram direktno da kažem i za SNS, i za sve nas koji želimo da se na Kosovu što više ljudi zaposli. Ona mora da bude test i za razrešavanje situacije. 

Zar nije upravo Vlada Srbije, odnosno, zar nisu njeni predstavnici za Kosovo i Metohiju, pokrenuli proizvodne programe, kako su vrlo glasno pre dve godine u ovo vreme najavljivali upravo za Lolu, dolazili i otvarali fabrike u Zubinom Potoku, pa potom u Leposaviću?

Ono o čemu moramo da razgovaramo jeste to da je tačno da postoji program za održivi razvoj Vlade Srbije, ali on nije dovoljan. Ova Vlada Srbije vuče trenutno dobre poteze, ide dobrim putem i ako uspe u tome, ovo bi mogao da bude dobar model, ohrabrujući za druga preduzeća. S druge strane, želim da naglasim da ljudi moraju da shvate da je prošlo doba državnog socijalizma, da dolazi doba privatnih biznisa, da, ko god može, treba da pokrene inicijativu u oblasti kooperative – malog biznisa. Ko god je spreman da radi, on može da radi samo ako dođu investitori. Da bi došli investitori, sadašnja politička klima na Severu Kosova nije obećavajuća. To je bilo ono na šta ja ukazujem. Trenutno deluje, da je, kako se kaže, vuk sit i ovce na broju. Ovce nisu na broju. U ozbiljnoj opasnosti je svih 1.350 ljudi. Neki od njih će potrošiti svoje otpremnine korisno – na otvaranje nekog poljoprivrednog dobra. Neko će kupiti automobil, a neko će preživeti vrlo kratko sa tim parama.



Još dve vrste blokada – u zdravstvu i u obrazovanju

Potencijalno imamo problem obrazovanja i zdravstva. Postoje dve vrste blokada koje se dešavaju, dok Beograd još može nešto da uradi kako bi se na vreme rešili ti problemi. Uzmimo primer obrazovanja, a tako je i u zdravstvu. Većina zaposlenih kaže – ne diraj, nek traje dok traje, dok plaća budžet Srbije u redu, mi ćemo malo uzimati sa strane, a objektivno, onemogućavaju da se napravi jedna ozbiljna reforma tog sektora. Uzmimo primer Zdravstvenog centra – bolnice. Dobro je što Vlada Srbija hoće da ga proglasi za Klinički centar i to je jedan od pokušaja da se taj medicinski centar spasi. On, objektivno, po evropskim standardima, ne može da ima status kliničkog centra. Nema dva miliona stanovnika. Šta je jedina formula realnog spasa – ili specijalizacija u neku specijalističku bolnicu, ili povezivanje sa fakultetom, što je bolja varijanta, a da onda, uz javno-privatno partnerstvo, uz nalaženje strateškog investitora, to postane jedan moćni klinički, univerzitetski centar, jedna univerzitetska klinika. Da budem vrlo jasan na tom primeru – mitrovička bolnica je poznata po hirurzima, poznata po kardiolozima, i nema razloga da zbog onih koji imaju dve-tri, pa i pet plata, ona bude ugašena. Ako bolnica bude ugašena, a biće, ako bude tavorila samo na budžetu Srbije, onda smo mi u novom problemu.



Kad kažete – biće ugašena ako je na budžetu Srbije, šta to znači? Da će Srbija u jednom trenutku da prestane da finansira, na primer, zdravstvo, a da ga, sa druge strane, očekuje integracija u kosovski sistem?

Ne. To znači da će taj klinički centar morati da primeni standarde kao i u Srbiji, a on neće moći da dostigne da prođe te standarde, a onda će se smanjivati broj kliničkih centara, a drugo, smanjivaće se transfer finansijskih sredstava. Dakle, Srbija može da bude jedan od finansijera. Ja sam siguran da će ona stalno finansirati u okviru dozvoljenih mogućnosti, ali će se ta mogućnost smanjiti, da se, ono što se kaže – ispod žita dotura novac. Novac će se moći davati ne direktno za plate, već za projekte. Za plate može sve dok se pitanje zdravstva i obrazovanja ne reši u Briselu, to jeste jedan period od godinu dana, ali ne može duže. Zašto ovo kažem, jer od ove godine u sufinansiranje ulaze Priština i EU. Oni će kontrolisati finansiranje. Oni neće žuriti da odmah preuzmu bolnicu i sve na Severu, ali će sigurno ući u delimično finansiranje i u potpunu finansijsku i drugu kontrolu.

O kakavom aranžmanu finansiranja i kontroli konkretno govorite? Da li je to deo briselskih razgovora, i ako jeste, deo kojeg sporazuma, a sa kojim građani evidentno nisu upoznati?

Ja govorim o "trećim stvarima" o kojima mnogi građani znaju, posebno direktori bolnica, i ostali, zna i rektor univerziteta. Svi znaju da postoji nemački predlog za integrisani univerzitet, ali se prave da ne znaju – najviše do 2.100 studenata finansiraće Evropa. A šta ćemo s ostatkom? Medicinskim univerzitetom koji sam ima potencijal da ide na tri do tri-i-po hiljade?

Kako su se srpski pregovarači odredili prema tom predlogu? Šta zvanični Beograd kaže?

Što se tiče Brisela, ta tema nije došla na dnevni red. Ona će doći. Ona se priprema. Zato ja mislim da je sad momenat. Nema ništa tajno da se radi. Sad je momenat da se probude i lokalni ljudi, ali da počnu da razmišljaju u pravcu koji Beograd može da realizuje, a ne sa nerealnim zahtevima koje Beograd ne može da realizuje. To se odnosi na obrazovanje i zdravstvo i na socijalne ustanove. Mislim da će te ustanove, ako pažljivo čitamo načela Zajednice srpskih opština, ići pod koordinaciju i upravljanje ZSO, taj deo je rešen, ali to još uvek ne rešava, niti to može da anulira tvrde standarde koji postoje u Evropi u Monetarnom fondu i Svetskoj banci. Ali, da bi mi to izbegli, da bi spasili ljude, evo na primeru fakulteta i klinike, opštine na kojima se nalaze i jedno i drugo – Mitrovica i Zvečan, zajedno sa Vladom Srbije, treba da daju infrastrukturu i ostalo, kao svoj deo partnerstva, koji bi im omogućio finansiranje i da naprave akcionarsko društvo zaposlenih. Ko može da opstane po struci – da opstane, ko ne, da dobije sredstva da ode i da se onda nađu, a postoje, zainteresovani strateški investitori, koji bi ušli privatnim novcem u univerzitetsko medicinsko klinički centar, koji bi pokrivao ceo region – dakle, i regiju Severa Kosova, sve do Kraljeva, Niša, Crnu Goru i Republiku Srpsku. 

To Vam deluje realno? I smatrate da je to rešenje?

To je realna vizija, pošto je ugled lekara visok, postoje novci i postoji spremnost Evropske unije da se to radi, ali mi imamo ljude koji to koče. Mi imamo ljude koji su nezainteresovani. Ovakva je realna situacija – lekar, koji god da sa Kosova odluči da ode za Srbiju, naći će posao, jer mnogo lekara iz Srbije ide u Norvešku i druge zemlje. Ovima sa Kosova je to samo prva tačka. Lekari će naći posao, sestre će naći posao, ali će Srbi sa Kosova ostati bez zdravstvenih ustanova u nekoj perspektivi od 5 do 10 godina. O tome govorim.

Šta Vas uverava da će postojati odlučnost i vizija, kao i razumevanje za ovo o čemu sada govorite, posebno što se to nije dogodilo prethodnih 16 godina, kada je prisustvo srpskih institucija na Kosovu i Metohiji bilo značajnije, dok se sada odvija proces njihovog povlačenja? Štaviše, ZSO, o kojoj se toliko govori, a nije formirana, za sve ovo vreme je "čardak ni na nebu, ni na zemlji", za mnoge građane koji su doživeli razna razočaranja, čak i Potemkinovo selo. Dakle, šta Vas uverava da su građani, političari, vlast, partneri, dovoljno svesni i odgovorni da će posle toliko godina, u ovako složenim okolnostima – upravo to sve što ste naveli – uraditi?

Ja ću prvo reći šta je moj motiv i moje saznanje. Svih ovih 16 godina ja sam pratio jednu istu pojavu. Ljudi koji tvrde da je Kosovo srce Srbije, koji dižu Srbe sa Kosova na barikade – bogate se, prave političke karijere, neki spadnu kao Koštunica, a ništa se ne menja na Kosovu. Tvrde da će Beograd to doveka da plaća, a onda, brže bolje, trče na pregovore i nude 'daj šta daš'. Konkretno, uzmimo primer, Tadić-Koštunica i sav njihov patriotizam se završio time da predaju sudbinu Kosova u ruke veta Rusije, a da ne urade ništa, pri tome je došlo do ogromnog odliva novca; dakle, te takozvane propuštene prilike, a verujte imali smo priliku 2001. da sami, uz pomoć Saveta bezbednosti, uvedemo decentralizaciju i manjinsku samoupravu…

Šta Vas onda uverava da, kad pominjete propuštene prilike, i sada neće biti upravo ista situacija?

Reći ću šta me uverava. Dobra informisanost o stepenu svesti odgovornosti koju imaju Aleksandar Vučić i Marko Đurić za sadašnje stanje. Oni su potpuno svesni da i tu, kao što je u Srbiji, mora da bude reforme. Bilo kakvo razvlačenje vodi u nastavak te loše prakse. Dakle, to što je Jablanović postao državni sekretar u osetljivom sekretarijatu, mene uopšte ne brine. Čovek je unapređen da bi bio sklonjen. Beograd može da izdrži jednog Jablanovića, ali Sever Kosova ne može da izdrži Jablanoviće, mislim na fenomen – ljudi koji se bave politikom da bi njima lično, njihovim kumovima, babama, dedama – bilo dobro. Šta me uverava? Da je to poslednja šansa. Moj cilj je da pokažem da postoje realni projekti, realno zainteresovani ljudi. Postoje ljudi investitori. Znate kako je Arčibald Rajs rekao, 'braćo Srbi uzmite se u pamet' i da dodam reči kneza Mihajla – 'koje kude, tražite posao izvan svojih kuća'. Jer objektivno, Beograd još nešto može da uradi i mislim da je Beograd toga svestan, godinu – godinu i po. Nakon toga ne može. Ta bajka da će Beograd da budžetira sve je pukla. Već vidimo koliko se ljudi opredelilo – policajca, sudija, lekara da pređe u zdravstveni sistem Srbije da bi opstali. Nama su u tihom iseljavanju kvalitetni ljudi sa Severa Kosova.

Iseljavanje se dešava barem 30-40 godina unazad, kada govorimo o intelektualcima, to je trend koji nikad nije ni prestajao…

Da, ali Briselski sporazum je povukao – puno se njih nakon Briselskog sporazuma doselilo u Beograd. Ja ću navesti mog komšiju. Ljudi sa mnogo para. Nisu oni to zaradili u Norveškoj. Nisu oni postali investitori, vladari Beograda, Voždovca, Rakovice, radeći u Švedskoj i ne znam gde, nego upravo koristeći benefite stanja pre Brisela. To je ozbiljna interesna grupa koja sada kreira situaciju koja je bila pre Briselskog sporazuma na Kosovu. Pođite od Vrnjačke Banje do Kruševca, i vidite ozbiljne privrednike koji su napravili ozbiljne kooperative, proizvodnju. To je ova druga vrsta ljudi, to su oni koji su prodali imanje, došli u mirnije okolnosti, oslobođeni pritiska lokalnih kabadahija i napravili od tog dela Srbije Austriju, da ne kažem Švajcarsku. To je moj motiv i to je moj argument. Ljudi na Severu to mogu da urade, treba skloniti lokalne kabadahije.

Ko su lokalne kabadahije? Ima li onih koji, po Vama, nisu "kabadahije"?

Kada kažete kabadahije, tu su samo kabadahije. A da li vidim normalne ljude, domaćine? Vidim. I svaki dan ih upoznajem – privrednike, čak i ljude koji imaju ozbiljan biznis, a napravili su ga na taktiziranju sa kabadahijama, a ne uzimajući od njih, pozajmljujući i vraćajući u enormnim srazmerama. Drugo, juče sam mogao da vidim mnogo ozbiljno obrazovanog sveta, mladog obrazovanog sveta, koji ne zaslužuje da tako živi, u takvoj neizvesnosti, sa takvim komunalnim uslovima u Mitrovici i Zvečanu. Imamo izuzetno pozitivno iskustvo sa jednom kooperativom u Sočanici. To su ozbiljni proizvođači. Kada su posmatrači iz Nemačke došli, rekli su da takve farme jabuka i malina nisu videli ni u Nemačkoj, a to nije bila kurtoazija, već iskreni razgovor. Hoću da kažem da je to ono što mene uverava i drugo – znate, mi Srbi malo radimo ono "dok ne dođe sveća do kraja, ne palimo drugu". Mi nemamo strategiju…

Zašto ste politički aktivni na Kosovu?

Iskreno da vam kažem, ja ne spadam u one koji se busaju u patriotske grudi, ne mogu čak da kažem da sam onaj lik iz pesme "Vraćam se tebi Kosovo", a jeste da mi je rodbina odatle, ali mislim da ima tri racionalna dela u toj priči. Prvo, hteli mi to da priznamo, ili ne – Kosovo i na mitološki i na realan način je deo identiteta svih nas, govorim Srba, ne samo u pravoslavlju, govorim o mitologiji koja čini identitet. Drugo, bezbednosno. Ko nema kontrolu nad Kosovom, ili barem uticaja u bezbednosti na Kosovu, taj je neće imati ni u Beogradu. To je moje duboko uverenje tokom svog ovog mog političkog života koji dugo traje. Stabilnost Beograda se prvo narušava, a to smo videli prošle godine – na Kosovu. Svejedno je da li to rade Srbi između sebe, da li to rade Albanci protiv Srba, ali je Kosovo toliko povezano sa bezbednosnom situacijom na Balkanu i u Srbiji, da mi toga nismo ni svesni. Treće, to je takav resurs saradnje, razvoja i energetike i, ako hoćemo, smirivanja tenzija sa Albancima, sa regionom i jačanje u regionu, da je neodgovorno ne baviti se njime. I naravno, na samom kraju, vi ne možete da, kad tako dugo boravite na Kosovu i kad vidite ograničen, ali realno postojeći ljudski potencijal, i kada upoznate ljude koji mogu više i koji će sigurno raditi više – budete neodgovorni. Tim ljudima je samo potreban sistem po kojem treba da rade. I verujte, ili će Srbija napraviti taj sistem, ili će EU, pritisnuta Amerikom, napraviti taj sistem, jer njima trebaju Srbi sa Kosova da bi bili kontrolni faktor nad Albancima, bilo remetilački ili pozitivno kontrolni faktor Beograda. Ja jednostavno želim da Beograd radi na drugačiji način sa svojim sunarodnicima, nego što su radili 'Tadići' i 'Koštunice', da ne govorim o Miloševiću – to je bila apsolutna katastrofa.

Pozitivno se izjašnjavate o Vučiću. Šta ima Vučić što nemaju Tadić i Koštunica?

Toliko je iskoračio u reforme da je kasno da se vrati. 

Hvala što ste govorili za KoSSev.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.