Izveštaj: Žarišta organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu

„Krajem 2018. godine, demonstranti u Albaniji, Makedoniji i Srbiji su na ulicama izrazili nezadovoljstvo i bes zbog korupcije i organizovanog kriminala. Novinari u regionu koji su otkrivali korupciju na visokom nivou su proganjani, poput Olivere Lakić, koja je u maju 2018. upucana u nogu nakon što je otkrila učešće visokih crnogorskih zvaničnika u švercu cigareta. Pojednici navodno povezani s organizovanim kriminalom su uhapšeni i ispitivani u vezi sa ubistvom srpskog političara s Kosova, Olivera Ivanovića. Mafijaška ubistva su sve češća u regionu, zbog višegodišnjih sukoba među moćnim grupama u crnogorskom i srpskom podzemlju. U Sarajevu je pucano na policajce kada su pokušavali da privedu kradljivce automobila. U drugim slučajevima, policajci i carinici su osuđeni za korupciju, primanje mita, čak i krađe i udruživanje radi činjenja krivičnih dela. Ovi i drugi slučajevi, koji su opisani pri kraju izveštaja, predstavljaju pipke ružne i opasne hobotnice koja živi tik ispod površine društva“ – piše u majskom izveštaju „Žarišta organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu“ poznate organizacije Globalna inicijativa za borbu protiv transnacionalnog organizovanog kriminala.

Iako većina informacija u ovom izveštaju nije nova, autori navode da pristup jeste. Istovremeno se prikazuje dešavanje na terenu i lokalna perspektiva, kroz regionalni kontekst. Takođe, izveštaj identifkuje i opisuje ekosistem kriminala koji je nastao na osnovu podataka Globalne inicijative i istražuje veze između političke, ekonomske i kriminalne elite na Balkanu. Izveštaj je nastao na osnovu informacija, koje je prikupila mreža 20 eksperata upoznatih sa spomenutim lokalnim žarištima. Oni su obavili blizu 350 razgovora s policijom, tužiocima, sudijama, lokalnim političarima, zvaničnicima iz različitih nivoa uprave, novinarima, lokalnim stanovništvom, kao i predstavnicima civilnog društva. Većina informacija je prikupljena u poslednjem kvartalu 2018. godine, ali takođe u izveštaju se koriste podaci koje je Globalna incijativa već sakupila na Zapadnom Balkanu.

Kriminal, odnosno politička ekonomija kriminala, duboko je ukorenjen u većini zemalja regiona Zapadnog Balkana. Nezakonite aktivnosti se odvijaju u nekoliko luka, gradova i na graničnim i pograničnim prelazima, navodi se u izveštaju i mapiraju se žarišta za ovakve aktivnosti.

Izveštaj je specifičan upravo po tome što mapira žarišta organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu. Pruža podrobnu analizu određenih graničnih prelaza, raskršća i regiona podložnijih kriminalu. Šta čini ova mesta posebno ranjivim? Zašto su ona privlačna kriminalcima? – pitanja su na koja izveštaj odgovara.

I drugi značajan deo izveštaja bavi se glavnim raskršćima organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu, prvenstveno velikim gradovima (najčešće prestonicama), primorskim gradovima i mestima u kojima se ukrštaju veliki autoputevi od Albanije, preko Makedonije, teritorije Kosova, Crne Gore, Srbije ka izlaznim prelazima prema Evropi.

U nastavku objavljujemo nekoliko izvornih delova izveštaja koji se tiču Kosova, i šireg balkanskog konteksta. Ceo izveštaj možete pročitati OVDE

Širi kontekst: Ništa nije završeno na Balkanu

U prethodnih nekoliko godina, mnogi su priželjkivali da su „sukobi na Zapadnom Balkanu završeni”. ZB6 će postati stabilniji, unutrašnje razmirice će se rešiti, regionalna saradnja će biti pojačana, čime će biti privučene strane investicije i region će se približiti Evropskoj uniji i NATO savezu.

Ali, ništa nije završeno na Balkanu. Izbeglička kriza iz 2015. ponovo je vratila “Balkansku rutu” u centar pažnje. Zbog rata na Bliskom istoku deo oružja je napustio region, ali su se strani borci vratili. Pregovori, pod vođstvom Evropske unije, o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine su propali.

Situacija u Bosni i Hercegovini je krhka, jer je zemlja i dalje etnički podeljena. Politička situacija u Albaniji se pogrošala, jer opoziciona Demokratska stranka odbija da uđe u parlament, protestujući protiv navodne korupcije i uticaja organizovanog kriminala na izbore 2017. Demonstranti koji već nedeljama protestuju u Beogradu zahtevaju veće
medijske slobode i reformu izbornog sistema.

Balkanske rute

Položaj Zapadnog Balkana čini ovu regiju posebno atraktivnom za šverc droge, oružja i ljudi. Ona se nalazi na ulazu u Evropsku uniju. Region je smešten između najvećeg svetskog proizvođača opijuma, Avganistana i najvećeg tržišta za heroin, a to je zapadna Evropa. Ovaj region postaje sve značajnija tačka za ulaz kokaina u Evropu, kao i mesto za
pranje nelegalno stečenog profta.

Zapadni Balkan je takođe na glavnom putu nelegalnog prelaska ljudi sa Bliskog istoka i severne Afrike u Evropsku uniju, bilo da su oni migranti koji prelaze uz pomoć krijumčara ili žrtve trafikinga. Takođe je i središte šverca oružja.

Treba imati u vidu da uz sve vrste kriminalnih aktivnosti, Zapadni Balkan ne funkcioniše u vakumu. Veći deo potražnje za proizvodima, koji su proizvedeni u regionu ili su u tranzitu, dolazi izvan – najčešće iz zemalja članica Evropske unije. To znači rešenje problema zahteva saradnju sa zemljama izvan regiona.

Takozvana balkanska ruta je najpoznatija po švercu heroina iz Avganistana preko Turske, Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Heroin iz Turske prelazi u Bugarsku ili Grčku, pre nego što uđe u Severnu Makedoniju i Srbiju. Zatim biva prenet takozvanom centralno-evropskom rutom do Mađarske, Slovačke, Austrije i Švajcarske. Heroin se takođe krijumčari u Italiju preko Severne Makedonije i Kosova, a zatim preko Albanije i Crne Gore. Iz Srbije i Crne Gore, droga stiže u Bosnu i Hercegovinu, a zatim dalje u Hrvatsku i susednu Sloveniju.

Tokom 2015. godine ukupni profIt krijumčara opijata u jugoistočnoj Evropi procenjen je na 1,7 milijardi dolara. Pored šverca heroina, ova droga se takođe prerađuje na Balkanu.

Albanija i Makedonija predstavljaju veoma važne tačke ulaska kokaina u Evropu iz Latinske Amerike. Isporuke stižu najviše u teretnim kontejnerima u luke Drač i Bar. Pošiljke se dalje distribuiraju preko Kosova, Srbije i Bosne i krijumčare dalje ka centralnoj Evropi. Takođe, postoje dokazi da se kokain prerađuje u regionu. Ono što je možda značajnije je da
su kriminalne grupe sa Balkana aktivne u distribuciji kokaina u zapadnoj Evropi, najviše u Austriji, Grčkoj, Italiji, Belgiji, Holandiji, Španiji, Švedskoj i Velikoj Britaniji. Većina šefova ovih grupa živi na Zapadnom Balkanu i tu pere novac – jer to tu moguće.

I dok je Balkan tranzitni region za sve vrste droga, istovremeno je glavni snabdevač kanabisa. Albanija je najveći proizvođač kanabisa u regionu. Organizovane kriminalne grupe ne samo da krijumčare ovaj proizvod u susedne EU zemlje, već ga i distribuiraju širom regiona. Ipak, mora biti spomenuto da je došlo do značajnog pada uzgoja
kanabisa od sredine 2017. i porasta zaplene ove droge.

Širom Zapadnog Balkana, ali najviše u Albaniji, kanabis je najkorišćenija i najjeftinija droga. Glavna destinacija za albanski kanabis je Italija, a šverc se obavlja gliserima. U prošlosti i mali avioni su bili korišćeni u ovu svrhu. Prema podacima italijanskih vlasti, rekordnih 90 tona kanabisa iz Albanije su zaplenjeni u 2017. Druge važne destinacije su Grčka i Turska, preko Severne Makedonije. Krijumčari koriste najvažnije putne pravce, zvanične prelaze, kao i planinske delove granice kako bi švercovali ovaj proizvod na jug i istok.

Kanabis se preko Jonskog mora prebacuje u Grčku i dalje u Tursku. Velike količine kanabisa su prošvercovane u susednu Crnu Goru i Kosovo, preko zvaničnih graničnih prelaza i ilegalnih to jest paralelnih prelaza. Odatle, kanabis nastavlja put ka Bosni i Srbiji, a zatim Hrvatskoj i Sloveniji. Iz Srbije biva transportovan u Mađarsku, Slovačku i Austriju.
Kada se prokrijumčari na Kosovo, kanabis najčešće nastavlja put ka Severnoj Makedoniji i Bugarskoj; ili prema Srbiji i Bugarskoj.

U poslednje vreme, količina kanabisa koji se uzgaja u Albaniji je značajno opala, iako se uzgoj i dalje odvija, ali u manjoj meri i ne toliko očigledno. Izvršen je pritisak na Albaniju da reši ovaj problem, u okviru procesa pridruživanju Evropskoj uniji. Treba spomenuti da se kanabisom (koji se izvozi na istok) ponekad plaća heroin (koji stiže na zapad).

Sintetičke droge predstavljaju tržište u porastu na Balkanu. Droge kao što su ekstazi, amfetamini i metamfetamini se krijumčare preko regiona iz Holandije najčešće preko Hrvatske, Mađarske, Bosne i Srbije; zatim Kosova, Severne Makedonije, Bugarske, Grčke i Turske. Sintetičke droge se sve više proizvode na Balkanu, najviše u Bosni i Srbiji (koja
predstavlja najveće tržište za ovu vrstu droge u regionu).

Šverc cigareta je glavni oblik organizovanog kriminala na Balkanu. Središte je Crna Gora, gde se prave i lažne marke cigareta proizvode i zatim krijumčare preko luke Bar u različite zemlje EU, na Bliski istok i u Afriku. Crnogorske cigarete se švercuju širom regiona. Cigarete se takođe nelegalno proizvode u Bosni i Hercegovini, Srbiji i na Kosovu. Zatim
se krijumčare u Crnu Goru, odakle nastavljaju, sa crnogorskim cigaretama, ka Evropskoj uniji i dalje. Od nedavno, Kosovo je postalo novi regionalni centar distribucije cigareta. Velike količine se dalje švercuju odatle u Srbiju, Severnu Makedoniju i Bugarsku, a zatim transportuju kroz poroznu granicu ka Crnoj Gori.

Balkan je izvor šverca oružja. Zbog nasleđa ratova iz devedesetih, nemira u Albaniji 1997. i nestabilnosti u Severnoj Makedoniji 2001. region je zatrpan oružjem.

Jedan deo ovog oružja se dalje krijumčari u Evropsku uniju, najčešće da bi ga koristile druge kriminalne grupe, bajkerske bande u nordijskim zemljama ili italijanske mafijaške grupe.

Oružje s Balkana često koriste i islamistički teroristi. Oružje koje se krijumčari s Balkana najčešće koristi iste rute kao i za drogu. Organizovane kriminalne grupe iz Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije, švercuju oružje prvo u centralnoevropske države kao što su Hrvatska, Mađarska, Slovačka i Austrija. Odatle se oružje distribuira dalje ka Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Danskoj, Švedskoj i Norveškoj. Pištolji iz Albanije se švercuju gliserima u Italiju, gde je navodno sicilijanska mafija najveći kupac. Iz Italije, oružje stiže dalje u druge zemlje zapadne Evrope.

Oružje i eksploziv sa Balkana se i dalje koriste u regionu. Privatne kompanije za obezbeđenje često poseduju oružje, a u mnogim slučajevima su povezene s kriminalnim organizacijama.

Krizni trougao: Južna Srbija, Kosovo i Severna Makedonija

Oblast trougla koji čine Severna Makedonija, Kosovo i Srbija – koju najvećim delom naseljavaju Albanci – pati od nedovoljne ekonomske nerazvijenosti, nestabilnosti, propusnih granica i nefukncionalne uprave, zbog čega predstavlja plodno zlo za organizovani kriminal.

Centralni gradovi ove oblasti su Kumanovo i Tetovo, a broj stanovnika se u njima procenjuje na blizu 109 miliona i 92 miliona. Kumanovo se nalazi na raskršću između autoputa Solun-Beograd (tj. severoistočno prema Kosovu) i od Skoplja do Ćustendila (Bugarska). Takođe se nalazi i pored pruge koja povezuje Atinu i Tetovo. Od Tetova
(i albanskih sela severno od Skoplja) putevi se protežu na sever prema Kosovu, preko Uroševca do Prištine.

Topografija regije je pretežno planinska, dok je kontrola granica – izuzev na zvaničnim graničnim prelazima – problematična.

Tetovo, Kumanovo i obližnje selo Lipkovo (broj stanovnika se procenjuje na oko 30.000113) imaju najveću stopu nezaposlenosti u zemlji (58%) i veoma slabu ekonomiju. Mladi ljudi iz regiona pokušavaju da emigriraju (naročitood kada je EU uvela vizne olakšice za Severnu Makedoniju 2010.), ili lako bivaju regrutovani u kriminalne ili oružane grupe. Zbog toga je Lipkovo dobilo nadimak „krizni region”.

Za vreme Jugoslavije, nisu postojale čvrste granice između albanske zajednice u severnom delu Severne Makedonije, doline Preševa na jugu Srbije i južnog dela Kosova. Iako danas ovaj region pripada trima različitim državama, porodice i dalje imaju običaj da prelaze granicu kako bi posetile rodbinu. Ove rodbinske veze, kao i ležeran odnos prema
granicama, takođe otvaraju mogućnost za krijumčarenje.

Smatralo se da je region bio ključna oblast za krijumčarenje robe u Srbiju i Crnu Goru (posebno goriva) 90-tih godina, dok su te zemlje bile pod embargom. Veruje se da danas glavna roba koja se krijumčari širom regiona između ostalog stoka, hrana, zlato, cigarete i droga. Čini se najveći udeo u trgovini narkoticima ima kanabis koji u Srbiju i Grčku dolazi iz Albanije preko Kosova i Severne Makedonije, ali i Preševska doline; odnosno heroin, koji
dolazi iz Bugarske u preko Turske; kao i kokain poreklom iz Srbije.

Veruje se da se heroin prerađuje i ponovo pakuje u regionu, a da je Švajcarska jedna od glavnih destinacija. Na primer, u decembru 2017. godine, 110 kilograma heroina je zaplenjeno u autobusu koji je putovao iz Preševske doline za Švajcarsku. U oktobru 2018, policija je upala u laboratoriju za preradu heroina u planinskoj regiji Has u Albaniji (blizu Kukeša), i pronašla morfjum i sastojke za pravljenje droge koji došli iz Turske preko Severne Makedonije i Kosova.

Takođe, postoje dokazi koji ukazuju na to da se sintetičke droge isto tako proizvode u regionu. U decembru 2017. godine, u selu u blizini Tetova, pronađena je ilegalna laboratorija, i zaplenjeno je oko 300 kilograma tableta amfetamina – najveća količina sintetičke droge koja je ikada zaplenjena u jugoistočnoj Evropi. Milan Zarubica, koga
je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije označilo kao jednog od najvećih proizvođača sintetičkih droga u regionu, uhapšen je u Srbiji nakon zajedničke operacije sa policijom Severne Makedonije.

Region je takođe žarište trgovine ljudima. Od 2014, severna granica Severne Makedonije – naročito sela Vaksince i Lojane – takođe predstavlja ozloglašeni put za krijumčarenje migranata. Svedočenja migranata ukazuju na to da ih je lokalno stanovništvo iskorišćavalo kada su tražili hranu i smeštaj. Takođe postoje navodi da su pasoši Severne Makedonije prodavani migrantima (iako nije jasno ko ih je pribavio).

U proteklih 20 godina, region je bio poprište nekoliko ozbiljnih sukoba. Godine 1999, tokom kosovske krize, veliki broj Albanaca je raseljen na teritoriju Severne Makednije. Međuetničke tenzije su porasle uprkos pozivima albanske zajednice da se pojača zaštita prava manjina.

Kriza koja je izbila na srpskoj strani granice, gde su bivši pripadnici OVK osnovali Oslobodilačku vojsku Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), koja je pozivala na otcepljenje ove tri srpske opštine koje naseljava albansko stanovništvo, odnosno na njihovo pripajanje Kosovu. Borbe su sa prekidima trajale skoro dve godine, naročito u okolini Bujanovca.

Godine 2001, izbili su sukobi u Severnoj Makedoniji između albanskih pobunjenika (koji sebe nazivaju Oslobodilačka nacionalna armija – ONA) i severnomakedonske policije i vojske. Prvi sukobi su se dogodili u okolini Tetova u martu 2001. U maju 2001, ONA je krenula u ofanzivu u selima severno od Kumanova, ali su oni na kraju istisnuti odatle nakon velike operacije
severnomakedonskih snaga bezbednosti. Na kraju je postignut politički dogovor Ohridskim sporazumom iz avgusta 2001. godine.

U maju 2015, ponovo je izbilo nasilje u Kumanovu. Tada se naoružana grupa sa Kosova dva dana borila protiv policijskih snaga – što je rezultiralo brojnim žrtvama i mnoštvom pitanja bez odgovora. Osmorica policajaca iz Severne Makedonije i 14 pripadnika oružanih snaga je ubijeno, dok je 37 policajaca ranjeno. Vlasti Severne Makedonije uhapsile su trideset muškaraca (uglavnom sa Kosova) i optužile ih za terorizam. Dok su neki okarakterisali incident kao obnavljanje etničkih tenzija, drugi su ukazivali na to da je mali broj napadača bio iz regiona, da je većina imala kriminalnu prošlost, da nijedan civil nije stradao, kao i da je služba bezbednosti možda bila upoznata sa planiranjem incidenta (barem u njegovoj prvobitnoj fazi).

Upravo zbog ovih incidenata, Kumanovska oblast ima problem da privuče investicije, a kako kažu, država joj pruža minimalnu podršku.

Kontrola granice u ovoj oblasti je veoma slaba. Zvanični granični prelazi su ranjivi, zbog korumpiranih zvaničnika koji imaju veze sa političkim partijama (vidi gore opis graničnog prelaza Jažince/Globočica). Posmatrač situacije na pomenutoj teritoriji je izjavio za GI da marljivi pripadnici granične policije strahuju da će biti kažnjeni – ili smenjeni – a
ne nagrađeni zbog toga što su bilo šta preduzeli. Saradnja između granične policije sve tri zemlje je takođe ocenjena kao loša.

Tamo gde krijumčari procene da je rizik prevelik, oni se jednostavno služe nezvaničnim prelazima. Na primer, prema saznanjima GI, krijumčarenje je uobičajeno ilegalnim putevima na granici između Severne Makedonije i Srbije, blizu graničnog prelaza Tabanovci/Preševo, koji se nalazi blizu sela Lojane.

Smatra se da danas postoje brojne kriminalne grupe (oko 8 glavnih) koje su aktivne na teritoriji Tetova. Sve one imaju dobre veze u zajednici, mnoge vode restorane ili barove, odnosno imaju veze u inostranstvu. Jedna grupa je međutim dosta dobro povezana sa jednom dobro umreženom grupom Albanaca iz Severne Makedonije koja je aktivna u Slovačkoj. Jedan od najvećih narko bosova u Severnoj Makedoniji, Bajruš Sejdiu, rodom je iz Kumanova.

U planu je bilo otvaranje dva nova granična prelaza u predelu oblasti trougla: jedna između Severne Makedonije i Kosova (Belanovce – Stančić) i još jedan prelaz između Severne Makedonije i Srbije (Lojane-Miratovac). Otvaranje ovih graničnih prelaza je, međutim, odloženo. Kako je jedan posmatrač izjavio za GI: „Čini se da bi pretvaranje ovih
puteva u normalne granične prelaze donelo sa sobom dodatnu kontrolu i nadzor nad ovom oblašću, a da ljudi na vlasti [koji su] povezani sa onima koji nesmetano krijumčare robu preko nelegalnih graničnih prelaza možda žele to da izbegnu.”

U takvom okruženju, nestabilnost, nerazvijenost, pa čak i krize i dalje će biti uobičajena pojava.

Profil žarišta: Severno Kosovo

Istaknuti srpski političar Oliver Ivanović ubijen je 16. januara 2018 u pucnjavi iz automobila u pokretu ispred sedišta partije u Mitrovici, Severno Kosovo. Strahovalo se da će Ivanovićevo ubistvo – na dan kada je Beograd i Priština trebalo da nastave razgovore na temu normalizacije odnosa – dodatno pojačati međuetničke tenzije. Međutim,
Ivanovićeva smrt otkriva više o tamnoj strani ekonomije na severu Kosova nego o postojanju tenzija između srpske zajednice i zajednice kosovskih Albanaca.

Severni deo Kosova obuhvata oblast od oko 1.200km2 na najsevernijoj tački Kosova (uključuje severni deo opštine Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok). Broj stanovnika se procenjuje na oko 80.000, od kojih su 70.000 Srbi.

U odnosu na ostatak zemlje, ovaj deo je relativno slabo naseljen. Najveći grad na severu Kosova je Severna Mitrovica koja od 2013. godine funkcioniše kao zasebna opština u odnosu na Južnu Mitrovicu sa druge strane reke Ibar. Većinu stanovnika Severne Mitrovice, njih 30.000, čine Srbi.

Sever Kosova je neka vrsta sive zone još od kraja rata na Kosovu 1999. godine, s obzirom na to da kosovske vlasti i međunarodna zajednica imaju ograničenu vlast od tada. Kosovo je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008, što je bio potez koji je dodatno polarizovao odnose Prištine i Beograda i nakon čega je EU poslala svoju misiju policije i civilne administracije EULEKS Kosovo kako bi doprinela naporima da se izgradi država. Nakon dugotrajnih napora od strane UN i EU, 2013. potpisan je Briselski sporazum, koji je smatran prekretnicom u procesu zategnutog dijaloga između nekadašnjih ratnih neprijatelja.

Međutim napredak u primeni Briselskog sporazuma se odvija sporo, posebno kada je reč o osnivanju Zajednice srpskih opština. I dalje postoje tenzije u odnosu Kosova i Srbije, uprkos naporima EU da posreduje u postizanju sporazuma putem dijaloga.

Prvobitno se smatralo da je ubistvo Olivera Ivanovića u nekakvoj vezi sa ovim političkim pitanjima, ali sve više se čini kao da je ono posledica borbe za prevlast nad onim ko kontroliše unosnu klijentelističku mrežu na severu Kosova.

Lukrativna siva zona

Dok neki još osporavaju suverenitet Kosova, status severa Kosova još više je predmet sporenja. Centralna vlast Kosova ima slabu kontrolu na severu. Ali i same institucije na severu imaju ograničenu moć zbog sporosti samouprave. Ovo ima svoje i dobre i loše strane.

Procenjuje se da vlada Srbije godišnje daje do pola milijarde evra123 u vidu finansijske pomoći sunarodnicima na severu Kosovu. Ovo otprilike čini jednu petinu ukupnog budžeta kosovske vlade. Takođe, od 2005. do 2011. nekolicina lokalnih preduzetnika je profitirala zahvaljujući odluci Vlade Republike Srbije da ukine PDV na robu koja se prodaje na severu Kosova. Ovo je praktično od regiona napravilo bescarinsku zonu, što je značilo da su cene benzina, automobila i potrošačke robe bile jeftinije nego na ostalom delu Kosova – pa čak i na teritoriji Srbije. Beograd je preinačio odluku u septembru 2011. u cilju suzbijanja zloupotreba.

Pored sredstava koja je davala Srbija, još od lokalnih izbora 2013. i u skladu sa odredbama Briselskog sporazuma, četiri opštine na severu takođe imaju pristup sredstvima koje se iz kosovskog državnog budžeta izdvajaju za lokalne samouprave.

Pored finansijske pomoći iz Srbije i kosovskog državnog budžeta, postoji još i dodatni Fond za razvoj severa. Njega čine carine na potrošačku robu koja je uvezena za potrebe severnog Kosova. Ova sredstva su namenjena za razvoj regiona, ali postoji veoma malo podataka o tome na koji način se troši taj novac. Takođe, strani sponzori, naročito EU,
obezbedili su desetine miliona evra za ravoj kao pomoć severu Kosova. Vredi napomenuti da ovu oblast naseljava manje od 80.000 ljudi.

Pošto u regionu postoji veoma malo industrije (uglavnom posluju mala preduzeća), ko god da kontroliše novac u ovoj ekonomiji zasnovanoj na pomoći, ima veliku moć. Da bi opstala, preduzeća zavise od veza sa političkim pokroviteljima.

I zaista, za većinu ljudi koji žive na severu, daleko je isplativije da sebi obezbede pristup javnim fondovima nego da regularno posluju. Ovakve okolnosti podstiču korupciju kroz klijentelizam i stvaraju političku ekonomiju zavisnosti.

Takođe, vladavina prava nije razvijena (posebno kada je reč o političko-pravosudnom sistemu), dok je odgovornost u pogledu trošenja javnih sredstava ograničena. Sve to stvara pogodno tlo za kriminal i korupciju.

Simptomi su više nego jasni. Krijumčarenje cveta u tolikoj meri da se smatra uobičajenom ekonomskom aktivnošću, dok se misteriozne eksplozije bombi prihvataju kao nešto sasvim normalno. Na osnovu zahteva za slobodan pristup informacijama koji je GI podnela Regionalnoj direkciji kosovske policije Sever za vremenski period 2013 – 2017, evidentno je da se zapanjujuće veliki broj nasilnih krivičnih dela dogodio na severu Kosova. Tokom četvorogišnjeg perioda, 14 vozila je zapaljeno dok su eksplozivne naprave bačene na privatne kuće i lokalna preduzeća 23 puta.

Pripadnici kosovskih snaga bezbednosti iz srpske zajednice su takođe bili meta. Informacije koje je policija dostavila ukazuju na to da je od 40 evidentiranih slučajeva počinjenih teških krivičnih dela tokom ovog perioda, u samo pet slučajeva istraga dovela do hapšenja počinilaca. To je samo delić kriminalnih aktivnosti u ovoj malo zajednici, jer
mnogi stanovnici odbijaju da prijave incidente policiji.

Status sive zone severnog Kosova je očigledno od njega napravio utočište za kriminalce iz ostalih delova Zapadnog Balkana. To takođe omogućava cvetanje nelegalnih aktivnosti. Put koji prolazi kroz severno Kosovo spaja Srbiju (naročito Novi Pazar) severno od Prištine i ostatak Kosova na jugu. Kosovska policija i carina, kao i osoblje EULEX-a, prisutni su na kosovskoj strani prelaza (npr. na Jarinju i Brnjaku), dok se srpska policija nalazi sa druge strane. Kažu da postoji i izvestan broj „alternativnih prelaza” (obično zemljanih puteva), koji se koriste za ilegalni ulazak u i izlazak sa Kosova, kao i za krijumčarenje.

Gorivo je proizvod koji se najčešće krijumčari (sa severa na jug). Slede građevinski materijali, lekovi, automobile, cigarete, hrana, piće i ostala roba. Procenjuje se da nedeljni fnansijski gubici u kosovskom budžetu iznose oko 750.000 evra: od čega 400.000 evra iznosi carina na gorivo, potom se 200.000 evra gubi na građevinskom materijalu i 150.000 evra na ostaloj robi. Mnogi od ovih proizvoda ne ostaju na severu koji pretežno naseljavaju
Srbi, već idu dalje ka jugu do delova Kosova gde Albanci čine većinu. Ovo ukazuje na to da, barem kada je reč o mrežama krijumčarenja, nacionalna pripadnost, geografske i administrativne granice ne predstavljaju prepreku za saradnju kriminalaca.

Sa druge strane, saradnja između onih koji su zaduženi za sprovođenje zakona je ograničena zbog neslaganja u vezi sa nadležnošću, kao i zbog nepoverenja. Taj nedostatak saradnje stoji na putu da se sagleda veličina problema, a istovremeno smanjuje stepen rizika za kriminalne grupe.

Pored krijumčarenja akcizne robe, oružja i narkotika (kanabisa iz Albanije i heroina Balkanskom rutom), zabeležena je i trgovina ljudima (najviše sa juga) preko severnog Kosova. Od 2015, ovaj put se navodno koristi za krijumčarenje migranata.

Ko upravlja severnim Kosovom?

Kada se toliko novca sliva na sever Kosova i kada postoji toliko mnogo mogućnosti za ilegalne aktivnosti uz minimalni rizik, korist onih koji kontolišu region je više nego očigledna. Dakle, ko su to oni?

Na osnovu pregleda intervjua i izvora, čini se da je Kosovo lokalni feud nekolicine pojedinaca čija imena se samo nekolicina odvaži da izgovore, ali koje svi dobro poznaju. Kao i u drugim delovima Balkana, čini se da su poslovna, politička i kriminalna elita tesno povezane. Imena koja se u ovom kontekstu stalno pojavljuju su Zvonko Veselinović
i Milan Radojičić.

Veselinović i Radojičić su dugogodišnji poslovni partneri, bliski prijatelji, i prema zvaničnim izveštajima i tekstovima medija koji se bave istraživačkim novinarstvom, saučesnici.

Kada je počela takozvana kriza barikada na severu Kosova 2011 – nakon što su međunarodna zajednica i kosovske institucije rasporedile svoje snage na prelazima sa Srbijom – smatralo se da su upravo Veselinović i Radojičić vođe otpora i čuvari interesa Srba na Kosovu. I dok su igrali na kartu nacionalizma, stiče se utisak da su u stvari bili zabrinuti na koji način će strožija kontrola carina naneti štetu kriminalnim i poslovnim interesima. Ove navode su potvrdili I lokalni zvaničnici kosovske policije, zapadne diplomate i organi carine, tvrdeći da je Veselinović vođa kriminalne mreže koju je sada ugrozila kontrola carine, kao i da je on glavni organizator odgovoran za postavljanje i postojanje desetina barikada.

Izgleda da je Veselinović preselio svoje aktivnosti van severnog Kosova i da je započeo niz unosnih infrastrukturnih projekata u Srbiji – između ostalog i izgradnju autoputa. Čak postoje navodi da su isti kamioni koji su blokirali mostove u Mitrovici pomogli izgradnju takozvanog Patriotskog autoputa na Kosovu. Ovo nije prvi put da ovaj kontroverzni
biznismen blisko sarađuje sa kosovsko-albanskim partnerima: ranije se sumnjalo da se bavi krijumčarenjem goriva. Ili kako je jedan komentator rekao: „Nije iznenađujuće da poznati srpski nacionalisti i ‘branioci’ Kosova učestvuju u izgradnji autoputa Priština-Tirana, dok istovremeno postavljaju barikade. U oba slučaja oni prave novac koji se, po pravilu, uvek krije iza takozvanog patriotizma.”

Početkom ove godine, sud u Pirotu, na jugu Srbije, osudio je Veselinović na dve godine zatvora zbog navodne zloupotrebe položaja tokom izgradnje Koridora 10, kao i navodne pronevere oko 200.000 evra.

Milan Radojičić je Veselinovićev blizak saradnik, koji se do nedavno relativno držao po strani i bio je poznat kao vlasnik restorana u severnom delu Kosovske Mitrovice. Ovo se promenilo nakon ubistva Olivera Ivanovića. Pre njegove smrti, u intervjuu za Balkansku Istraživačku Novinarsku Mrežu (BIRN), Ivanović je opisao Radojičića kao „severnokosovskog mračnog vladara iz senke” i „ključnu fguru zastrašujućeg sistema moći na severu Kosova .”

Ivanović je takođe tvrdio da vlast na severu Kosova ne pripada izabranim zvaničnicima i lokalnim institucijama, kao i da Radojičić predstavlja nezvanični centar moći i donošenja odluka u regionu.

U junu 2018, kada je interesovanje javnosti za slučaj bilo u jeku, Radojičić je postao potpredsednik Srpske liste, koja se može smatrati kosovskom sestrinskom partijom vladajajuće partije Srpske napredne stranke. Srpska lista ima vlast u četiri opštine na severu Kosova i jedna je od koalicionih partnera u kosovskoj vladi. Uprkos etničkim tenzijama, kažu da je Radojičić – barem do nedavno – održavao bliske odnose sa političkom elitom kako u Srbiji tako i na Kosovu.

No i pored toga, vrlo efikasno manipuliše spornim statusom Kosova. Kada je pritisak na njega porastao, on je, kao kosovski Srbin odbio da prizna legimitet kosovske policije i da se preda. Takođe je odbio da prihvati nadležnost srpskih sudova i da odgovori na teška pitanja, pod izgovorom da nije na zvaničnom položaju u Srbiji. Radojičić živi
u Srbiji od kraja 2018.

Ubistvo Olivera Ivanovića ostaje traumatični događaj za Srbe sa Kosova, a naročito zbog toga što u istrazi nije bilo pomaka. O tome govore brojna svedočenja, ali se isto tako ogleda i u nedavno organizovanom ispitivanju javnog mnenja koje je sprovela lokalna organizacija za civilno društvo Aktiv u sve četiti srpske opštine. Broj građana koji
veruju da je kriminal najveći problem na severu Kosova se udvostručio u 2018. u poređenju sa 2016. I mnogi ispitanici su posebno naglasili da se osećaju manje sigurno zbog ubistva Ivanovića.

Građani su posebno zabrinuti zbog porasta nasilja u proteklih nekoliko godina, naročito od 2013; sveopšteg osećaja bespomoćnosti; i nekažnjavanja počinilaca krivičnih dela.

Ovaj slučaj ilustruje to da uprkos opštoj nacionalističkoj retorici za pregovaračkim stolom, Srbi i kosovski Albanci nastavljaju da sklapaju poslove ispod žita. Obe grupe profitiraju od stepena nestabilnosti na severu Kosova, jer im to omogućava da posluju u sivoj zoni dok istovremeno igraju na kartu nacionalizma.

Globalna inicijativa

 

 

 

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.