Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU
Poznati poljski filozof, Lešek Kolakovski, koji je veoma dobro poznavao evropsku misao i znanje, a isto toliko i tragičnu istoriju Evrope, bio je u pravu kada je jednom prilikom naglasio da ne postoji nijedna stvar koja se ne može obrazložiti i opravdati u Evropi – kako najveća humanistička dostignuća, tako i najveći ljudski zločini.
Poznata srpska dramaturginja, Biljana Srbljanović, koja veoma dobro poznaje tragičnu istoriju ovog dela Evrope, ako ne grešim, prošle godine je u jednom intervjuu naglasila da ju je sramota što u Srbiji opet mora da objašnjava stvari koje su u potpunosti jasne.
Verovatno objektivan i častan napor za opisivanje situacije u kojoj se nalazimo u odnosima Kosovo-Srbija, objedinjuje ove dve misli.
Bilateralni, regionalni i međunarodni cilj normalizacije odnosa između Kosova i Srbije doživljava najveće udarce od januara ove godine, naovamo. Mnogi mogu da dodaju da zapravo odnosi Kosova i Srbije nisu zabeležili veće pogoršanje od nezavisnosti Kosova do sada.
Predstavljen je niz raznovrsnih obrazloženja, kako od strane kosovskih, tako i srpskih organa, a posebno od 2012. godine i dalje – zašto je potrebno ukopčati političke odnose u okvirima kategorije normalnosti, po prvi put u teškoj i tragičnoj istoriji odnosa u poslednjih sto godina.
Takođe, bilo je bezbroj izjava i stavova koje su izneli političari iz Prištine i Beograda, a koje su obeležavale ovaj proces: Kosovo i Srbija teže da postanu članice EU. Dobrosusedski odnosi predstavljaju preduslov za ovaj cilj. Kosovo i Srbija treba da gledaju u budućnost i ne bave se prošlošću. Treba okrenuti novi list u odnosima između Kosova i Srbije itd., itd.
Sve do pre nekoliko meseci je to izgledalo jasno, stabilno, održivo, pored povremenih koraka unazad.
Međutim, sada, u maju ove godine, zgrada izgrađena mnogim naporima i pokušajima, sa obe strane, počela je da izgleda kao zapušten objekat, nenastanjen, bez vode i struje, koji služi za smeštaj duhova svih vrsta.
Ukoliko se nastavi sadašnji diskurs u odnosima između Kosova i Srbije, ova zgrada će početi da se urušava. A nakon toga će morati da se počne sa svim od početka; dok svi oni koji imaju i najmanje poznavanje politike – i u Prištini i u Beogradu, veoma dobro znaju da ni za Kosovo, a ni za Srbiju, nema druge alternative nego da, kao dve nezavisne države, urede međusobne odnose.
Na kraju krajeva, šta nam drugo preostaje?
Pokretanje svakako zamršene normalizacije odnosa Kosovo-Srbija (jer treba postići nešto što nikada nije postojalo u politici i istoriji ove dve zemlje i dva naroda) – je predodređeno na neuspeh, ako se predamo istorijskoj i političkoj „gravitaciji“ koja nas vraća na godine tokom rata (1998 – 1999). Rat tokom tih godina, ako želimo da budemo iskreni jedni prema drugima – nas je jednom i zanavek odvojio.
Iz tačke gledišta ovog rata, između nas je veliki ponor, ispunjen tragedijom i uništenjem, tako da ne postoji građevinska i politička 'konstrukcija' koja bi mogla ponovo da nas poveže. Uzaludno je. Štaviše je i sramotno.
Sada, 18 godina posle rata, možemo da se vratimo političkom i medijskom diskursu koji je postojao tokom rata, koji je prouzrokovao rat, koji je stvorio okolnosti u kojima se skoro ceo svet bavio nametanjem mira na Kosovu.
Oživljavanje ovog političkog i medijskog pristupa je užasno, ali, ako se ovom prilikom vratim izvanrednoj misli Kolakovskog, nema sumnje da bi se i ovaj povratak unazad, ili predaja pred „istorijskom gravitacijom“ mogao da objasni na desetine načina.
Ipak, sposobnost jednog rukovodstva, liderstva je da se ne preda pred lošim okolnostima koje bi mogle da potresu čak i političku scenu. Na primer, nema sumnje da današnja Evropska unija nije ona iz 2012-2013, kada su u Briselskom dijalogu napravljeni veliki koraci napred u odnosima Kosovo-Srbija. Takođe, istorijska i politička dešavanja u poslednje tri godine uopšte nisu išla u korist ovog procesa. Terorističke pretnje, izbeglička kriza, okretanje populizmu u evropskim demokratijama, očigledni ekonomski problemi u Evropi posle 2008, sva ova dešavanja su ostavila dubok trag na Kosovu i u Srbiji.
Pored toga, Kosovo i Srbija su u potrazi za stabilizacijom svojeg političkog i međunarodnog identiteta.
Kosovo teži da postane međunarodno stabilna država, napredujući u procesima EU integracija (pre godinu dana, Kosovo je sklopilo prvi ugovorni sporazum sa EU, preko SSP-a, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju), kako bi dobilo status države kandidata za učlanjenje u EU. Kosovo svakako želi da postane država članica UN-a.
Srbija je takođe krenula putem učlanjenja u EU.
Kosovo ni na koji način, ali ni Srbija, nemaju alternativu za EU. Skeptici bi ovde mogli da dodaju da ovo ne moramo da razumemo samo mi, nego i same države EU.
Evropska unija, uprkos svim problemima sa kojima se suočava poslednjih godina, za Kosovo i Srbiju predstavlja celinu političkih, ekonomskih, socijalnih, (na kraju krajeva) civilizacijskih vrednosti, koje se na ovim prostorima nikako ne mogu zameniti katalogom drugih vrednosti.
"Gravitacija" EU, ovih vrednosti, od 2012. godine naovamo, smatra se glavnom silom potiska za Kosovo i Srbiju u normalizaciji odnosa. Međutim, slabljenje ove sile i ponovni povratak one "gravitacije" tragične istorije utiče na to da mi idemo unazad u preduzimanju razgovora.
To je veoma opasan smer za odnose Kosova i Srbije.
Svi moramo znati to. A svakako je sramotno što ponovo moramo da objašnjavamo ove stvari.
(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)
KoSSev je pokrenuo novu rubriku "Na +38…" u okviru stranice Dijalog.
U rubrici Na +38…, svoje nedeljne kolumne u narednim mesecima objavljivaće analitičar iz Prištine, Bljerim Šalja (Blerim Shala) i analitičar iz Beograda, Dušan Janjić.
Njihove kolumne biće objavljivane i na albanskom jeziku, na portalu "Klan Kosova".
Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove donatora.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
