Decenijama se vrtimo u krug. Generacije su stasale u atmosferi krize, pod presijom strahova i neizvesnosti, u iščekivanju novih napetosti. Život na ivici krize obeležio je i našu i mnoge generacije mlađe od nas. Ova nova „kosovska kriza“ prilika je za podsećanje na ranije „situacije“, kada smo mislili da ništa teže ne može da nam se dogodi.
„Na Kosovu je u toku referendum. Građani se izjašnjavaju za republiku Kosovo. To je opredeljenje Albanaca. Molim vas da ovaj važan događaj pratite“, obratio se tog 26. septembra 1991. godine novinarima, u prostorijama Društva književnika Kosova, tadašnji lider Demokratskog saveza Kosova Ibrahim Rugova.
Press-konferenciju je prekinuo jedan od njegovih saradnika koji je pročitao hitnu vest da je, kako je rekao, „srpska policija upala na mesto za glasanje u naselju Vranjevac“ i zamolio novinare da odu na lice mesta i izveštavaju o tom događaju. Na pitanja novinara: „Šta se dogodilo? Šta je bilo sa šefom biračkog odbora?“, odgovorio je: „Odneli su i njega i listiće“.
Nekoliko dana kasnije saopšteni su rezultati – da je glasalo više od milion Albanaca, da je 99,98 odsto glasalo za republiku Kosovo.
Početkom oktobra, Ibrahim Rugova je posetio Tiranu i od vlade Albanije zatražio podršku. Delegati kosovske skupštine su se 19. oktobra tajno sastali i proglasili republiku, izabrali vladu a za premijera prištinskog hirurga Bujara Bukošija.
Tri dana kasnije Albanija je priznala republiku Kosovo. I Beograd i zapadni svet su ignorisali ove događaje jer je pažnja bila usmerena na sukobe u Hrvatskoj i raspad Jugoslavije.
Kosovsko društvo je već bilo ranjeno dubokim međunacionalnim podelama. Najveći broj Albanaca nije bio u institucijama sistema, napuštali su policiju, državna preduzeća, institucije sistema – mnogi na poziv Ibrahima Rugove, mnogima su Srbi „pomogli“ da odu. Oni, retki, koji su ostali da rade su bili izloženi pritiscima i Albanaca i Srba. To je bio put bez povratka.
Iskreno, nikada nije bilo prave harmonije u međunacionalnim odnosima na Kosovu, ali tada su kidane i poslednje niti. Put u jednom smeru, kada politika postaje sudbina i kada se „dijalog“ vodi međusobnim optužbama.
Sada, tri decenije kasnije, ponovo smo na ivici krize, ko zna koje po redu. Opet zveckanje oružjem u „ikonografiji“ prepunoj šlemova, snajpera, automatskih pušaka, helikoptera, „đavoljih kočija“, mlaznih aviona, barikada… praćeno zapaljivim izjavama, optužbama, traženjem krivca…
Briselski sporazum postao je „kamen spoticanja“… Iz Prištine se tvrdi – skidamo tablice, ne damo Zajednicu. Beograd objašnjava sporazum iz Brisela primerom kupovine „pet kila pomorandži“, kad platite „hiljadu dinara“, a ne dobijete pomorandže. „Pomorandže“ su, prema tom objašnjenju, Zajednica srpskih opština, koju je srpska strana „platila“ učešćem na kosovskim izborima, rasformiranjem tzv „paralelnih institucija“, participiranjem u kosovskoj vlasti, prelaskom pravosuđa na severu u sistem kosovskog sudstva…
Sve oči uprte su u Brisel, Vašington, Moskvu, Peking… a tamo nemaju vremena za naše muke i odgovaraju – to morate sami da rešite. Ta „preporuka“ nije „glas razuma“, već demonstracija nezainteresovanosti i ravnodušnosti. Jedan stari Albanac, nekadašnji komšija, nedavno mi je na pitanje „dokle ćemo ovako da se svađamo“ odgovorio: „Ne znam. Imamo istog ‚gazdu‘, pa se opet svađamo“.
I zaista, svi „vide“ rešenje u Briselu, a kada kažu „Brisel“, misle na Vašington.
„Vatrogasna aktivnost“ tzv međunarodne zajednice se obavlja stidljivim saopštenjima, uzdržanim komentarima i pozivom na deeskalaciju napetosti. Sadašnja kriza je, pre svega, posledica besmisla u koji je zapao Briselski dijalog i „trenutka“ nebrige Zapada, uzrokovane izborima u Nemačkoj i periodom konsolidovanja administracije u Vašingtonu.
To je, očigledno shvaćeno kao momenat da se zauzmu nove pozicije na kosovskoj „situacionoj karti“, ili , kako to političari vole da kažu, da se „izmeni realnost“. A „realnost“ svako tumači na svoj način.
Kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju sada su najvažniji lokalni izbori. Predsednika Srbije čekaju, za nekoliko meseci izbori u Srbiji. Ima onih koji veruju da ova najnovija kriza, zapravo pokušava da se iskoristi u predizborne svrhe. Jer, iskustvo nas uči da na Kosovu izbore dobija ona opcija koju Beograd najviše napada. A u Srbiji na izborima pobeđuje onaj koji „ne da Kosovo“.
I dok se razni analitičari utrkuju u sintaksičkim analizama teksta Briselskog sporazuma. Pravi „rat“ se vodi u medijima. Mediji, kao i obično, dolivaju ulje na vatru.
Ali, na terenu rastu tenzije, pa je policija pretukla trojicu Srba koji su u Ibarskom Kolašinu sakupljali drva, zbog toga što su bili u kamionu sa KM tablicama. Zabeležen je napad na 11 Srba, ispred kancelarije za poljoprivredu u južnom delu Kosovske Mitrovice. Zapaljiva atmosfera se još uvek koliko toliko drži pod nekom kontrolom.
U taj proces kontrole se uključio i KFOR, tek da pokaže obema stranama – i mi smo tu. KFOR je i ovoga puta pokazao da je jedina ozbiljna „firma“ na Kosovu. Naravno, žrtve su građani. Ova kriza mnogo košta građane i novca, i nerava, i straha, i neizvesnosti…
Nikada nije više govoreno o slobodi kretanja, a dugo nije bilo ovakvog ataka na slobodu kretanja. Nikada se više nije pozivalo na dijalog, a dijalog kao da više nikome ne treba. Idealna prilika za bildovanje nacionalizama. Nikako da se odvojimo od vremena kada je prošlost bliža od budućnosti.
Kako god da se ova kriza okonča (a mora da se završi) nadam se bez većih incidenata, verujem da ćemo je se sećati kao apsurdne epizode u kosovskoj „drami“.
Svi strahuju od ovakvog zveckanja oružjem. „Puška koja se pojavi u prvom činu drame, u poslednjem činu će sigurno da opali“, dramaturško pravilo Antona Pavloviča Čehova, zlokobno deluje u ovoj kosovskoj predstavi.
Lokalni akteri neće, bojim se, još dugo moći da drže pod kontrolom ovakve napetosti.
Vreme je da „ isti gazda“ nešto preduzme. Ili možda taj „isti gazda“ upravlja našim svađama?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
