Horizont evropeizacije

Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"
Dušan Janjić u kolumni +381

Piše: Dušan Janjić

O čemu se ovde zapravo radi? Šta to Evropska unija nudi državama Zapadnog Balkana, osim one izlizane i više neupotrebljive rečenice o „Evropskoj perspektivi država Zapadnog Balkana“? Šta se od sada pa nadalje može očekivati od zvaničnog Brisela kada se radi o ovom delu Evrope? Sva ova pitanja postavio je Bljerim Šalja, u kolumni “Od ‘Win – Win” do “Lose – Lose’”.

U pokušaju da se odgovori na životna pitanja za evropske integracije i za Zapadni Balkan, podsetio sam da je pojam “Zapadni Balkan” relativno nov i da su ga izumeli “veliki igrači”. Među ovim je posebno bila agilna Evropska unija (EU) i Nemačka sa njihovim viđenjem politike “Berlinskog procesa”.

Za EZ to je bio prostor “bivše Jugoslavije”. Ekskluzivnost politike Velike Britanije (UK) se, i tada, potvrđivala tako što je tu teritoriju nazivala “Istočni Adrijatik”. U ovaj okvir UK je smeštala i Albaniju. Tek od “pada Piramidalnog sistema” i građanskih nereda, 1997. godine, EZ otrkiva povezanost Albanije sa ovim prostorom.

Ideje vodilje tadašnje politike EZ i SAD bile su: zaustavljanje ratova, izgradnja mira, saradnje i pomirenje, podrška ekonomskog razvoja, izgradnje demokratskih institucija, ostvarivanje vrednosti vladavine prava, ljudskih prava i multikulturalizma. Politika kojom je EZ ove ideje realizovala bila je politika “proširenja”.

Zbog toga je ideja ujedinjene Evrope postala primamljiva od kraja 80-tih na prostorima “bivše Jugoslavije” a i na prostoru bivše Istočne Evrope, odnosno države koje su, u doba Hladnog rata pripadale interesnoj sferi Rusije (odnosno SSSR-u i Varšavskom paktu). Ovim državama ova politika je, zbog geostrateškog dogovora SAD, EZ (posebno Zapadne Namačke) i SSSR-a o ujedinjenju dve Nemačke, otvorila put za beg iz ambijenta državnog socijalizma i staljinističkih vlasti kao i izmicanje ispod “šape Medveda” odnosno Rusije.

Dakle, politka proširenja je bila uspešna. Uz to, ona je podstakla i velika očekivanja. Međutim, u realnosti se potvrdilo da su mnoga od tih očekivanja bila neostvariva. Na primer, zemlje sadašnjeg Zapadnog Balkana nisu dobile investicionu podršku za obnovu ratom razorene zemlje, niti za ubrzanu ekonomsku obnovu u poređenju sa podrškom koje su davane zemljama članicama EZ i zemljama bivše Zapadne Evrope, a da se i ne govori o investicijama za nemačko ujedinjenje. Obećavani su razni “Maršal planovi” a delimično je primenjivan program poput “Pakta za Jugo – istočnu Evropu” i slični.

Iako su zemlje Zapadnog Balkana navođene kao glavni “poziv” za uspostavljanje ovih programa one su, u realnosti slabije prošle od drugih zemalja obuhvaćenih ovim obećanjima i programima. Sve u svemu, solidarnost EU je zaostajala za predpristupnom pomoći “starih”, pa i “novih” zemalja – članica. Uz to, strah od obnove Rusije i njenog uticaja motivisao je EU da zemlje Istočne Evrope vodi kroz “skraćene procedure” u članstvo (to važi za zemlje “Višegradske grupe”, Rumuniju i Bugarsku).

Ove procedure su u mnogome ostavljale za neka bolja vremena kao i za praksu u “EU klubu” promenu političke kulture, jačanje vladavine prava, borbu protiv korupcije. Posledice tog možemo videti u nagrizanju same EU. Na primer, afera UBER ili stanje u zemljama – članicama. Od zemalja “bivše Jugoslavije” samo su Slovenija i Hrvatska uspele da se ukrcaju u ovaj brod i da na njimu doplove u EU.

Sa nastankom EU napušta se politika intebzivnog proširenja. Pred nove “zemlje – kandidate” postavljaju se izuzetno duge i komplikovane procedure. Ključan razlog za to su promene koje nastaju unutar samih “zemalja – članica”. U zadovoljstvu sa postignutim napretkom zemlje “stare Evrope” dočekuju “nove članice” EU sa podozrenjem, a često i sa visokom kulturološkom i etničkom distancom a i podsmehom.

Napušta se politika održvog razvoja, unapređenja ljudskih prava i prava nacionalnih manjina, kao i multikulturalizma. Jača neoliberalna ekonomska politika i odbrana “stečenog”. Konzervativci i desni populistički pokreti zahtevaju sve više i više. Uz zloupotrebu vrednosti pomirenja i opšte društvenog konsenzusa, odvija se reinterpretacija istorije Evrope i sveta, naročito dva svetska rata. Ova „nova historija“ u drugi plan gura odgovornost vlada i poliitčkih aktera Evrope, posebno vodećih evropskih sila kojim su zavladali konzervativci i populisti.

To na glavnu političku scenu u uslovima velike ekononske krze koja trese EU od 2008. godine izvodi i politike rasizma, neonacizma i neofašizma. U EU alternativnu politiku nudile su stranke zelenih, socijaldemokrate i liberali. U nastojanju da EU uhvati korak sa promenama u svetu, ovi politilčki akteri su snažili svest o globalnoj povezanosti ljudi i njihovog opstanka sa drugačijim upravljanjem prirodnim resursima.

To se uobličava kao „Green New Deal“. Desni populistički pokreti su kao alternative ponudili „bežanje od EU odmah” ili BREXIT, sve veće zatvaranje u granice sopstvenih država-nacija. U samom srcu EU u Nemačkoj i u većini zemalja bivšeg istočnog bloka jača antiamerikanizam, i zagovaranje saveza sa Rusijom.

U svom osnovnom značenju populizam je masovni pokret, ili pokret za promene. U stvarnosti, uspostavljan je modus vivendi, interesna koalicija sa dobitnicima neoliberalizma i globalizacije. Među ovima su svakako bili poželjni i autoritarni režimi Rusije i Kine. Pri tome su one gledane pre svega kao izvor jeftinih sirovina, radne snage i proizvoda.

Na primer, infrastrukturna investiciona geopolitika Kine je primećena tek sa finansijskom krizom Zapada, a geostrateški značaj Putinove geopolitilčke izgradnje Rusije kao „Petrol država” – tek kad je Putin započeo drugi talas vojne agresije na Ukrajinu.

Pobeda desnog populizma u SAD i dolazak Trampa na vlast, ohrabrili su populisitičke pokrete posebno u Poljskoj, Mađarskoj, Austriji pa i samoj Nemačkoj, kao i Brexit. Nastala je prava pometnja u vođstvima zemalja – članica i same EU. „Prirodno savezništvo” sa Vašingtonom je Trampovom politikom svedeno na preraspodelu postojeće moći i kapitala.

U ovoj kockarskoj igri EU, Rusija, zemlje Bliskog istoka i centralne Azije, Kina pa i čitav Pacifik, uspostavljaju međusobno ad hoc savezništvo. Takva situacija ugrožava budućnost i samih SAD kao i EU. Bajdenova administracija je suočena sa teškim zadatkom „resetovanja„ evro – atlantske saradnje, izgradnje nove geopolitike, posebno novog odnosa prema Pacifiku, Aziji i Kini.

Dan danas, EU nema sopstvenu geopolitičku strategiju koju imaju SAD, Rusija i Kina. Ove strategije se neposredno tiču i EU. Uostalom, eskalacija ekonomske krize ne može se zaustaviti štampanjem EUR–a. Kriza upravljanja i poliitčkog odlučivanja EU značajno je omogućila i neadekvatno reagovanje na upad trupa Rusije u Gruziju i Ukrajinu. Time je Rusija vraćena na „glavnu scenu” evropske i svetske politike. Istovremno, EU i NATO su dovedeni u stanje provere osposobljenosti za garantovanje energetske i ukupne bezbednosti u čitavoj Evropi.

Umesto podrške održivim reformama u “zemljama – kanidatima” iz Zapadnog Balkana, vođstvo EU je uputila ka usaglašavanju zakondavstva, u oblasti energetike, industrije, digitalizacije itd. Nameće im visoke standarde i tehnologije bez uvažavanja činjenice da se radi o ekonomski nedovoljno jakim zemljama da bi mogle da finasiraju primenu tih standarda i tehnologija.

Tako je od ovih zemalja napravljena “periferija” Evrope. Ovakva politika je najvidljivija u delovanju Energetske zajednice. Zelena agenda je nametana i to pre svega kroz pritisak za odustajanje od nukleranih i termo elektrana. Umesto njih nametana je gasifikacija, mada ni po čemu nije “zelena”. Pri tome, izostajala je finansijska podrška energetskoj bezbednosti i diverzifikaciji u “zemljama – kandidatima”. Uz to, EU nije ni čula pitanja, poput onog koje je, svojevremeno, u ASPEN institutu, postavila Edita Tahiri. Ovo pitanje je glasilo: Čime ćemo da platimo sve što nam se nameće, ako ne možemo da proizvodimo struju iz uglja?

Isto je moglo da se pita i za Crnu Goru i Bosnu i Hercegovini. EU je živela u uverenju da će joj “nepresušna” i izuzetno jeftina fosilna goriva Rusije biti dostupna. Valja dodati i Ukrajine. I tako smo stigli do zaključka koji je ispisao Šalja:

“Kao što svi znamo, nema nikakvih izgleda da WB6 (Evropska skraćenica za šest država Zapadnog Balkana), ili pak, bilo koja od ovih država, do kraja decenije stigne do kraja ovog političkog maratona, to jest do cilja koji podrazumeva puno učlanjenje u EU”. I u pravu je Šalja kada piše: “Ono što se sada dešava u odnosima između EU i Zapadnog Balkana je nažalost dobar primer one druge klasične formule – ‘Lose-Lose’. Loše po EU. Loše po Zapadni Balkan”.

Imajući u vidu nedavno održan samit EU – Zapadni Balkan, nije teško razumeti i Bljerimovu ocenu “u ovom slučaju, na EU je puna odgovornost za ovu gotovo beizlaznu situaciju koja šteti svima u EU i na Zapadnom Balkanu”. U ovoj kolumni, kao i Bljerim, neću se baviti “velikim” doprinosima političkih vođstva Zapadnog Balkana.

Lično kao jedan od osnivača Evropskog pokreta u Srbiji, lutanje “na putu evropeizacije”, razumem kao lutanje po birokratskom lavirintu poglavlja, klastera itd. U tom lutanju to sve više podseća na putovanje u nepoznato. “Evropizacija” u interpretaciji zvaničnika zemalja članica EU i “vođstva EU” (Evropske komisije, Saveta Evrope i Evropskog parlamenta) neodoljivo asocira na interpretaciju komunizma kao “horizontal borbe proletarijata”.

U oba slučaja zahteva se odricanje i izgaranje u borbi za “bolju budućnost” kao i puno sleđenje “vrednosti” i “mapa puta” “Vođstva”. U oba slučaja, cilj je na horizontu a “horizont” je po definiciji “zamišljena linija između neba i zemlje. Što si joj bliži, toliko je ona dalje”.

Vremenom ovakve ideologije i politike postaju neodržive i besmislica. Da se to dešava i sa ideologijom “evropeizacije” dokazuje odluka “vođstva” EU da Ukrajinu, Gruziju i Moldaviju proglasi za nove “zemlje – kandidate“. Ova odluka nameće pitanja: Da li je ovde zaista u pitanju iskreno verovanje da će “evropizacija”, kakvu znamo ugasiti ratne pretnje i požare i oterati Ruse iz ovih zemalja? Da li je sadašnja EU u stanju da bude garant izgradnje mira? Da li će tu ulogu morati da preuzme NATO pod vođstvom SAD?

Lično sam uveren da se sadašnja EU mora transformisati iz dezorijentisane i ad hoc interesne koalicije birokrata i političara u zajednicu tržišta, ali i vrednosti primernih potrebama održivog razvoja i solidarnosti, u zajednicu kojima upravljaju efektivne i demokratske institucija.

Neophodna je promena dosadašnjih principa odlučivanja koje se odvija izvan demokratske kontrole EP i građana EU a to se prikriva politikom “usaglašavanja”. U “usaglašavanju” male zemlje, poput Bugarske, ponekad, dobiju priliku da se iskale na još manje, poput Makedonije. Neophodna je i regionalna reorganizacija Evrope. Sve u svemu, došlo je vreme da ujedinjavanje Evrope napusti fazu koju predstavlja EU. To pak nalaže “proširenja” na celu Evropu.

Kako vodeća ideja EU nije održivost same EU, tako ni “uključivanje” Zapadnog Balkana nije prepoznat kao interes EU. Realnost je da i ljudi sa Zapadnog Balkana, kao i mnogih nerazvijanih zemalja, rešenje traže u seobama i u sporadičnim pobunama. Među onima koji ostaju u svojim zemljama, sve jasnije i glasnije, osporava se “putovanje u EU”. To nužno nije dizanje od ideje ujedinjene Evrope.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.