Od „Win-Win“ do „Lose-Lose“

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Blerim Shala (Bljerim Šalja)

O čemu se ovde zapravo radi? Šta to Evropska unija nudi državama Zapadnog Balkana, osim one izlizane i više neupotrebljive rečenice o „Evropskoj perspektivi država Zapadnog Balkana“? Šta se od sada pa nadalje može očekivati od zvaničnog Brisela kada se radi o ovom delu Evrope?

Zapravo, teško je ovih dana naći bilo kog političara ili diplomatu iz država članica Evropske unije, koji je bio u stanju, u bilo kakvom neformalnom razgovoru i van uobičajenih birokratskih fraza, da objasni i nekako opravda stav Evropske unije prema državama Zapadnog Balkana, a naročito apsurdnu situaciju oko Kosova, to jest prava građana Kosova da bez viza putuju u šengen zonu Evrope, iako je zvanična Priština pre već više od četiri godine ispunila sve kriterijume za viznu liberalizaciju.

Evropska unija bi trebalo biti organizacija koja funkcioniše, u prvom redu, uzimajući u obzir racionalnu i stabilnu politiku. Štaviše, negde od proleća prošle godine, nakon obnove ranije gotovo narušenih odnosa između SAD i EU, (sa dolaskom na vlast američkog predsednika Bajdena, dolazi do ove obnove), EU je stavila do znanja svim zainteresovanim stranama  (kako se kaže), da postoji i geo-politički interes Evropske unije kada je u pitanju Zapadni Balkan.

Na kraju krajeva, moguća ponuda EU za proširenje svoga članstva prema Zapadnom Balkanu, koji je, kako je mnogo puta do sada istaknuto, zapravo jedno ostrvo, sa svih strana okruženo državama koje su članice Severne Alijanse (NATO Pakta) i EU, ne bi realno imala ozbiljne posledice po način kako funkcioniše Evropska unija.

Kao što svi znamo, nema nikakvih izgleda da WB6 (Evropska skraćenica za šest država Zapadnog Balkana), ili pak, bilo koja od ovih država, do kraja decenije stigne do kraja ovog političkog maratona, to jest do cilja koji podrazumeva puno učlanjenje u EU.

Međutim, to je najverovatnije i najvažniji zaključak bilo kakve analize koja pokušava da nekako dođe do razumnog opisa odnosa između EU i Zapadnog Balkana, bez obzira na to da li će ove države jedna po jedna, ili sve zajedno, ući u EU 2030. ili pak 2050. One ne mogu nikako da budu bila kakva politička nelagodnost ili čak bezbednosni izazov za EU.

Niko ko je razuman, ili pak ko ima bazične informacije o Zapadnom Balkanu, ne može opravdati bilo kakve sumnje ili manjak sigurnosti EU kada se govori o ideji proširenja EU državama Zapadnog Balkana.

Pitanje koje logično sledi nakon gore pomenutih činjenica i zaključaka (koje je stvarno teško osporiti), je sledeće: Zašto onda ne postoji politička volja, od 2019. godine pa na ovamo, da se pripremi i obznani Strategija o proširenju EU prema Zapadnom Balkanu, nakon što je 2018. godine, samo par meseci posle objavljivanja takve Strategije od strane Žan-Klod Junkera (Jean-Claude Juncker), predsednika Evropske Komisije, ista blokirana od strane francuskog predsednika Emanuel Makrona (Emmanuel Macron), u ime nužnosti reformiranja EU, kao preduslova bilo kakvog proširenja.

U čemu je problem?

Da li stvarno neko misli i procenjuje u Briselu, da bi proces učlanjenja ovih šest država Zapadnog Balkana u EU (Kosova, Srbije, Crne Gore, Albanije, Severne Makedonije i Bosne i Hercegovine), bio opasan po stabilnost i funkcionalnost EU?

Sledeće godine (2023. znači), obeležiće se 20. godišnjica od EU Samita u Solunu, kada je jasno i glasno stavljeno do znanja da bi sve države ovoga dela Evrope trebalo jednog dana da budu članice EU.

Kada bi neko tadašnjim čelnicima EU (Javier Solana je bio glavni diplomata EU), koji su se okupili u Solunu, kazao da ni dvadeset godina nakon ovog Samita (ili kako sada izgleda, ni trideset godina nakon tog velikog okupljanja EU), niti jedna država Zapadnog Balkana neće uspeti da postane država članica EU, on bi bio proglašen ludakom koji nema nikakve veze za svetom i Evropom.

Naravno, i dan danas stoji (i opstaje), logika procesa integracije jedne države u EU.

Ova logika je na kraju krajeva obznanjena u procesu pregovaranja za ulazak u EU, sa detaljnim poglavljima, sa jasnim kriterijumima ili uslovima koji moraju biti prihvaćeni i implementirani od strane jedne države, kako bi se ona kvalifikovala da bude deo EU.

Jedna država znači, mora postati Evropa u svim mogućim dimenzijama, kako bi ona stigla do zadnje stanice u Briselu.

Ovaj proces kao takav je obostrano koristan.

Sa jedne strane, svaka država koja namerava da krene ovim putem, ili pak političke elite tih država, imaju dodatnu motivaciju ili podstrek, da odrade kako treba, i kada treba, sve „domaće zadatke“ koji se tiču političke, ekonomske i društvene transformacije.

Sa druge strane, EU u ovom procesu ima niz mehanizama (sasvim dovoljnih), kako bi na substancijalni način uticala na promene koje su neophodne kako bi se jedna država pripremila za ulazak u EU.

Preuzimajući ovde onu klasičnu političku formulu, ovo je bila „Win-Win“ situacija za obe strane.

To je bila znači pobednička kombinacija i za Evropsku uniju i za jednu državu koja je nameravala da uđe u EU.

Svi znamo naravno da se Evropska unija muči kada se radi o načinu odlučivanja, ili pak sa načinom funkcionisanja kao organizacija.

Međutim, to nije ozbiljan razlog zbog čega nema osnovne jasnoće od strane Brisela kada se govori o proširenju EU prema Zapadnom Balkanu, čak i nakon velikog političkog i bezbednosnog „zemljotresa“ u ratu Rusije protiv Ukrajine.

Ono što se sada dešava u odnosima između EU i Zapadnog Balkana je nažalost dobar primer one druge klasične formule – „Lose-Lose“.

Loše po EU. Loše po Zapadni Balkan.

Međutim, u ovom slučaju, na EU je puna odgovornost za ovu gotovo beizlaznu situaciju koja šteti svima u EU i na Zapadnom Balkanu.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.