Hoće li se rat na Kosovu ikada završiti?

Izvor: UnHerd (Tekst je preveden sa engleskog; prekjučerašnje izdanje)

Piše: Tim Džuda (Tim Judah)

Zemlja je osuđena na ciklus kriza

Severna Mitrovica, Kosovo

Za krize na Kosovu postoji striktan raspored, koji funkcioniše na sledeći način. Prvo, nakon neslaganja između lidera Srbije i Kosova, kosovska strana postavlja rok da se uradi ovo ili ono, ili se podižu barikade na severu Kosova koji je naseljen Srbima. Diplomate upadaju u hiperpogon, padaju teške reči, a Vojska Srbije raspoređuje se na granicu, a pritom se vodi računa o tome da društvenim mrežama počnu da kruže snimci vojnih konvoja. Srpski nacionalisti maštaju kako će zapravo nešto da urade, a srpskim tabloidima kreće pena na usta na pomisao da će kosovski Albanci krenuti u rat protiv njihovog naroda.

U tom trenutku, deo medija sa Zapada se budi i novinari, koji izgleda nikako da shvate da NATO ima hiljade vojnika raspoređenih na Kosovu koji su obećali da će ga zaštititi od Srbije, misle da bi ona mogla da izvrši invaziju. Onda, posao je obavljen, barikade se uklanjaju sve do narednog puta.

Danas smo na samom kraju najnovijeg ciklusa. Barikade koje su stajale 20 dana su uklonjene i svi su otišli svojim kućama — ali ovoga puta stvar je bila prilično ozbiljna. Barikade su zapravo činili kamioni koji su blokirali puteve na nekih 14 lokacija. Pre nešto više od nedelju dana, dok sam posećivao jednu od barikada u selu Rudare, kolega mi je pokazao na cisternu za gorivo. Ljudi nisu bili srećni zbog toga, kazao je. Cisterna je bila puna, a u slučaju da dođe do nasilnog incidenta, mogla bi da eksplodira.

Dok smo razgovarali, sudije, nastavnici, lekari — u stvari izgledalo je kao da se cela viša buržoazija Srba sa severa Kosova šetkala gore-dole, ćaskajući sa prijateljima i grejući ruke na užarenim mangalima. Neki su bili tu zato što su hteli da budu, drugi zato što su im njihovi politički imenovani šefovi naredili da dođu. Tu su bili i lideri glavne stranke kosovskih Srba. U jednom trenutku, jedan automobil je došao, iz kojeg su iskočila četiri maskirana mladića i udaljila se odlučnim koracima. U obližnjem podeljenom gradu Mitrovici, gde Srbi žive na severu, a Albanci na jugu, sever je okićen srpskim zastavama i iscrtan grbovima nečega što se zove „Severna brigada“. Oni poručuju: „Ne brinite… Čekamo!“ Ali ko su oni? Srpska milicija u pripremi? Niko ne zna zasigurno.

Meštani mi tihim glasom kažu da je u poslednjih godinu dana 600 muškaraca poslato na vojnu obuku u Srbiju. Ali ne postoji način da se to sazna, osim ako ne počnete da postavljate pitanja ljudima koji ih zaista ne bi cenili, šta je istina, a šta dezinformacija koju širi BIA, obaveštajna služba Srbije, za koju se veruje da ovde ima najviše moći. U međuvremenu, meštani su stajali u redovima na šalterima. Pošto su barikadama zatvorena dva pogranična prelaza na severu, oni su bili zabrinuti da će banke ostati bez gotovine.

Pitajte ljude u severnom delu Mitrovice šta žele i reći će vam, na kraju krajeva, da samo žele normalan život — koji niko ovde nije uživao više od četvrt veka. Ali koje su zapravo šanse za to? Kako preseći kosovski Gordijev čvor, koji je ostavio sudbinu Srba i kosovskih Albanaca (i Kosova i Srbije) vezanu jednu za drugu? Kosovski rat je završen 1999. godine, ali diplomate i politički lideri i dalje nisu mogli ili nisu hteli da se dogovore oko konačnog okvira za miran suživot.

Nakon raspada Jugoslavije devedesetih godina, Kosovo, južna srpska pokrajina, ostalo je deo Srbije — iako su u njemu živeli pretežno etnički Albanci, koji su odbacivali srpsku vlast i bili ugnjetavani od strane Slobodana Miloševića, tadašnjeg lidera Srbije koji je ovoj pokrajini oduzeo autonomiju. Posle rata na Kosovu 1998-1999 između kosovsko-albanskih gerilaca i Srbije, a potom i intervencije NATO-a, Kosovo je postalo protektorat UN. Zatim je 2008. godine proglasilo nezavisnost. Njegovu nezavisnost je priznala većina zapadnih zemalja, ali ne sve, a nisu je priznale, između ostalih, Srbija, Rusija i Kina. Kosovski Albanci su tvrdili da imaju pravo na samoopredeljenje; Srbija je tvrdila da njen teritorijalni integritet to nadmašuje, iako niko u Srbiji zapravo nije želeo niti želi da reintegriše region pun neprijateljski nastrojenih Albanaca.

Od 1,8 miliona stanovnika Kosova, oko 100.000-120.000 čine Srbi. Više od polovine njih živi na centralnom i južnom Kosovu, dok ostali žive na severu, kompaktnom području koje se graniči sa Srbijom. Srbi sa severa kažu da su se uloge sada preokrenule. Marko Jakšić, advokat i politički aktivista iz Severne Mitrovice, kaže da kosovski premijer Aljbin Kurti, „radi iste stvari koje je radio Milošević tokom devedesetih, samo što su se strane promenile“. To je tip argumenta koji kosovske Albance dovodi do toga da se usijaju od besa.

Jakšić i ja smo razgovarali u „Number One“, hotelskom kafiću koji se nalazi nekoliko stotina metara od mosta na Ibru koji deli grad na dva dela. Započeo je razgovor tako što je spomenuo da sam ga pre tačno 10 godina pitao šta je rešenje za Kosovo i da je on kazao da granica između Kosova i Srbije nije „tamo gore“, znači severno od nas, već „na mostu“. On smatra da bi Kosovo trebalo da se podeli. To je ideja koja dolazi i odlazi poput plime. Dok nije otišao u Hag 2020. godine da odgovara na optužbe za ratne zločine, Hašim Tači, dotadašnji predsednik Kosova, i lider Srbije Aleksandar Vučić poigravali su se tom idejom, ali su je ključne zapadne zemlje odbacile.

Podela nije bila popularna ni na Kosovu ni u Srbiji. Problem nije predstavljao sever Kosova, već presedan. Ako se sever Kosova ponovo pripoji Srbiji, šta bi onda bilo sa Preševskom dolinom naseljenom Albancima u Srbiji ili regionima Severne Makedonije naseljenim Albancima, ili srpskim i hrvatskim regionima u Bosni i Hercegovini? Tako je Pandorina kutija ostala zatvorena. Kako onda kosovski Srbi mogu da imaju normalan život na Kosovu, posebno na severu?

Odgovor na ovo pitanje je iznenađujuće jednostavan. Uz političku volju ne postoji pitanje između Kosova i Srbije, i između Srba i Albanaca, koje se ne može rešiti, ili bar delimično rešiti. Dve strane vode razgovore u okviru dijaloga koji sponzoriše EU više od jedne decenije i postignuto je mnogo sporazuma — čak i ako nisu svi sprovedeni.

Ruska invazija na Ukrajinu je takođe unela novu energiju u pregovore, koje vodi Miroslav Lajčak iz EU, uz podršku Gabrijela Eskobara, američkog diplomate. Međutim, od juna meseca, oni gase požare, umiruju krize oko registarskih tablica, ličnih karata, a sada i barikada. Ali oni imaju plan, koji podržavaju Francuska i Nemačka, a koji bi mogao da bude osnova za dugoročno rešenje. Diplomate govore o „dve Nemačke“, pod tim smatraju da bi Srbija i Kosovo mogle da žive rame uz rame (kao što su dve Nemačke živele tokom Hladnog rata), zvanično ne priznavajući jedna drugu, već kao nezavisne države.

Ali ovo je samo polovina jednačine. U zamenu za de fakto priznanje, što znači da bi ga Srbija tretirala kao susednu državu, od Kosova se očekuje da ispuni obavezu koju je potpisalo 2013. po kojoj bi srpske opštine na Kosovu mogle da formiraju neku vrstu zajednice, koja bi im dala efektivnu autonomiju u oblastima kao što su zdravstvo i obrazovanje. Ustavni sud Kosova je ovo odbacio, a Kurti, dok je bio deo opozicije, energično je vodio kampanju protiv toga. Međutim, na Kurtija njegovi sponzori sa Zapadi sada vrše pritisak da pronađe način da to isporuči u ovom ili onom obliku.

Trenutna kriza je značajno unazadila normalizaciju. Srbi su podneli ostavke u parlamentu, pravosuđu, a na severu i u kosovskoj policiji. Oni su takođe podneli ostavke u lokalnim skupštinama opština, što je pokrenulo izbore za nove sastave, koji su sada odloženi za april nakon napada na kancelarije izborne komisije na severu. Tatjana Lazarević, urednica sajta KoSSev sa severa, kaže da su, otkako su Srbi napustili policiju, albanski pripadnici kosovske policije raspoređeni na severu, koje meštani vide „100% kao okupacione snage“. Ona dodaje da Srbi na severu „nisu želeli da se integrišu u kosovsku državu… a to ne žele ni dan danas“. Ali ako bude postignut dogovor o normalizaciji između Kosova i Srbije, smatra ona, ljudi će jednostavno živeti sa tim.

Ako se to bude desilo, ako dogovor bude postignut, kakav bi izbor imali kosovski Srbi? Sever Kosova može biti opasno mesto. Ako je u interesu Srbije da postigne dogovor, neslaganje neće biti tolerisano. Ovo je mesto gde se politika i organizovani kriminal preklapaju, čak u većoj meri nego što je to slučaj na ostalim mestima na Balkanu.
Uprkos igri sa velikim ulozima koja se igrala na barikadama ovih poslednjih nekoliko nedelja, nije sve sumorno i strašno. Lajčak mi je rekao: „Tenzije nikada nisu bile veće u poslednjih 20 godina; nepoverenje nikada nije bilo dublje”. Ali Džef Hovenijer, američki ambasador na Kosovu, uneo je optimističniju notu. Rekao mi je da, iako je krajnji cilj obostrano priznanje Kosova i Srbije, „što trenutno, nažalost, nije moguće – današnji izazovi ipak mogu da se prevaziđu. Ako vidite ovaj sporazum, ovaj rad – kao privremeni korak ka tome, postoje realne mogućnosti (za to)“.

Ovo mišljenje deli i Ivan Vejvoda, srpski analitičar i direktor projekta Evropske budućnosti Instituta za humanističke nauke u Beču. Uprkos trenutnoj mrtvoj petlji, „obe strane shvataju da to moraju da urade, ali i dalje traže način da ispadnu pobednička strana, ali u ovome nema pobednika. Svako će izgubiti u nečemu — ili bolje rečeno, niko neće dobiti sve što želi. Ali upravo u tome leži suština kompromisa: da se postigne situacija u kojoj se ide napred”. Zatim je izlistao primere od Severne Irske preko Farskih ostrva, od Baskije do Južnog Tirola gde su obezbeđena sva moguća izvodljiva rešenja za prava manjina.

Sam Kurti smatra da Srbija ostaje nezainteresovana za kompromis, a Vučić kaže da Srbija nikada neće priznati Kosovo. Vučić i dalje želi podelu, rekao mi je Kurti i priča kao da je „u potrazi za vremeplovom… ponekad želi da se vrati u 1999. a nekad u 2007. [pre proglašenja nezavisnosti Kosova], ali znate… prilika je propala. Ne možemo više da se vratimo tamo”. Mnoge diplomate smatraju da je Kurti tvrdoglav i zbog toga je izgubio izvesnu podršku sa Zapada, ali njegova politika igranja grube igre sa Vučićem daje rezultate. Vučić je izbačen iz ravnoteže i morao je da popusti povodom nekoliko pitanja u poslednjih par meseci: Kurti je 15. decembra podneo zahtev za članstvo u EU i konačno je obezbedio obećanje da građanima Kosova od 2024. godine više neće biti potrebne šengenske vize.

Ipak, pored svih ovih tehničkih rešenja, deo problema – u stvari, veoma veliki deo problema – lične je prirode. Pre nekoliko godina intervjuisao sam Hašima Tačija, koji je bio jedan od vodećih članova gerilske Oslobodilačke vojske Kosova u vreme kada je Vučić bio ministar u Miloševićevoj vladi. Kada smo završili intervju, pitao me je: „Viđaš li se sa Aleksandrom?“ Prvo mi je mozak stao — onda sam shvatio da govori o Vučiću. Danas nema oslovljavanja prvim imenom. Vučić i Kurti se preziru. Kada je Vučić bio ministar, Kurti je bio politički zatvorenik u srpskom zatvoru; 1. decembra Vučić je Kurtija javno nazvao „terorističkim ološem“. Nedostatak bilo kakvog ličnog odnosa značajno otežava postizanje dogovora.

Nakon što smo napustili „Number One“ u Severnoj Mitrovici, Jakšić i ja prošetali smo do mosta na Ibru budući da sam se vraćao na jug u Prištinu, koja je glavni grad Kosova. Most možete preći pešaka, iako je saobraćaj na njemu zabranjen od 1999. godine. Jakšić mi je rekao da kada je on, kao i svi Srbi koji su radili u mitrovičkom sudu, podneo ostavku sa mesta administrativnog radnika, on i njegove albanske kolege rastali su se sa suzama u očima, ali kao prijatelji. Sada više nema povratka, mislio je on. Ali onda smo se nasmejali na pomisao da li ću mu i za 10 godina i dalje postavljati ista pitanja. Kada bih se kladio, rekao bih da je šansa za to 60 prema 40.