FHP i ove godine podsetio na 17. Mart – „Lov na Srbe“

Dana 17. i 18. marta 2004. godine, tokom etničkog nasilja širom Kosova, albanski demonstranti napadali su Srbe, Rome i Aškalije, njihovu imovinu i pravoslavne verske objekte. Nakon povlačenja VJ/MUP, Srbi su postali meta OVK i kriminalnih grupa. Nasilje se događalo u prisustvu međunarodnih snaga. Prvog dana, 17.3.2004, albanski ekstremisti naterali su UNMIK policiju da beži u baze KFOR-a. Osamnaestog marta pojačali su lov na Srbe, Fond za humanitarno pravo podsetio je javnost i ove godine. Podsetili su i na svoj izveštaj iz jula 2004, nakon martovskog nasilja.

U etničkom nasilju na Kosovu, 17. i 18. marta, stradalo je 15 Albanaca i 12 Srba. Ozbiljno je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 povređeno u napadima na putevima.

Što se tiče objekata, oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su ili potpuno uništene ili ozbiljno oštećene. Pored civilnih objekata, potpuno je demolirano i spaljeno 36 pravoslavnih, verskih objekata.

Prema podacima Generalnog sekretara UN u martovskom nasilju povređene su 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 58 pripadnika KPS i 61 pripadnik međunarodnih mirovnih snaga.

„Rušilaški pohodi na crkve i manastire pokazali su odlučnost ekstremista da unište svaki trag o postojanju drugih kultura i religija“, navedeno je u izveštaju koji su sastavljali aktivisti FHP sa terena koji su Kosovo obišli posle rušenja.

FHP je serijom informacija podsetio i na Tviteru o tome šta predstavlja ovaj dan

„Srbi na Kosovu prošli su teške godine života posle juna 1999. godine. Nakon povlačenja srpske vojske i policije postali su meta OVK i kriminalnih grupa. Brojna ubistva, otmice i uništavanje imovine dogodili su se u prisustvu međunarodnih snaga. Nereagovanje KFOR-a uverilo je i Albance koji su lično bili protiv nasilja da međunarodna zajednica podržava ideju ekstremnih političkih grupa o Kosovu bez Srba. 17. marta, izuzimajući Mitrovicu, UNMIK i KFOR, pre svega, nečinjenjem, ponovo su ohrabrili albanske ekstremiste. Međutim, oni su se ovoga puta otvoreno okrenuli i protiv UNMIKa i KFOR-a. Prvog dana, 17. marta, naterali su UNMIK policiju da beži u baze KFOR-a“, navodi se dalje u izveštaju.

U nastavku objavljujemo deo izveštaja onog što su zatekli te 2004:

„Osamnaestog marta su nastavili lov na Srbe, neometani od strane međunarodnih snaga i uz prećutno odobravanje albanskih političkih lidera. Izgledalo je kao da deluju po planu —‘isterati iz kuća i popaliti imovinu’.

Dva dana je mala grupa Srba, u znak protesta zbog napada i ranjavanja jednog mladića iz Čaglavice, držala barikade na magistralnom putu Priština – Skoplje. KFOR je energičnije reagovao tek kada je zapretila opasnost da će albanski demonstranti iz Prištine upasti u Čaglavicu.

Okupljanje Albanaca u južnoj Mitrovici 17. marta, zbog tragične smrti trojice albanskih dečaka iz Čabre preraslo je u pokušaj ‘oslobađanja’ severne Mitrovice.

KFOR je to efikasno sprečio, konfrontirajući se sa demonstrantima. U vezi sa ostalim incidentima, pripadnici KFOR-a su, skupljajući Srbe po kućama ili ih prihvatajući nakon isterivanja, delovali kao spasilačke ekipe. Iza sebe ostavljali su neobezbeđene srpske kuće, pravdajući se da nemaju mandat da upotrebe oružje i da živote svojih vojnika izlože riziku. U prisustvu KFOR-a opljačkane su i uništene srpske kuće u Svinjaru u blizini južne Mitrovice, poslednje srpske kuće u Prizrenu i Uroševcu, kuće povratnika u Belom Polju kod Peći i naselje Aškalija u Vučitrnu.

Martovsko nasilje je pokazalo da je UNMIK policija izgubila autoritet među Srbima. Ima primera da su odbili da pruže pomoć starim osobama, kao u Kosovu Polju kada je policajac pobegao sa svojom porodicom ostavljajući staricu od 80 godina na milost demonstrantima.

Događaji od 17. i 18. marta pokazuju da su pripadnici KPS (Kosovske policijske službe) delovali bez komande i uputstva, očekujući od političkih lidera da ih upute šta treba da rade. Budući da su albanski politički lideri ćutali i čekali ishod događaja na terenu, da na ulicama nije bilo UNMIK policije, KPS je ostavljena da bira između podrške demonstrantima i profesionalnog postupanja. Neki su stali na stranu demonstranata, učestvujući u uništavanju imovine. Najviše je među njima bilo posmatrača, koji se nisu mešali ni kada su demonstranti batinali Srbe.

Relevantan broj kosovskih policajaca učestvovao je u evakuaciji, što neki Srbi ocenjuju kao indirektno učešće u proterivanju, dok drugi smatraju da su im na taj način spasli život. Da sve nije crno pokazuju primeri solidarnosti pojedinaca iz albanske zajednice prema srpskim komšijama i kolegama na poslu. Rukovodeći se svojom savešću, pojedinci su pokušali da pomognu Srbima sklanjajući ih sa ulice, pozivajući policiju ili odvodeći ih u baze KFOR-a. U ruralnim sredinama ima primera da je lider albanskog sela zaustavio demonstrante i sprečio ulazak u srpsko selo i uništavanje imovine.

Građani Vučitrna su pomagali u evakuaciji Aškalija, u čije naselje su upali ekstremisti, rušeći i paleći njihove novoizgrađene kuće. Uništavanjem religijskih i kulturnih spomenika, Kosovo je civilizacijski opustošeno.

Rušilaški pohodi na crkve i manastire pokazali su odlučnost ekstremista da unište svaki trag o postojanju drugih kultura i religija.

Ima osnova za zaključak da su demonstracije povodom tragične sudbine trojice albanskih dečaka na organizovan način transformisane u nasilje protiv Srba, njihove kulture i religije i zastrašivanje UNMIK-a. Tamo gde su lokalni predstavnici vlasti pokušali da umire demonstrante, događalo se da i oni postanu meta napada, kao u Kamenici.

Takođe ima osnova za zaključak da je ćutanje predstavnika institucija i lidera političkih partija 17. marta ohrabrilo organizatore i učesnike demonstracija da pojačaju nasilje 18. marta.

Njihovo obraćanje javnosti i pozivanje na prestanak nasilja je delovalo neiskreno i iznuđeno.

Prethodni događaji i ubistvo 24. marta

Sredinom marta u većem broju gradova na Kosovu udruženja veterana OVK organizovali su proteste protiv hapšenja komandanta ogranka Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK) u Prizrenu Selijma Krasnićija i nekoliko njegovih oficira.

Na tim protestima organizatori su veoma oštro kritikovali politiku UNMIK-a prema OVK, zahtevajući puštanje na slobodu uhapšenih bivših boraca OVK. Petnaestog marta, posle 19:00 časova u selu Čaglavica ranjen je Srbin Jovica Ivić (18), dok je peške išao pored magistralnog puta Priština-Skoplje.

Ubrzo nakon događaja, posle 20:00 časova, oko 20 Srba se okupilo i blokiralo put Priština-Skoplje, gađajući kamenicama vozila Albanaca, koji su ne znajući za barikade, išli tim putem. Snage KFOR a i UNMIK policije su odmah otišle na mesto napada na Jovicu Ivića. Prikupljanje tragova sa mesta događaja je završeno oko 2:00 sata kasnije, ali je put i dalje ostao blokiran.

U blokadi puteva učestvovalo je najviše 200 Srba. 16. marta ujutro Srbi su blokirali put kroz Gračanicu, gađajući vozila Albanaca, ali je policija (UNMIK) izolovala zonu i omogućila saobraćaj sporednim putem. UNMIK policija i KFOR su bezuspešno pokušavali da se dogovore sa Srbima da deblokiraju put. Sa druge strane, albanski demonstranti su blokirali put duž sela Kišnica.

16. marta uveče izgledalo je da se situacija smiruje.

Trojica albanskih dečaka, Florian (9), Egzon (12) i Avni Veseli (13), iz sela Čabra/Çabrë u srpskoj opštini Zubin Potok, udavilo se u reci Ibar 16. marta popodne. Četvrti dečak, Fitim Veselji (11) je uspeo da se domogne obale. Tela dvojice dečaka nađena su tokom noći u reci. Preživeli dečak je dao izjavu da su njega i njegova tri druga jurili Srbi sa psima, te su spas potražili u reci. Njegovu izjavu su tokom noći i narednog jutra često emitovale sve kosovske televizije, pojačavajući optužbe na račun Srba komentarima pojedinih javnih ličnosti da se ‘povodom srpskih zločina mora nešto uraditi’.

Na vest o smrti trojice dečaka najpre su reagovali Albanci iz južne Mitrovice, okupljanjem u znak protesta i organizovanjem grupe za napad na severnu Mitrovicu.

Oko 11:00 časova, 17. marta grupa Albanaca iz južne Mitrovice probila je blokadu KFOR-a na mostu, koji deli grad, i prešla u severnu Mitrovicu. Oko podne, stotine Albanaca se okupilo u Prištini i krenulo prema Čaglavici.

U centru Prištine demonstranti su palili zatečena vozila UNMIK-a i KFOR-a. Usledilo je okupljanje demonstranata, pretežno mladih, u svim gradovima na Kosovu. Demonstranti su stizali autobusima iz sela, obeleženi nacionalnim zastavama i parolama “UÇK,UÇK”, “Čaglavica nije Srbija”, “Mitrovice, mi smo sa tobom”, “UNMIK nameće novi rat” i slično tome.

Počevši od 14:00 časova, 17. marta organizovani demonstranti napali su gotovo sva srpska sela i delove gradova u kojima su živele manje grupe Srba. U Vučitrnu je napadnuto aškalijsko naselje. Devetnaestog marta ujutro KFOR je uspostavio kontrolu na celoj teritoriji Kosova.

Nekoliko dana kasnije, 24. marta u blizini Podujeva, u zasedi ubijeni su jedan oficir KPS-a i jedan međunarodni policajac, dok je prevodilac ranjen. Uzvraćajući napad, drugi policijski oficir je ubio jednog od napadača. Ostali napadači su uhapšeni.

U vezi sa rezultatima istrage povodom smrti troje dece iz Čabre, međunarodni tužilac u Mitrovici Piter A. Tinsli je u izveštaju zaključio da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo od strane bilo kog pojedinca ili pojedinaca“.

Kako je obeležena 19. godišnjica u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici čitajte u:

Kad se vratiš podno Prokletija posle 17. Marta – Priča o Branku i Marti

Obeležavanje 17. Marta u K.Mitrovici i Gračanici: Mesec bola, tuge i sećanja

Obeležavanje 17. Marta i ove godine u Gračanici – parastos, izložba i akademija

19 godina od 17. Marta



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.