Više puta u javnosti najviši prištinski zvaničnici isticali su da je „Kosovo po pitanju arhiva čisto“. Od kada je septembra meseca 2021. godine u Briselu dogovoreno otvaranje arhiva, tema je u to vreme postala još dominantnija u kosovskoj javnosti. Opozicija je tada za dogovor u Briselu žustro kritikovala vlast, a ipak su se i jedni i drugi slagali u tome „da arhive ne postoje“. Drugačije tvrdnje juče je u studiju N1 izneo predsednik Skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju, Milovan Drecun. Tokom ovog gostovanja pokazao je navodnu arhivu „Glavnog štaba OVK“.
U Hagu je drugi dan suđenja bivšem komandantu upravo „OVK“, Hašimu Tačiju i još trojici saoptuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, a istovremeno se danas u Briselu održava nova runda pregovora na tehničkom nivou, odnosno sastanku će prisustvovati Besnik Bisljimi i Petar Petković.
Upravo oni su u septembru 2021. godine, pokrenuli i pitanje arhiva sa obe strane, što je naišlo na podršku i kosovskog premijera Aljbina Kurtija, pre svega jer će svoje arhive otvoriti Beograd I on je tada naglasio da Priština „nema šta da krije, jer oni arhive i nemaju“.
„Kosovo je od 1999. godine bilo pod međunarodnom upravom. Imali smo UNMIK, EULEX, imali smo Haški tribunal, dakle najtransparentnija i najotvorenija zemlja, ne samo za arhive jer ih Kosovo nema. Ona koja treba da ih otvori je Srbija“, kazao je Kurti takođe u septembru pretprošle godine.
Srpska strana, sa druge strane, prihvatanje Prištine da se arhive otvore, protumačila je kao njihovo priznanje da one postoje.
Pitanje o postojbini arhiva „OVK“ juče je pokrenuo Milovan Drecun, osvrnuvši se na suđenje čelnicima „OVK“ u Hagu koje je u toku.
Kaže da je optužnica protiv njih dobro pripremljena i obrazložena.
„Sudeći po izjavama, ljudi iz tužilaštva raspolažu značajnim brojem dokumenta – nezvanično oko 30.000, kao i više stotina svedoka“, naglasio je Drecun.
Međutim, tvrdi da se upravo nad svedocima vrši „kontinuirano zastrašivanje u korist optuženih“, a da je najvažnije u procesu upravo to šta će svedoci govoriti, ali i kakvom dokumentacijom raspolaže specijalno tužilaštvo.
On očekuje da sve ono što piše u optužnici bude i dokazano:
„I da se konačno vidi barem deo zločina ‘OVK’“.
Kaže bar deo, jer se, kako smatra, ni tako neće videti „puni obim svega onoga što je zločinačko delovanje terorističke OVK, jer se optužnica bazira isključivo na ilegalnim pritvorima“.
„Još na početku dok sam formirao radnu grupu za prikupljanje dokaza i iz razgovora sa specijalizovanim tužiocima, video sam da oni smatraju da je najlakši način da se dođe do veze između počinjenih zločina i odgovornih za to – preko ilegalnih pritvora“.
Radna grupa za prikupljanje dokaza koju je osnovao, kaže Drecun, identifikovala je 159 ilegalnih pritvora, od toga šest na Severu Kosova, a svoja saznanja ponudili su Specijalizovanom tužilaštvu koje je, tvrdi, zauzvrat tražilo „40 i nekoliko“ lokacija – onih koje se sada nalaze u optužnici.
Ustupljena su im, kaže, i imena organizatora ilegalnih pritvora, „ko su bili tamo u tim ilegalnim pritvorima, šta je njihova sudbina, za one za koje se zna“.
Tvrdi da su mu i iz Specijalizovanog tužilaštva kazali da „oni ne mogu sve zločine OVK da procesuiraju“.
Kaže da je očekivao nove optužnice jer se postojeća vodi za udruženi zločinački poduhvat.
„U tome su učestvovali optuženi, zatim svim pripadnici tzv. glavnog štaba, kao i pripadnici tih operativnih zona i brigada, pa do onih, kako oni kažu vojnika, ali i članovi takozvane privremene Vlade Kosova“.
Očekivalo se, kaže, da i oni koji su spomenuti u optužnici, iznevši da je u pitanju još osam ili devet imena, da su i oni takođe učesnici i izvršioci tog „udruženog zločinačkog poduhvata“.
„Ne samo da se radi o udruženom zločinačkom poduhvatu, vec i o komandnoj odgovornosti“, ističe Drecun.
Kaže da je tu video da Specijalizovana veća imaju najveći problem i tu je Srbija dala „dragoceni materijal“.
Podsetio je potom na ono što se redovno ističe u Prištini, ali i od strane optuženih u Hagu – da „OVK“ nije imala jasno izdvojenu hijerarhijsku strukturu, već da se radilo o grupama, otporu i da ne postoji arhiva.
„Trebalo je dokazati hijerarhijsku strukturu i mi smo to uradili“, tvrdi Drecun.
Istakao je potom da je jako bilo važno dokazati, osnosno doći do arhiva „OVK“, kao važno pitanje i u rešavanju sudbine nestalih.
U studiju je iščitao šta čini arhivu: naredbe, pravilnike, uputstva, ratne dnevnike, zapisnike, šifrarnike, spiskove, izveštaje i „mnogo toga“.
Pokazao je i deo dokumenata za koje tvrdi da su dokaz „OVK“ arhive – dokument koji je, navodno, potpisao komandant 121. brigade, Hadži Šalja, koji govori o rasporedu njegovih pet-šest brigada, gde im je borbeni raspored, koja borbena dejstva pripremaju.
„To je jedan od dokumenata koji je iz njihove arhive“, precizirao je.
Time zapravo želi da ukaže upravo na, kako je kazao, laži iz Prištine – da arhive „OVK“ ne postoje.
Pokazao je potom i dokument koji pokazuje navodnu operativnu zonu „Dukađin“, komandanta Ramuša Haradinaja.
U studiju je pokazao i navodni spisak 30-ak ubijenih Albanaca, od kojih su neki, kako tvrdi, bili civili a neki pripadnici policije.
Zatim je izneo i dokument OEBS-a iz 1998. godine, koji su, kako kaže, obilazili neki od tih pritvora.
„Između ostalog u razgovoru sa komandantom vojne policije se kaže: Načelnik vojne policije nam je pokazao nekoliko dosijea o zatvorenicima. Dosijei sadrže nešto što bi moglo da bude – poziv, otiske prstiju, izjave svedoka, pritvorenikova izjava, beleške i zapisi zatvorskih zvaničnika. Naveo je i da postoje slični fajlovi za sve one koji su u pritvoru“.
Kaže da je sve ovo „dragocena arhiva“ iz koje Tužilaštvo i Sud mogu da izvuku zaključke i dokaze o „zločinima koji su počinjeni u tim ilegalnim pritvorima“.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
