Dosta je bilo ćutanja

Kao i svuda i u našem gradu, puno je ljudi koji jedva preživljavaju. To je siromaštvo. Takođe, puno je onih koji trpe nasilje u svom domu. Porodično nasilje. Ima i invalida, kojima je skoro pa nemoguće da uđu u neke institucije, apoteke, da se kreću trotoarima u invalidskim kolicima. To je ugrožavanje ljudskih prava. I šta radimo povodom svega ovoga? Skoro, pa ništa. 

Kada su neke, što bi se reklo, javne akcije, ima ljudi koji dođu, pomognu. Ali, šta je sa svakodnevnim pomaganjem? Ljudima je lakše da se ne mešaju, kako kažu, u tuđe živote i zato pristaju da slušaju svađe i tuču u stanovima svojih komšija, umesto da obaveste policiju, ili socijalnu službu. Jeste, znam da pomenute službe ne rade kako bi trebalo, ali je bolje pozvati ih pedeset puta, pa će i reagovati, nego okretati glavu i ne mešati se. 

Onda se desi i ubistvo. E, tad' komšiluk priča kako su znali da će do toga doći. Pa, kad ste sve znali, što niste reagovali? A, da, ne zanima Vas tuđ život… A, zanima vas vrlo šta je ko ručao i ko sa kim spava. To nije problem i to nije zadiranje u tuđu privatnost. 

Tako isto i sa siromašnim sugrađanima. Radije se priča, kako se “nisu snašli”, ili kako ona baka nema da jede, jer joj je sin prokockao penziju, nego što će neko pomoći. Lakše ljudima da šalju SMS i doniraju za narodne kuhinje, nego da prvom komšiji odnesu hleb i mleko. Valjda je isto tako lakše da se sažaljivo gledaju ljudi u invalidskim kolicima, umesto da se preparkira automobil i sklone gajbe sa trotoara da bi naši sugrađani mogli nesmetano da prođu. 

Elem, nismo loši, hoćemo da pomognemo. Ali, kako napisah, uglavnom onda kada su neke akcije u pitanju, kao što je bio slučaj prošle godine, za vreme strašnih poplava. Pokazali smo da smo humani. Pa šta nas onda sprečava da takvi budemo svaki dan? Da svaki dan pomognemo nekom, najčešće nama bliskom. Zašto je problem da kada idete u posetu nekom u bolnicu, odnesete i kilogram voća onima koje nema ko da poseti. 

Nije potrebno mnogo, da pokažemo svoju ljudskost i brigu za drugo ljudsko biće. I za životinje, koje možemo da nahranimo, umesto šutnemo, jer nam se može… Sve one parole, da nije teško biti fin i da je naše malo, nekom mnogo, tačne su. Na nama je samo da ih primenjujemo. Svakog dana. 

A, sada zvanično predlažem Skupštini opštine, Privremenom veću, nevladinim organizacijama da organizuju akcije pomoći. Jer, to može sve da nas pokrene. Za početak, jedan polumaraton po uzoru na beogradski, gde bi svi učesnici sakupljali novac za one kojima treba. Ili jedan dan kada bi svi u gradu nosili majice na kojima su poruke protiv nasilja. Moramo da podignemo svest o onome što se dešava u našem društvu i da pojedinačno i zajedno radimo na rešavanju problema. I ne bih da zvučim kao političari, zato odmah da im kažem, da ako pristanu da organizuju neke akcije, nemoj na pamet da im padne da ubacuju svoju politiku u sve to. Život je više od politike i političara. Takozvani obični ljudi su važni i naša uzajamna pomoć. I ne zaboravite, zlo se dešava, kada dobri ljudi ćute!

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.