Dok god svi govore o statusu i suverenitetu teritorija će biti važnija od ljudi

Jeta,

Kako je bilo mnogo pitanja u tvojoj kolumni i budući da je ovo moj poslednji odgovor u ovoj seriji, pokušaću da odgovorim na svako zbog čega ću odstupiti od dosadašnje forme i odgovoriti na svako tvoje pitanje pojedinačno.

Da li bi prihvatila da u ime srpske manjine, one na Severu, žrtvujete veliku većinu Srba koji žive u južnom delu Kosova?

Od mog prvog pisma tebi podvlačim jednu stvar, a to je da proces pregovora između Beograda i Prištine nije ni u mojoj, ni u tvojoj kontroli. Pregovore vode oni koji u svojim rukama drže moć da dogovoreno primene, ili se bar na taj način predstavljaju onima koji dogovor treba da odobre, tako da odgovor na tvoje pitanje može samo da bude da prihvatanje takve vrste nagodbe nije na meni.

Ja mogu da ti kažem da bih ja lično volela da živim u situaciji u kojoj mi je jasno kom sistemu pripadam i imam pun pristup svim uslugama i neko obećanje stabilnosti u kojoj bih mogla da planiram svoju budućnost, ali suočena sa izborom između etničkog sukoba ili traženja druge sredine koja će odgovarati mojim standardima, radije bih otišla.

Međutim, ne mogu da ne primetim jednu uznemirujuću stvar u tvom pitanju, a to je da bi otcepljenje Severa značilo „žrtvovanje“ Srba koji žive na jugu. Ne bih pogrešno da me shvatiš, ja se slažem da bi to zaista značilo „žrtvovanje“ tih ljudi, ali ako i ti veruješ u to, onda nisi bila u potpunosti iskrena kada si govorila o koherentnosti kosovskog društva kom tvrdiš da i Srbi pripadaju, jer ako Kosovo o kom si ti govorila – postoji, zašto bi onda u tom scenariju bilo bilo čega negativnog po Srbe na jugu?!

Ako u potencijalnom scenariju u kom Srbija prizna granicu sa Kosovom na Ibru, Srbi južno od Ibra budu „žrtvovani“, zar se ne bi desilo isto i sa Srbima iza granice u scenariju u kom Srbija prizna granicu sa Kosovom na Jarinju i Brnjaku?

Ako nije univerzalna, da li je specijalna normalizacija, kako ti preferiraš da nazivaš slučaj Kosovo-Srbija, žrtvovanje ljudi za teritoriju? Ili bi u stvari normalizacija trebalo da se ostvari zajedničkim ulaganjem kako bi multietnička država funkcionisala na osnovu koncepta predsednika Martija Ahtisarija, gde kosovski Srbi uživaju više prava od bilo koje druge manjine na Balkanu?

Naglasila bih opet da smatram da je normalizacija i organski proces koji se dešava na terenu, ali i paralelni proces koji se od 2011. dešava između političkih elita. I dok oba imaju uticaj jedan na drugi, ni jedan od njih nije specijalan ili poseban u odnosu na bilo koji drugi proces pomirenja u svetu.

Za mene je normalizacija jasna, predvidiva situacija u kojoj je jasno šta je čije vlasništvo, koje institucije su nadležne za pružanje osnovnih usluga, kome plaćam porez, po kom zakonu dobijam dozvolu za gradnju, ili vozačku dozvolu i u kojoj mesto u kom živim nije poprište čestih političkih kriza.

Svaki dogovor koji može to da mi obezbedi bi mi bio prihvatljiv. Problem jeste u tome što žrtvovanje ljudi zbog teritorije objektivno nije ništa novo u ljudskoj istoriji. Ono što se desilo na Kosovu i u celoj bivšoj Jugoslaviji je vrlo plastičan primer žrtvovanja ljudi zarad teritorije. A na to su spremni lideri i u Beogradu, i u Prištini. Dok god Kosovo insistira na priznanju, a Srbija na suverenitetu na Kosovu, teritorija će biti bitnija od ljudi – a ne vidim da će neka od te dve strane promeniti svoju poziciju.

Što se Ahtisarija tiče, ušli smo u 11. godinu od tog plana, a razgovaramo o tome da li su bitniji ljudi od teritorije, mislim da je to dovoljan pokazatelj koliko je taj plan bio preambiciozan za Kosovo.

Da li postoji bilo kakva obaveza srpske zajednice prema preostalom delu kosovskog društva, većini u ovom slučaju?

Ne mislim da ijedna grupacija ima različite obaveze zato što je manjina. Odgovornost većine prema manjini se odnosi na izbegavanje zloupotrebe brojčane nadmoćnosti kako bi se neka grupa diskriminisala. U tom smislu, mislim da srpska zajednica ima obavezu prema Albancima i drugim manjinama u mestima u kojima su Srbi brojno zastupljeniji. Ta obaveza se ogleda u prihvatanju manjinske grupe kao dela zajednice i sistemsko garantovanje bezbednosti i pravne sigurnosti.

Verujem da sam korektna kada govorim o srpskom društvu. Osuđujem genocidni režim istog tokom ’90-ih i zakasnele građanske pokušaje da zaustave ovaj režim.

Kako se srpsko društvo suočava sa ovom prošlošću?

Srpsko društvo je raspolućeno kada je u pitanju skorija ratna prošlost, a romantizuje onu davnašnju. Jedni, manjina, zločine osuđuju bez ikakve diskusije o povodu i tome da li je neko delovao u ime žrtava ili ne, drugi priznaju da je ubistvo civila neprihvatljivo, ali uvek nađu ono „ali do toga je došlo zato što su oni uradili to“, dok su ostali ksenofobi i veruju da treba osigurati apsolutnu dominaciju njihove etničke grupe, a ima i onih kojima je dosta svega i ne žele da znaju išta o tim stvarima i gledaju kako da se izvuku iz toksičnog okruženja u kom su rođeni.

Ja stojim iza onoga što sam rekla. Kosovsko društvo i sadašnje društvo u Srbiji nisu slična. Da li imaju zajedničke elemente? Naravno, kao i sva društva u svetu, i u tome se slažemo.

Ali imamo veliku razliku, naša istorija je drugačija, kao što su drugačija i naša iskustva, posebno u poslednjih 100 godina. A koliko ćemo biti drugačiji u budućnosti, to zavisi direktno od nas.

Ovde je ključ tvojih i mojih idejnih neslaganja. Iskreno, sve što primećujem u srpskom društvu, ja mogu da vidim u bilo kom drugom na ovom svetu, ne isključujući naravno ni kosovsko. Ja zapravo i mislim da se kosovsko društvo bliži tački koja će biti kosovski pandan vrhuncu srpske nacionalističke histerije 90ih. Tačke, koju opet, ciklično doživljava svako društvo zasnovano na etničkom, ne građanskom identitetu. I kao što sam to u jednom od prethodnih tekstova objasnila, u tom trenutku posledice takvih istorijskih trenutaka mogu da preduprede samo jake, profesionalne institucije. To je nešto što je nedostajalo Srbiji 90ih, nešto što joj nedostaje i sada. A nedostaje i Kosovu.

Ovo tvrdim zato što ti, kao jedna od liberalnijih osoba iz zajednice kosovskih Albanaca koju poznajem, jasno uočavaš gde je izostala građanska reakcija srpskog društva na režim Slobodana Miloševića, a u isto vreme ne uočavaš izostanak iste reakcije kosovskog društva na najistaknutije kosovske lidere. I pritom ne mislim na autlajere kakvi su Rugova, Isa Mustafa ili Atifete Jahjaga, čak poslednja može samo deklarativno da se grupiše u ovu kategoriju, jer nikada nije bila u prilici da bude stavljena pred sud narodnog glasa.

Kosovska skupština je puna sadašnjih i bivših poslanika koji su odležali zatvorske kazne zbog ubistva i drugih krivičnih dela, ili im se trenutno sudi za korupciju ili su predmet istraga o ratnim zločinima, dok neki, poput Suljejmana Seljimija koji i sam otvoreno kaže da „ima papir da je ratni zločinac“, radi kao savetnik kosovskog premijera.

Premijer, koji, čak iako nije osuđen za zločine protiv civila, jeste nesumnjivo učestvovao u pucnjavi u leto 2000. u kojoj je jedna osoba stradala, a on sam bio ranjen.

Jeste, srpska premijerka negira genocid u Srebrenici koji je dobio i pravnu potvrdu, ali da li su njene transgresije veće od transgresija trenutnog kosovskog premijera? I gde je građanska reakcija na ovakve postupke i način rešavanja problema kosovskih lidera?

Ako je do moralnih vrednosti i metoda brojnih figura kosovske političke scene u poslednjih 20 godina i srpske političke scene danas ili devedesetih, ja zaista ne vidim bitnu razliku. Šta se desilo Đemaliu Mustafi i brojnim drugim političkim aktivistima na Kosovu za čija ubistva nisu odgovorni Srbi?

I 90-ih je bilo dobrih, poštenih ljudi koji su opravdanje za Arkana i njemu sličnih našli u percepciji da su Srbi negde žrtve, a da on deluje iz osvete. A zločin je zločin, bez obzira da li se sprovodi iz cipela „žrtve“ ili „agresora“.

Smatram da kosovsko društvo nije ništa bolje u razračunavanju sa ovakvim licima, nego što je bilo srpsko. Razlika je u resursima i broju, Srbi su bili brojniji i vojno opremljeniji, te su samim tim i naneli razorniju štetu. Ali kada etnička grupacija protiv koje je sva ta agresija usmerena nestane ili bude marginalizovana do tačke nebitnosti, ti ljudi ostaju na pozicijama moći i nastavljaju da ugnjetavaju svoje. Možda ti to ne vidiš u kosovskom društvu, ali ni srpsko se od 90ih nije otreznilo u potpunosti. Možda je to breme nekih budućih generacija.

Reci mi, šta za tebe znači pomirenje? A mir?

Mir je za mene stanje koje može nastati kao rezultat političkog dogovora usled kog bi Beograd i Priština obustavili negativnu retoriku i aktivnosti jedno prema drugom. Dug period mira prethodnica je pomirenja koje je stanje koje bi nastalo nakon ozbiljnih društvenih transformacija i prihvatanja prošlosti kao sastavnog dela kolektivne istorije etničke grupe kojoj pripadamo, ali ne i kolektivne odgovornosti za zlodela drugih.

Šta misliš kojem društvu pripadaš? Društvu Kosova ili Srbije?

Ja pripadam srpskom društvu, preciznije grupaciji kosovskih Srba, što je deo identiteta koji je za nas od velike važnosti, ne samo zbog toga što se ponosimo time, već zato što, želeli to ili ne nam se često unapred sudi zbog pripadnosti ovoj grupi, kako u Srbiji, tako i na Kosovu.

A identitet kosovskih Srba je specifičan jer delimo dve političke i sistemske realnosti, odluke o našim životima donose dva premijera, dva predsednika, dve skupštine, sve u našim životima je duplo i komplikovano i nigde ne pripadamo u potpunosti.

Za Srbiju smo finansijski teret, breme oko vrata progresu, za Kosovo smo neko na koga se već 20 godina čeka da ode, nestane zauvek iz političke i društvene realnosti.

Milica Andrić Rakić je aktivistkinja i istraživačica javnih politika koje se tiču prava nevećinskih zajednica na Kosovu. U poslednje tri godine ona se bavila pravnim i institucionalnim okvirom na Kosovu. Konkretni problemi kojima se bavila su: pristup identifikacionim i putnim dokumentima, opštinske usluge, obrazovanje na srpskom jeziku i implementacija sporazuma postignutih u Briselu. Od 2015. ona redovno sprovodi i istraživanja javnog mnjenja u srpskoj zajednici na Kosovu. Diplomirala je Engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.