Zona „komfora“ je izvinjenje i uzajamno priznanje

Piše: Jeta Krasnići

Ovom kolumnom odgovoriću na Miličin tekst.

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU.

Draga Milice,

Obe gledamo na stvari drugačije, na mnogim nivoima. To nema nikakve veze sa mojim nerazumevanjem teza koje ti iznosiš ili činjenicama koje si navela, već u mnogim tačkama imamo različite stavove.

Kažeš da smo ušli u završnu fazu procesa „razmene teritorija“ u okviru dijaloga između Kosova i Srbije. To znači da smo krenuli nepovratnom trasiranom putanjom ka dramatičnim kretanjima na Balkanu. Što se tiče ove ideje, ja pre vidim spekulacije i kontradikcije, kako kod pregovarača, tako i kod donosilaca odluka u međunarodnoj zajednici. U svakom slučaju, aludiranje se u ovom pitanju odnosi na Sever Kosova i Preševsku dolinu načelno, u potpunosti ili delimično kao ideja.

Želim da ti postavim jedno pitanje, koje je od suštinskog značaja za kosovske Srbe.

Da li bi prihvatila da u ime srpske manjine, one na Severu, žrtvujete veliku većinu Srba koji žive u južnom delu Kosova?

Ako nije univerzalna, da li je specijalna normalizacija, kako ti preferiraš da nazivaš slučaj Kosovo-Srbija, žrtvovanje ljudi za teritoriju? Ili bi u stvari normalizacija trebalo da se ostvari zajedničkim ulaganjem kako bi multietnička država funkcionisala na osnovu koncepta predsednika Martija Ahtisarija, gde kosovski Srbi uživaju više prava od bilo koje druge manjine na Balkanu?

Kada govorimo o normalizaciji, vrlo jasno shvatam kada kažeš da postoji mnogo dimenzija iste. Videli smo različita lica normalizacije od strane političara Kosova, Srbije, Evropske unije, SAD i Rusije.

Ti si podelila tvoju tačku gledišta. Većina uvek snosi odgovornost prema manjini. Meni se prirodno otvara pitanje.

Dobro, draga Milice, razumem šta ti očekuješ i zahtevaš za srpsku zajednicu, ali prema ovoj tački gledišta o normalizaciji, da li postoji bilo kakva obaveza srpske zajednice prema preostalom delu kosovskog društva, većini u ovom slučaju?

To je pitanje naslova mog prošlog članka, na koje bih želela da ti u tvom poslednjem članku odgovoriš – kako bih u potpunosti razumela tvoj stav.

Govorila si o ulozi srpske zajednice na Kosovu do 2008, što zahteva posebnu diskusiju, a kojom ja ovde neću da se bavim. Međutim, ono što želim da istaknem je da su brojke o povratku samo 5% raseljenih lica iz srpske zajednice i drugih nevećinskih zajednica brojke koje osporavaju i sami srpski zvaničnici, kao što sam ti dokazala u prethodnom članku. Dakle, i kao takvi, izazivaju sumnju u njihovu istinitost.

Dozvoli mi da citiram jednog građanina, kosovskog Srbina, kojeg sam čula kada je dao izjavu za nacionalnu televiziju na Kosovu.

Kosovac iz Brestovika kod Peći, srpske nacionalnosti, govorio je da je upravo srpska propaganda iz Beograda o mogućim terorističkim napadima Albanaca bila razlog koji je primorao Srbe da se ne vrate na Kosovo. Ovi napadi, prema njegovim rečima, nisu bila pojava, izuzev posebnih slučajeva, a koje su osudile i državne institucije Kosova.

Za razliku od tvoje ocene, Dragomir Dašić, Srbin, stanovnik ovog sela, bio je iznenađen navodima podignutim protiv Ramuša Haradinaja, zbog kojih je zadržan u Kolmaru, u Francuskoj, sadašnjeg premijera, bivšeg komandanta OVK za ovo područje. On je rekao da nije čuo za pretnje i uznemiravanje Srba na ovom području ni tokom, a ni nakon rata i da ga niko iz OVK nije uznemiravao.

Haradinaju ću se svakako vratiti kasnije.

Kada govorimo o srpskim političarima na Kosovu, nesumnjivo jednu stvar moramo da prihvatimo. Sprski političari na Kosovu, koje su birali direktno srpski građani, bili su aktivni u institucijama i izradi politika sve do početka dijaloga.

Mislim da je zvanična Priština napravila grešku kada je lako odustala od ljudi koji su radili u interesu Srba u okviru kosovskih institucija i prenela ovu moć Aleksandru Vučiću, koji daljinskim upravljačem odlučuje ko treba da predstavlja Srbe, a ko ne.

Ti mi čak i možeš reći da nisu Albanci oni koji odlučuju ko je dobar Srbin, a ko nije, ali ja insistiram da su Albanci i Srbi uložili ozbiljne napore da zaživi suživot u multietničkom društvu. Nesumnjivo sa mnogobrojnim izazovima, ali su ipak pokušavali.

I šta se desilo? Došla je Srpska lista i potpuno je promenila proces izrade politika za kosovske Srbe. Promena nije izašla na dobro. Ova politička grupacija služi kao marioneta pod dirigovanjem iz Beograda, dok su zvaničnici ove stranke primer za blokiranje svega u institucijama u ime „srpskog cilja“. Po mom mišljenju, oni rade sve ostalo osim da budu na usluzi kosovskim Srbima, o čemu smo i ranije razgovarale.

Iznela si tezu o tome zašto srpska zajednica sebe ne smatra delom kosovskog društva.

Tvoje objašnjenje meni ne predstavlja ubedljiv argument jer znam da je odgovor na pravi razlog izvan uskog stanovišta malog broja ljudi koji su trenutno na vlasti na Kosovu. A to je zato što je pre svega u suprotnosti sa tvojim argumentom da je srpska zajednica doprinela multietničkom društvu na Kosovu i da je bila uključena u centralne institucije.

Drugo, zato što se u ovoj tezi u potpunosti isključuje uloga i uticaj Srbije na srpsku zajednicu na Kosovu, što je ključni faktor u ovoj diskusiji. Štaviše, nisam primetila da se srpska zajednica osećala delom kosovskog društva kada je predsednica Kosova bila gđa. Atifete Jahjaga, ili premijer g. Isa Mustafa, dva političara koji nemaju nikakvu ratnu prošlost na Kosovu.

Slažem se s tobom da treba da koristimo iste standarde. Treba li tražiti pravdu za sve počinjene zločine? Bez sumnje. Ali to ne znači da se odgovornost može izjednačiti.

Ne može odgovornost agresora biti ista kao odgovornost žrtve.

Slobodan Milošević je bio glavni optuženi u Haškom tribunalu, koji je osnovan da bi se bavio zločinima u bivšoj Jugoslaviji, slično Nirnberškom procesu, na kojem je suđeno nacističkim zločinima.

On je između ostalog bio optužen za zločine protiv čovečnosti, za genocid, za ratne zločine u ratovima u tri države u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Dakle, radi se o milionima deportovanih ljudi, stotinama hiljada mrtvih, desetinama hiljada silovanih, najraznovrsnijim neljudskim zločinima čija se lista čini beskrajnom.

Milošević je nažalost preminuo u Hagu i nije osuđen za svoje zločine. Dok je Haradinaja ovaj sud proglasio nevinim za navode koji su izneti za zločine počinjene na području Metohije na Kosovu. U startu postoji velika razlika, kao što postoji velika razlika u vrsti zločina za koje su optuženi da su počinili. Da li imaš poverenja u ovu presudu međunarodnog suda ili ne, to je druga stvar.

Ali ova dva elementa su neosporna. Dakle, poređenje sa bilo kim, i Miloševićem i onima koji su branili Miloševićevu politiku za mene ne stoji.

Ali šta da radimo sa Ljubišom Dikovićem, komandantom srpske vojske, koji na ramenima nosi planinu optužbi za ratne zločine i nastavlja da i dan danas komanduje Vojskom Srbije? Šta da radimo sa Goranom Radosavljevićem-Gurijem, koji je 1998. bio na čelu pokolja žena i dece u Prekazu u Srbici i mnogih kosovskih porodica tokom rata? On je i dalje na slobodi, iako je ovih dana sankcionisan od strane Sjedinjenih Američkih Država.

Za zločine su odgovorni i Dragoljub Ojdanić, koji je pred Haškim tribunalom priznao krivicu, što nije uradio i Vlastimir Đorđević, da bi bio kažnjen još više od strane međunarodne pravde. Odgovorni su i Nebojša Pavković, Nikola Šainović, Sreten Lukić, koje je Haški sud osudio.

Ne želim da nastavljam, jer bih morala mnogo da produžim ovaj tekst.

Svi su oni bili podređeni Miloševiću i svi su činili zločine u ime države, protiv Albanaca u slučaju Kosova.

S druge strane, 15 godina nakon rata, 2014, dve i po godine otkako je počeo sa radom, tužilac Klint Vilijamson je na konferenciji za novinare u Briselu izjavio da nije našao dokaze koji potvrđuju da se trgovina organima odvijala na sistematski način tokom rata na Kosovu.

Zaista, on jeste izneo navode o drugim ratnim zločinima, koji su sada već deo Specijalizovanih veća. Ovu instituciju je osnovala Skupština Kosova, upravo od strane dela lidera koje ti spominješ. Dakle, ti ljudi su glasali za monoetnički sud, bez presedana u Evropi, koji nastoji da rasvetli navodne zločine pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova.

Ti si s punim pravom u svom članku naglasila da su zločini počinjeni nad albanskim civilnim stanovništvom mnogostruko veći. A ja ti kažem da je Kosovo uradilo i radi svoj deo kako bi se pozabavilo ratnim zločinima. Ovo je pokrenuo UNMIK, a kasnije nastavio EULEX.

Ja u stvari ohrabrujem Kosovo da traži pravdu za sve zločine počinjene na Kosovu, jer je borba za slobodu bila pravična. Nesumnjivo da bi Specijalni sud bio pošteniji ako bi gonio sve zločine, a ne samo Albanaca.

Sa druge strane, šta je Srbija uradila? Skoro ništa.

Ono što zapravo vidimo kod rukovodstva Srbije je tendencija da se minimalizuju zločini koji su počinjeni tokom decenije krvavih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Sklonost ka minimalizaciji zločina znači nepreuzimanje odgovornosti, što predstavlja nameru za ponovnim pisanjem istorije, a sledstveno i njeno poricanje.

To je bio cilj i gđe Brnabić kada je htela da minimalizuje ono što se dogodilo u Srebrenici, sa genocida na običan ratni zločin. To neprekidno pokušava da uradi i g. Vučić kada se oseća „uvređeno“ kada visoki evropski zvaničnici odaju počast poginulim žrtvama na Kosovu kao rezultat srpske agresije. Ili čak i kada u njegovom javnom izlaganju govori o samo 150.000 albanskih izbeglica koje su deportovane, dok je upravo humanitarna kriza izazvana ovim režimom dovela do NATO bombardovanja.

Vučić i Brnabićeva, verujem, znaju priču o pronađenim hladnjačama, koje su bile prepune leševa mrtvih Albanaca, položenih jedan nad drugim, a koje su isplivale iz Dunava. Oni takođe znaju priču o masovnoj grobnici u Batajnici, gde je pronađeno više od 750 tela, od kojih preko sedamdeset petoro dece. Jedan srpski režiser je napravio dokumentarac o ovom događaju.

Prema podacima, većina civila je pogubljena metkom u čelo. Svakako da je srpsko rukovodstvo svesno pokušaja da se prikriju leševi, slučajeva koje je dokumentovao Fond za humanitarno pravo. Ni na jednom mestu gde su pronađena beživotna tela nema znakova podsećanja.

Ratne priče su teška tema i ostavljaju veliki teret društvima. Prema tome, i država koja je počinila ove zločine mora da ima savest da preuzme odgovornost, kako ovo breme ne bi ostavila kao opterećenje za stanovništvo, a pogotovo ne ostavljajući to generacijama koje dolaze u budućnosti.

To je uradila Nemačka koju ti spominješ kao jedan od slobodarskih naroda, poredeći ga sa srpskim narodom. Nemačka je kaznila sve one koji su počinili zločine, preuzela odgovornost i platila reparacije za štetu koju su prouzrokovali. Čak je podigla spomenike u čast svih nevinih. Nemačko rukovodstvo se i dan danas izvinjava za zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata.

Ali izgleda da država Srbija nema tu snagu.

Draga Milice, ja nisam u zoni komfora.

Ja sam čovek koji veruje u svoja prava, prava koja su univerzalna i osnovna. Prava koja mi je Srbija osporavala od rođenja. Čak i sada, nakon mnogo godina od kada je situacija drugačija, Srbija nastavlja da ulaže napore da ospori moja prava. Moja prava ne idu na uštrb nikoga, tako da kao što verujem u njih, verujem i u tvoja prava.

Ne govorim u tvoje ime, pitam te. Ti si preferirala da govoriš u moje ime kada si mi rekla da sam ja ona koja nisam u stanju da se pomirim sa Srbima. To nije istina.

Pre nego što izađeš sa takvom konstatacijom, prvo treba mene da pitaš kako ja gledam na ovo pitanje. Treba da pitaš šta ja podrazumevam pod pomirenjem? Mirom? Reci mi, šta za tebe znači pomirenje? A mir?

Ja sam se odavno pomirila sa samom sobom. Kod mene nema mesta mržnji. Ja nisam u sukobu sa Srbima.

Postoji razlika u onome što sam rekla u vezi sa srpskim društvom u mom prošlom članku. Pozivam te da ga još jednom pročitaš, kako bi mogla pravilno da me citiraš. Ono što sam ja rekla nije ono kako ga ti tumačiš. Ne govorim o sramoti, ni o genocidnom društvu.

Verujem da sam korektna kada govorim o srpskom društvu. Osuđujem genocidni režim istog tokom `90-ih i zakasnele građanske pokušaje da zaustave ovaj režim.

Verujem da veoma dobro znaš kada su počeli protesti u Srbiji i kada su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji. Na čelu kojih je bio Slobodan Milošević, šef sadašnjeg predsednika Srbije, g. Vučića, šef sadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije, g. Dačića, koji se i danas hvale počinjenim delima i koji se na sve načine trude da poreknu odgovornost države Srbije, praveći se da su i sami žrtve svojih dela.

Mogla bih da nastavim dalje i spomenuti ozloglašenog zločinca Željka Ražnatovića Arkana, koji, dok je bio živ, ne samo da nije kažnjen, nego je postao heroj i nezaobilazna medijska rok zvezda, kojeg je prigrlila politika, mediji, estrada i srpsko društvo.

Veoma kasno se srpska elita dosetila da je Arkan veliko zlo za društvo. On nije preživeo, ali nemojmo zaboraviti da su njegovi saradnici bili i Milorad Ulemek Legija, Frenki Simatović i Dušan Spasojević, koji su zajedno sa Zemunskim klanom, bili instrumentalizovani čak i u revoluciji 5. oktobra, kada je svrgnut Milošević. Na kraju krajeva, to su bili isti ljudi koji su nešto kasnije ubili bivšeg srpskog premijera, Zorana Đinđića, zar ne?

Kako se srpsko društvo suočava sa ovom prošlošću?

Mislim da mi na Kosovu ipak nismo imali istu sudbinu. Na sreću.

Da li su društva uopšte slična? Zavisi od toga iz kakve prizme želimo da uradimo analizu. Da li želimo da analiziramo kako se definišu društva? Njihov sastav? Ili želimo da se usredsredimo na trenutni kontekst o kojem diskutujemo?

Ja stojim iza onoga što sam rekla. Kosovsko društvo i sadašnje društvo u Srbiji nisu slična. Da li imaju zajedničke elemente? Naravno, kao i sva društva u svetu, i u tome se slažemo.

Ali imamo veliku razliku, naša istorija je drugačija, kao što su drugačija i naša iskustva, posebno u poslednjih 100 godina. A koliko ćemo biti drugačiji u budućnosti, to zavisi direktno od nas.

Mi ne možemo da promenimo prošlost. Možemo da tražimo odgovornost i insistiramo da nam drugi ne određuju budućnost. To znači preuzimanje odgovornosti za sadašnjost i budućnost, što znači zahtev za odgovornost prema prošlosti.

Mislim da obe možemo danima pričati o književnosti, razgovarati o konceptu nacije o strujama i raznim kretanjima od srednjeg veka do moderne istorije. O tome šta čini društvo razvijenim, a građanstvo poštovano od strane njihovih institucija. Nadam se da ćemo jednog dana doći do te tačke i da će naše teme diskusije biti upravo dobrobit, obrazovanje i demokratske institucije odgovorne prema građanima.

Kosovsko društvo znači sve zajednice koje žive na Kosovu, uključujući i srpsku zajednicu. Prihvatam najraznovrsnije stavove, dok se pridržavaju granica da se ne ugrožava sloboda drugog i prava drugog. A da li se ti osećaš delom toga ili ne, to je druga stvar.

Šta misliš kojem društvu pripadaš? Društvu Kosova ili Srbije?

Sa albanskog preveo Bruno Neziraj

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.