Dijalog od kojeg zavise sadašnjost i budućnost Kosova i Srbije

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

U nedostatku pravog političkog dijaloga kojim bi trebalo da se postigne sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, proteklih dana i nedelja imamo svojevrsni „rat izjavama“ obe strane, koji, barem u prvom pogledu, šalje vrlo loše signale Vašingtonu, Briselu, Berlinu i Parizu.

Za kosovsku stranu, a tu glavnu reč formalno i dalje ima premijer Avdulah Hoti, (iako se sa ovim njegovim stavom slažu svi važni kosovski političari), dijalog u Briselu, pod pokroviteljstvom Miroslava Lajčaka, specijalnog izaslanika Evropske unije, ima smisla jedino ako je cilj i temelj dijaloga pravno obavezujućeg sporazuma, uzajamno priznanje Kosova i Srbije.

Ništa drugo ne dolazi u obzir.

Za srpsku stranu, a tu glavnu reč formalno i realno (i na svaki drugi način), ima predsednik Aleksandar Vučić, priznanje Kosova ne dolazi u obzir, kako je podvukao Vučić, „dok je on predsednik“.

Znači, ako se uzmu u obzir ove kategorične izjave Hotija i Vučića, onda od dijaloga u Briselu nema ništa, ni sada, ni u bliskoj budućnosti, a to znači da ni od normalizacije odnosa Kosova i Srbije neće biti ništa. Bez toga nema evropske budućnosti (to jest učlanjenja u Evropsku uniju), ni za Kosovo ni za Srbiju.

Za Kosovo, štaviše, bez ovog sporazuma ne postoji realna mogućnost dugoročne unutrašnje i međunarodne stabilizacije.

Ako dijalog nema sadašnjost, Kosovo i Srbija, realno, nemaju budućnosti, kada se barem govori o glavnim političkim i društvenim trendovima oba društva, oba naroda, obe države.

Zbog toga, jasno je da se u slučaju ovog obostranog javnog prepucavanja, radi o porukama koje se u sadašnjim, vrlo nejasnim i štaviše problematičnim okolnostima, domaćim i međunarodnim, šalju javnosti na Kosovu i Srbiji.

Ovo me manje-više podseća na sjajnu izjavu američkog diplomate, Ričarda Majlsa, koji je bio otpravnik poslova u američkoj ambasadi u Beogradu (tada SAD još nisu priznavale SRJ, i nisu imali punopravne diplomatske odnose sa SRJ, kao državom).

Majls je samo par dana, u martu mesecu 1998. godine, nakon poznatog referenduma održanog u Srbiji protiv uloge međunarodne zajednice u rešavanju problema Kosova (kada su već bili počeli oružani sukobi), izjavio za „Glas Amerike“ (program na srpskom jeziku), da je siguran, kao što će novi dan biti sutradan, da će zvanični Beograd prihvatiti posredovanje međunarodne zajednice oko Kosova.

To se i dogodilo kasnije. To je poznato svima nama.

U ovom našem, sadašnjem kontekstu, može se sa apsolutnom sigurnošću kazati da će i Priština i Beograd nastaviti sa razgovorima u Briselu, čim se za to steknu uslovi, i da neće (a niti mogu) uslovljavati ovaj dijalog završnicom razgovora, koji bi trebalo, ili, pak koji bi mogao da bude poznat još prvog dana ove finalne faze dijaloga, koji traje, kako sam već par puta napisao ovde, više od 22 godine.

Kada kažem „kada se za to stvore uslovi“, to, u ovim našim kosovsko političkim uslovima ili previranjima, znači, nakon što se održe novi vanredni parlamentarni izbori (u februaru sledeće godine), i kada bude poznato ko će i sa kime stvoriti novu Vladu Kosova, te izabrati novog predsednika Kosova (poznato je da se na Kosovu predsednik bira preko skupštine, a ne da direktim izborima, kako je slučaj u Srbiji).

Naime, poznato je da je najnovijom odlukom Ustavnog suda Kosova, pala Vlada Kosova te da se novi izbori na Kosovu neminovni.

Političko iskustvo u ovom smislu nije dobro uopšte, to jest, u prošlosti, političkoj sceni Kosova je trebalo barem tri-četiri meseca između dana izbora i dana kada se glasalo za novu Vladu Kosova.

To znači da kada se tiče nastavka dijaloga u Briselu, na najvišem političkom nivou, najverovatnije ćemo čekati barem do maja ili juna sledeće godine kada će Miroslav Lajčak biti u mogućnosti da pošalje poziv obema stranama za taj prvi susret između glavnih predstavnika Kosova i Srbije.

Ali, u slučaju Prištine, puno toga zavisi i od toga ko će biti novi premijer te novi predsednik Kosova.

Pokret „Samoopredeljenje“ Aljbina Kurtija, koji je već jednom bio premijer Vlade Kosova (formalno, 52 dana, realno 100 dana), tokom ove godine, ima po svemu sudeći najviše šansi da ponovo pobedi na izborima, i da tako uzme kao prva partija, mandat da stvori Vladu.

Kurti je u prošlosti bio izuzetno sumnjičav i prema Briselskom ali i Vašingtonskom dijalogu između Prištine i Beograda, to jest, on ni dan danas ne priznaje nijedan sporazum postignut u Briselu (pod facilitacijom Evropske unije), niti pak onaj potpisan u Vašingtonu (4. septembra o normalizaciji ekonomskih odnosa).

Kada se uzme u obzir ovaj vrlo tvrdoglav stav Kurtija oko dijaloga (koji je inače poznat kao političar po tome da ne menja puno svoje političke pozicije o bilo čemu), onda već sada se mogu sa dosta velikom sigurnošću tvrditi da će obnova neophodnog dijaloga biti izuzetno komplikovan proces.

Kada se pak govori o samoj osnovi dijaloga, mislim da Dušan Janjić ima pravo kada je u svojoj prehodnoj kolumni napisao da „dijalog bi trebalo voditi isključivo kao politički dijalog oko tema koje bi trebalo da budu jasno definisane, a po razređenoj ‘mapi puta’ ka sveobuhvatnom sporazumu o punoj normalizaciji odnosa Kosova i Srbije“.

Janjić je takođe jasno stavio do znanja da je uloga nove američke administracije predsednika Bajdena, u punoj saradnji sa Briselom (ali i Berlinom i Parizom), neupitna u dijalogu zbog mnogih razloga, u prvom redu, zbog interesa Amerike da se uspostavi dugoročna stabilizacija Zapadnog Balkana.

To su dve vrlo važne i neumoljive činjenice kada se piše i govori o dijalogu Prištine i Beograda.

Znači, uloga Amerike i EU je uslov bez kojega nema ni minimalne mogućnosti da se dođe do sporazuma Kosova i Srbije.

I drugo, od sada pa nadalje, (ono što je na kraju krajeva i podvlačio od jula naovamo sam EUSR Lajčak), dijalog treba u potpunosti biti orijentisan kao politički dijalog koji treba definisati prirodu i sadržaj same glavne ideje o „normalizaciji odnosa“ između Kosova i Srbije.

Sve drugo bi bilo traćenje vremena.

Šta zapravo podrazumeva sama normalizacija odnosa Kosova i Srbije, to je manje više jasno svima onima koji se direktno ili pak indirektno bave dijalogom.

Ta normaliacija, kao glavni cilj dijaloga, u svakom slučaju će podrazumevati i razgovore obeju strana o međusobnom priznanju Kosova i Srbije.

O kakvom se pak priznanju radi, i pod kojim uslovima, to će se saznati tokom dijaloga koji bi trebalo da bude nastavljen na najvišem nivou sledeće godine.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.