Biti ili ne biti prijatelj Amerike

Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"
Dušan Janjić u kolumni +381

Piše: Dušan Janjić

S pravom Šalja procenjuje da bi Bajdenova administracija mogla da oživi saradanju EU, NATO i SAD i da će to “stvoriti novi okvir za dijalog i nove mogućnosti da se dostigne puna normalizacija odnosa Kosova i Srbije”.

Sve je više potvrda ili vesti da su u toku ozbiljne pripreme u Vašingtonu i u Briselu za obnavljanje ove saradnje, kako u međusobnim odnosma, tako i u evroatlanskim gepolitičkim aktivnostima. Vođe SAD, EU i NATO će se, i dalje, suočavati sa mnogo složenijim i eksplozivnijim regionalnim krizama nego što je Zapadni Balkan. Saradnja na Zapadnom Balkanu je prilika da se u njoj provere efekti zajedničkog nastupa i zbog toga je Zapadni Balkan dospeo na agendu Vašingtona i Brisela, u narednim mesecima.

Dokaz da se priprema povratak SAD na Zapadni Balkan u toku je i javno svedočenje pred Odborom za spoljnu politku Kongresa SAD, 8. decembra 2020 godine. Svi uvodničari (Medlin Olbrajt, Danijel Server i Januš Bugajski) i učesnici (kongresmeni, drugi zvaničnici poput diplomata, generala, kao i stručnjaci) su, u raspravi dužoj od tri sata podržali obnovu saradnje sa “evropskim saveznicima”. Posebno je naglašeno da je bez uključivanja SAD, EU slabija i podeljenija time i manje uticajni posrednik.

Bez američkog učešća region je više izložen etno – nacionalnizmu i uticaju spoljnih sila. Obnovljena saradnja SAD i EU trebalo bi da se odvija u okviru globalnog osnaživanja demokratskih vrednosti i zajedničke vizije za region Balkana, kazao je Server. Potrebno je da se izgrade mehanizmi monitoringa, koji uključuju i već postignute sporazume, ugovore. Tome bi se posvetile i SAD, naglasila je Lady Secretary.

Reakcija na ovu vest – da Amerika dolazi, u Beogradu i Prištini je očekivana i u potpunom skladu sa vladajućim narativima koje imaju Albanci i Srbi o ulozi SAD i posebno o NATO vojnoj operaciji 1999. godine. Ovakva javnost stvarana je decenijama, a sučavanje sa njom predstavlja jedan od najvećih izazova za lokalna vođstva ali i za SAD i EU. O tome sam pisao u kolumni ”Prangije, kalibri i čegratljka”, 30. novembar 2017. godine. Ovog puta, u Srbiji, moto za podsticanje na prangijanje određen je tekstovima u “medijima bliskih vlasti” posebno u sledećem naslovu: “Povampirila se! Medlin Olbrajt opet udara” (“Kurir”, od 8 decembra 2020). Navodno, ona je sa ostalim učesnicima svedočenja “smislila pakleni plan” koji “podrazumeva žestoke pritiske na Srbiju da prizna nezavisno Kosovo”.

Ovo saznanje potvrđuju i sprovodioci Miloševićeve politike o Kosovu. Nekadašnji premijer Srbije i potpredsednik Vlade Jugoslavije Nikola Šainović, ocenio je da je cela administracija zajedno sa porodicom Klinton bila nosilac pojekta za nezavisnost Kosova. To podržava i nekadašnji predsednik Izvršnog veća Kosova i Metohije Zoran Anđelković tvrdnjom da je cela administracija SAD “stajala na čelu svih aktivnosti u vezi sa bombardovanjem”, te i „iza etničkog čišćenja na Kosovu i Metohiji i proterivanja Srba i nealbanaca sa prostora Kosova i Metohije”, kao i svih “aktivnosti oko proglašenja nezavisnosti i priznavanja Kosova kao nezavisne države“.

Ministar unutrašnjih poslova Srbije, Aleksandar Vulin ocenio je “da se od američkih političara Medlin Olbrajt i Eliota Engela mogu očekivati samo predrasude, mržnje i laži kada govore o Srbiji” i dodaje: “Olbrajtova i Engel ispituju odluke slobodne i suverene Srbije, ali da nikada nisu ispitivali poreklo novca kojim su ih obasipali politički predstavnici narko-klanova sa Kosmeta” (“Kurir”). U istom članku “Kurir” je javnosti Srbije predstavio strukturu i efekte tog mirisa. Za samog Vulina, važnije je bilo da poruči sledeće:

”Srbija je i Rusiju i Kinu izabrala za prijatelje i to prijateljstvo je izdržalo brojne probe, nikada nas nisu ni bombardovali, ni određivali šta smemo, a šta ne, poštovali su nas bar koliko velika sila može da poštuje malu zemlju, a nekada i mnogo više. Srbi su premali narod da izgube tako velike saveznike”, te da “ako nova administracija u SAD želi da Srbiju svrsta među prijatelje, mora da zna da to ne zavisi samo od Srbije”.

Ovu vrstu stava podržava i razvija mnoštvo bivših diplomata, analitičara i naradno Vox populi koji, u jednoj anketi TV “Prve”, predstavlja jedna Beograđanka koja zna: “To su naši zlikovci koji su nas bombardovali, a ako ima Boga, a ja verujem u Boga, da im se vrati kako su zasluzili. Verujte. Šta su nam radili, jednu miroljubivu zemlju su bombardovali, zar smo toliko loši da to doživimo. Po meni oni su gadovi“.

U javnosti Srbije retki su oni koji ocenjuju da bi obnova saradnje SAD, EU i NATO mogla da pruži novu priliku i za Srbiju. I pored toga što su to retki glasovi, predsednik Srbije Vučić (“Blic”, 9. decembar 2020) je na sebe preuzeo ulogu pomiritelja. Vučić je izjavio:

“Sada se vidi koliko sam bio u pravu kada sam govorio da stavovi administracije gospodina Bajdena ne idu na ruku Srbiji. Nadam se da će administracija imati nešto drugačiji stav i politiku u odnosu na ovo što su izneli u Predstavničkom domu kongresa. Moramo da vodimo računa i da znamo da su to važni ljudi i da na ozbiljan način moramo da odgovaramo”.

Kako je ovih dana, i iz zvaničnih izvora, najavljeno da Bajden stiže na Balkan, u prvoj polovini 2021. godine, jasno je da će ne samo predsednik Srbije, već i drugi akteri politike i stvaranja javnosti u Srbiji morati mnogo toga da urade kako bi mogli spremno da dočekaju Bajdena.

Sveukupno, pa i iskustvo iz perioda od 2017, do kraja 2020. godine, u kome KoSSev portal objavljuje naše i druge kolumne i priloge, uči da moramo da budemo oprezni u odgovoru na pitanje šta je to što postojeća vođstva Kosova i Srbije zaista mogu da učine.

Evo nekoliko podsećanja koja podkrepljuju poziv na oprez: Prve dve godine potrošene su u fingiranju dijaloga i stvaranju mogućnosti da se mimo EU, a uz oslonac na Trampovu administraciju, a u stvari u isporobavanju mogućnosti da se napusti okvir normalizacije odnosa i da se “konačno reši” pitanje odnosa Kosova i Srbije.

Potom je došlo do osamnaest meseci političko – propagandnog nadmetanja i stvarnog prekida dijaloga i svakog oblika saradanje, uključujući i saradnju poslovnih ljudi. U 2020. godini aktivirao se izaslanik predsednika Trampa, Ričard Grenel, koji je uspeo da održi u životu neke aspekte ekonomske normalizacije o čemu svedoči i Vašingtonski sporazumom Hotija i Vučića uz nadzor Trampa. Ovaj sporazum je značajan ali, poput smokvinog lista, nije mogao da prekrije svu golotinju odsutva storene političke volje i posvećenosti razrešavanju problema koji muče građane Srbije i Kosova.

Od buđenja EU, odnosno Evropske komisije i o njihovom nastojanju da se “oživi dijalog”, za sada pouzdano možemo reći da su održana tri sastanka političkih pregovarača, šest susreta “eksperata” i nekoliko putovanja Lajčaka i Borelja. Da li je nešto i postignuto, saznaćemo kada nam to poruče EU fasilitatori i naše političke vođe. Zbog toga opravdana je ocena da je pacijent – dijalog i dalje u šok sobi sa dijagnozom, koja je svojevremeno izrečena tajanstvenoj Đekni: “Nije još umr(la)o i ne zna se kad će”.

Na samom početku buđenja nade da će jedan glas iz Vašingtona i Brisela opomenuti i podstaći političke vođe Srbije i Kosova da postignu dogovor o održivom sveobuhvatnom rešenju, podsetio bih na sledeće lekcije iz prošlosti koje bi trebalo imati na umu:

Prvo, Srbija i Kosovo ne mogu sami i jednostranim merama da razreše sadašnju krizu.

Kosovo ne može iz ove krize da izađe tako što će Srbija da mu prizna punu državnost. Srbija ne može obezbediti ekonomski napredak i bezbednost srpske zajednice na Kosovu, a da ne sarađuje sa vlastima Kosova.

Nijednoj od strana ne pomaže jednostrano insistiranje na ispunjavanju svojih krajnjih interesa. Valja se pridržavati pravila ravnopravnosti i umesto trgovačkog cenkanja oko gubitaka i dobitaka kroz kompromis valja se pridržavati win – win logike;

Drugo, potrebna je veća kreativnost od one koja je do sada ispoljena jer će u novoj fazi dijaloga morati da se nađu odgovori na brojna pitanja, posebno saradnje u oblasti bezbednosti, ili nisu javno stavljena na sto, poput pitanja priznanja i demarkacije.

U razvoju kreativnosti valja uvažiti sledeće principe:

Prvi, iako ne postoji jednoznačan odgovor na pitanje kada će Kosovo biti priznato kao punopravni član međunarodne zajednice, do tog se cilja može doći mirnim putem, kroz dijalog i normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova. Naravno, to nije dovoljno ako nema saglasnosti EU i SAD i njihovog jedinstvenog nastupa i prema Rusiji i Kini;

Drugi, umesto „konačnog rešenja” valja se pripremiti za putovanje u nekoliko etapa. Prva etapa bi trebalo da se završi članstvom Srbije u EU i otvaranjem realne perspektive punog priznanja Kosova. Do tada važi pravilo statusne neutralnosti, sadržano u tekstu Rezolucije GS UN o dijalogu podržanom od EU i u poglavlju 35 okvira za pregovore Srbije i EU;

Treće, od posebnog značaja je unapređenje saradnje Srbije sa NATO. Zbog toga se preporučuje otvaranje, pre svega u Srbiji, javne rasprave o prednostima i manama koje pruža vojna neutralnost Srbije, kao i rasprave o prednostima i manama članstva u NATO-u.

Od 2017. godine, u svojim kolumnama, Šalja i ja ukazujemo na nužnost prelaska na novi format razgovora Beograda i Prištine. Ova nužnost nalaže promenu uloge EU, koja bi pored toga što je „fasilitator”, preuzela aktivnu ulogu i u fazi primene dogovorenih stvari. Timu za podršku briselskog dijaloga, koji bi kao do sada vodio Evropski komesar za spoljnu politiku i bezbednost, odnosno njegov izaslanik Lajčak, trebalo bi priključiti i specijalnog izaslanika SAD.

Dijalog bi trebalo voditi isključivo kao politički dijalog oko tema koje bi trebalo da budu jasno definisane, a po razrađenoj “mapi puta” ka Sveobuhvatnom sporazumu o punoj normalizaciji odnosa Kosova i Srbije. Za to, Srbiji je potrebna strategija za Kosovo, koja bi bila doneta uz uspostavljanje minimuma konsenzusa u srpskom društvu, a ne da o svemu pregovaraju političari u tami briselskih večera“.

Beograd mora da obavi demokratsku i parlamentarnu verifikaciju političke platforme. U ovom momentu iako postoji bilo kakva politička platforma ona nije potvrđena u javnom prostoru i u ustavom i zakonom predviđenim institucijama i procedurama.

Novi format u suštini znači intenzivnije razgovore, koje će pripremati politički pregovarači, a zatim će ih „u nekoliko susreta završiti predsednici“. Time se smanjuje vreme pregovora, broj učesnika, a postiže se kredibilnost onih koji to prihvataju i potpisuju.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.