Mir bez priznanja, Nestabilna pat pozicija, Neizvesnost, i Pomeranje granice uz priznanje – četiri su scenarija za odnose Beograda i Prištine do 2027. godine koja su zajedno razvile organizacije iz Severne Mitrovice i Prištine – Nova društvena inicijativa, KCSS, i Sbunker. Nastali su u četiri odvojene sesije grupnih razmena ideja organizovanih aprila i maja 2022. godine, tokom kojih je, među prisutnima, kako su naveli u NSI za naš portal „preovladala potreba za zalaganjem protiv održanja statusa kvo“. U Prištini su prošle nedelje i održali dvodnevni, kako su naslovili „Samit mira i demokratije na Kosovu“.
Glavni pokretački faktor u svim scenarijima je, prema njihovim nalazima, obim i nivo angažovanja EU i SAD, dok scenariji ne predviđaju nikakvu ulogu Rusije i Kine u eventualnom mirovnom procesu.
„Što je veće transatlantsko angažovanje, to je rešenje bolje, dok s druge strane minimalno angažovanje daje minimalne rezultate“, tvrdi se u nalazima dokumenta.
Precizirano je i to da „međunarodno suzdržavanje vodi u izbijanje nasilja manjih razmera na Severu Kosova i duž granice“. „Prepušten sam sebi, konflikt manjih razmera ubrzo bi eskalirao u opšte nasilje koje bi i samo moglo da se pretvori u dugotrajan sukob ili mirovne pregovore i potonji sporazum“.
Scenario „Mir bez priznanja“
Prvi scenario u ovom dokumentu predviđa da se spor između Beograda i Prištine reši mirovnim sporazumom kojim se „Srbija odriče svog prisvajanja Kosova – kao neko de facto priznanje – a Kosovo nudi dodatne garancije za svoju srpsku zajednicu“.
„Ovo rešenje dovelo bi u ravnotežu kosovski zahtev za punim priznanjem i osetljivost Srbije na de jure priznanje. Iako se koristi od tog sporazuma ne bi mogle lako odmeriti, bar ne odmah i ne u kvantifikovanom smislu, javnost i jezgra biračkih tela vladajućih stranaka Srbije i Kosova bi ga podržali, čime bi olakšali svojim vladama da ga sprovedu u skladu sa dogovorenim uslovima i rokovima“, naglašava se u dokumentu.
U ovom scenariju se jasno naglašava da je odlučnost SAD i EU da „pacifikuju region“, vođena prvenstveno geopolitičkim i bezbednosnim interesima, ključni pokretački faktor mira.
Prema ovom scenariju, Vašington i Brisel podižu nivo svoje uloge u sporu Beograda i Prištine od facilitatora pregovora do posrednika te, ukoliko bude potrebno, do arbitara i garanata eventualnog mirovnog sporazuma.
Precizira se da bi, s obzirom na to da unutar EU nedostaje kohezija u politici prema sporu Beograda i Prištine, da bi SAD preuzele sve jaču vodeću ulogu, „uglavnom iza kulisa“, u posredovanju i arbitriranju do rešenja. Ujedno se dodaje da bi EU bi ostala strana koja zvanično saziva razgovore.
Prvi scenario ima šest glavnih elemenata od kojih prvi predviđa da se Srbija „odriče prisvajanja Kosova“ u vidu pravno obavezujućeg sporazuma kojim priznaje sve kosovske institucije i dokumente, prekida kampanju povlačenja priznanja i ne protivi se članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama.
Drugi glavni element predviđa formiranje Zajednice srpskih opština ali na način koji zadovoljava srpsku zajednicu na Kosovu, Beograd i tumačenje Ustavnog suda iz 2016. godine o Sporazumu o načelima ZSO iz 2015. godine.
U sklopu ove tačke ujedno bi Kosovo moralo da nudi dodatne garancije za objekte srpske kulturne i verske baštine, ali i da se srpska zajednica u potpunosti integriše u kosovski politički i ekonomski sistem.
Drugi glavni elementi predviđaju to da Srbija zatvori Poglavlje 35 o pristupu EU, a koje u suštini uslovljava težnje Srbije za članstvom sveobuhvatnim sporazumom o normalizaciji odnosa sa Prištinom, čime ostvaruje korist od pretpristupnih mehanizama EU, „znatno poboljšavajući svoju perspektivu za sticanje članstva“.
Nalaže se da se Srbija sve više usaglašava sa spoljnom politikom EU prema Rusiji, uključujući i uvođenje sankcija i „odvajanje od oslabljenog Putina“, usled čega Rusija, kako se navodi, više ne bi bila bitan aktera za pregovarački proces i da utiče na pravac pregovora i sadržinu sporazuma.
Ovaj scenario predviđa i to da pet članica EU koje još uvek nisu priznale Kosovo, to i učine, ubrzo posle potpisivanja sporazuma.
Poslednji glavni element prvog scenarija predviđa da se Kosovo priključi pojedinim organizacijama i specijalnim agencijama Ujedinjenih nacija poput INTERPOL-a i UNESCO-a, ali pod pretpostavkom da garancije u pogledu kulturne baštine zadovolje zahteve Beograda. Kosovo bi započelo i zvanične razgovore o pristupanju NATO-u.
Sa druge strane nije predviđeno da se Kosovo priključi UN-u, zbog „međunarodne izolacije Rusije i njenog vrlo verovatnog veta“.
Scenario nalaže da geopolitički rizici primoravaju Beograd i Prištinu da ublaže svoje zahteve i „smekšaju“ svoje stavove, tako da sporazum „sve više vide kao nužnost a ne kao izbor“.
U Srbiji, SNS „nastavlja da slabi“, a predsednik Srbije, „postaje sve podložniji pritiscima EU i SAD“.
„On bi iskoristio sporazum da poboljša svoj položaj u inostranstvu kao čovek mira, bez rizika od nepovratnog razlaza sa jezgrom svojih stranačkih pristalica. EU i SAD bi se postarale da uslovi mirovnog sporazuma ne budu previše teški – isključujući eksplicitno priznanje – da ne bi podrili političku moć predsednika Vučića. Gospodin Vučić ostaje glavni partner Zapada, jer su opozicione stranke u Srbiji i dalje otvoreno antizapadne ili ne sasvim čvrsto prozapadne. Ako se diplomatija pokaže neefikasnom, EU i SAD mogu da primene mere ucene na koje će predsednik Vučić vrlo verovatno pozitivno odgovoriti“.
Što se tiče međunarodnog uključivanja: „EU bi zvanično zadržala vodeću ulogu u pregovaračkom procesu dok bi SAD povećale svoje angažovanje u oblikovanju i nametanju rešenja iza kulisa. Politike EU i SAD sadrže stroge kazne za one koji ne sarađuju i njihove bliske saradnike i članove porodica, uključujući finansijske sankcije i diplomatsku izolaciju“, naznačeno je.
Takođe se nalaže da bi u kontekstu „ruske rušilačke bezbednosne politike“, pet članica EU koje nisu priznale Kosovo uskladile svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa politikom SAD i EU uz argument da donose odluku o priznanju Kosova iz bezbednosnih razloga a ne zbog unutrašnje pretnje od primene presedana.
„Njihovo priznanje znatno umanjuje pregovarački potencijal Srbije nad Kosovom i sužava manevarski prostor predsednika Vučića“, naznačeno je.
Čak se i predviđa da kosovski premijer i predsednik Srbije „stišavaju etnički motivisano negodovanje javnosti uvođenjem izraženije retorike prijateljstva i isticanjem prednosti mirnog rešenja i dobrosusedskih odnosa“.
U ovom scenariju, obe strane imaju uslove koji su „van bilo kakvog pregovaranja“:
„Srbija odbija da prizna Kosovo de jure. Kosovo sa svoje strane odbija da svojoj srpskoj zajednici pruži viši nivo autonomije preko ZSO. Dakle, ovaj scenario predviđa sporazum koji sve osim priznanja. Srbija se odriče nastojanja da povrati Kosovo ili njegov deo u Srbiju, a Kosovo nudi dodatne garancije i prava svojoj srpskoj zajednici kroz razblaženu verziju A/ZSO. Ovakav ishod dopada se dovoljno velikom delu populacije, čime se sprečava bilo kakva domaća nestabilnost, kao što su protesti dovoljno veliki da sruše vlade“, zaključuju autori dokumenta.
Scenario „Nestabilna pat pozicija“
Drugi scenario u ovoj publikaciji predviđa da Beograd i Priština „očuvaju decenijski nestalan zastoj — vrteći se u krug između dobitničkih i gubitničkih pozicija — u koji su upali ubrzo nakon Briselskog sporazuma iz 2013. godine“.
„Strane bi nastavile da učestvuju u briselskom dijalogu, održavajući privid normalnosti ali sa bledim rezultatima. Mogle bi postizati nove sporazume ili nadograditi već postojeće svakih pola godine ili tako nekako, ali bi podjednako često doživljavale dalja nazadovanja“, ocenuju autori.
Ovakvim scenariom, kako navode, očuvao bi se mir ali bi se pogoršali domaći ekonomski i politički izgledi, dok bi „konačni mirovni sporazum postajao sve dalja perspektiva“.
„To bi predstavljao znatan udar na šanse Srbije za članstvo u EU i izglede Kosova da učvrsti svoju državnost na međunarodnom planu. I ovaj scenario je moguć, ali bi do 2027. godine ili ubrzo zatim postao neodrživ“, zaključuje se u publikaciji.
Ovim scenarijom ujedno se predviđa da bi na međunarodnomo planu „državnost Kosova ostala u limbu“.
„Ono ne biva primljeno u nove međunarodne organizacije, ne dobija nova priznanja uključujući od pet evropskih nepriznavača, dok bi u tom periodu neke zemlje mogle povući svoje priznanje. Kosovski pokušaj da dobije status kandidata takođe propada“, nalaže se.
Sa druge strane, navode da bi izgledi Srbije da ostvari članstvo u EU ostali slabi, uz vrlo skroman napredak u pristupnim poglavljima.
„Srbija uspeva da očuva neki privid geostrateške ravnoteže između SAD i EU i Rusije i Kine, primenivši neke simbolične sankcije Rusiji — taman tolike da ne naljuti EU — ali pretežno sledi nesvrstanu spoljnu politiku. Kina nastavlja da jača svoj uticaj u Srbiji putem kredita i građevinskih projekata“, naznačeno je.
Ujedno stoji da bi odnosi između Srbije i Kosova i između Albanaca i Srba na Kosovu i dalje bili napeti ali stabilni, uz sveprisutne etničke podele i nepoverenje.
Dodaje se i da i na Kosovu i u Srbiji raste frustriranost javnosti zbog stagnacije privrede, dok se „prve varnice potencijalnih socijalnih nemira“ pojavljuju pre 2027. godine.
„Eventualna domaća frustriranost javnosti praćena društvenim nemirima mogla bi da naruši i minira taj nestabilan zastoj, naročito ako bi lideri uspeli da društvenu frustraciju pretvore u etničku mržnju i kanališu je za svoje političke ciljeve“, preciziraju autori drugog scenarija.
Scenario „nezivesnost“
Treći scenario predviđa zastoj dijaloga, odricanje od briselskih sporazuma i povratak na „sporadična neprijateljstva“, uključujući oružana.
Autori zaključuju da bi ovakve prilike imale razorne posledice i da bi prerasle u „sukob velikih razmera“.
„Ovaj scenario je najnepredvidiji, uz tri moguća pravca razvoja ili mini-scenarija, sva tri loša: a) kontrolisano nasilje, b) nekontrolisano nasilje koje bi moglo dovesti do opšteg i dugotrajnog konflikta, i c) ono što započne kao nasilje malih razmera brzo prerasta u opšti sukob koji prizove snažnu intervenciju EU i SAD koja potom dovede do mirovnog sporazuma, bilo pregovorima dogovorenog ili nametnutog“, navodi se, uz zaključak da je reč o manje verovatnom ali i dalje „mogućem, zastrašujućem scenariju“.
Kao glavni elementi ovog scenarija navodi se to da Beograd i Priština koriste dijalog kao „sredstvo za provokacije i dizanje tenzija, čime Briselski dijalog od instrumenta za gašenje požara pretvaraju u mehanizam koji ga raspiruje“.
„Motivacije lidera za izazivanje nasilja mogu biti različite: Možda se predsednik Srbije Vučić nada da bi tenzije većih razmera mogle dovesti do podele, opcije draže Beogradu. U isto vreme, kosovski premijer Kurti možda veruje da bi nekontrolisano nasilje moglo izazvati odlučnu akciju EU i SAD uperenu protiv Srbije i iznedriti rešenje u korist Kosova“, navodi se.
Obe strane bi odustale od briselskih sporazuma i ukinule sprovođenje već sprovedenih sporazuma, uključujući one o putnim ispravama i registarskim tabliama, čime u suštini zatvaraju granicu.
„Desetogodišnji uspeh biva poništen u roku od nekoliko nedelja. Kosovo i Srbija postaju izolovani na međunarodnom planu i sve više nacionalistički orijentisani na domaćem planu. To može biti uvod u mini-scenario A, kontrolisano nasilje“, stoji u u dokumentu.
Isti scenario predviđa i povlačenje Srba sa Severa Kosova iz svih kosovskih institucija – sudova, policije, institucija centralnih i lokalnih vlasti, ali i uspostavljanje svojih paralelnih institucijea.
„Kosovo šalje svoju policiju da suzbije tu aktinost. Srbi reaguju organizovanjem oružane ‘pobune’, na šta Kosovo odgovara slanjem svojih snaga bezbednosti da je uguše, čime sever pretvaraju u zonu akivnog sukoba kosovskih snaga bezbednosti i policije i naoružanih Srba. Iako je ulog za ulazak u otvoren sukob sa Kosovom previsok, s obzirom na prisustvo snaga NATO-a, Beograd popušta pod pritiskom srpske javnosti. Šalje svoju vojsku na sever, u otvoren sukob sa kosovskim snagama. Sve se dešava tako brzo da NATO-ve trupe nemaju kad da spreče konflikt i nisu voljne da se umešaju između dve strane koje pucaju jedna na drugu. To je uvod u mini-scenario B, opšteg sukoba“, preciziraju autori.
Nalaže se i da bi EU i SAD smanjile angažovanje, ali i da bi se ponovo uključili „kada situacija izmakne kontroli“ i metnuli rešenje obema stranama.
„Kad započne opšti sukob između kosovskih snaga s jedne strane i srpskih snaga i naoružanih Srba sa severa s druge, KFOR interveniše i preuzima bezbednost na severu, isterujući sa severa i srpske i kosovske snage. To može biti uvod u mini-scenario C, nametnuti mirovni sporazum, primoravajući EU i SAD da nametnu rešenje i Prištini i Beogradu“, dodaje se.
Rusija bi, tvrde autori, imala udela u sukobu na severu, „najverovatnije zaobilazeći srpsku vladu i radeći neposredno sa određenim radikalnim grupama Srba u Srbiji i na severu Kosova“.
U sklopu ovog scenarija u šest tačaka izvode se glavne pretpostavke, pokretačke sile, promene politike i akcije.
Precizira se da bi lideri u Beogradu i Prištini stvorili neizvesnost, konfuzicju i nepoverenje, koristili govor mržnje, a da bi se sve izolovaniji od Zapada i suočeni sa ekonomskom krizom, oslanjali na populističku retoriku radi političkog opstanka i nastavili da eksploatišu i kanališu etničke nedaće u svoju političku korist.
Predviđaju se „veliki socijalni nemiri kako na Kosovu, tako i u Srbiji“, odlazak mladih uz uzdizanje „tvrdolinijaških autoritarnih nacionalista“, te da Vučić i Kurti izazivaju etničku konfrontaciju kao način da ostanu na vlasti.
„Ishodi dijaloga čine da su obe strane ubeđene da se rešenje putem pregovora ne može postići. Nastaje sukob niskog inteziteta na Severu Kosova koji u potpunosti minira izglede za održivim mirom. Eskaliraju i konfrontacije duž granice Kosova i Srbije“, naznačili su.
Autori nalažu i da bi u sklopu ovog scenarija EU i SAD sve više doživljavali Kosovo i Srbiju kao nepouzdane partnere i da počinju da se povlače, a da bi KFOR oklevao da interveniše kako bi „sprečio sve češće incidente između Srba i Albanaca na Severu“… „sve dok ne postane prekasno“.
„Jedna od pretpostavki iz ovog scenarija je da će Srbi i Albanci, ma koliko su im velike uzajamna mržnja i osećaj nepravde i koliko god da ne podnose jedni druge, ipak ostati dovoljno racionalni da se ne upuste u sveopšti, samodestruktivni rat“, dodaje se u dokumentu.
Scenario „Pomeranje granice uz priznanje“
Poslednji scenario uključuje promenu granica, ali uz priznanje, a na osnovu predviđanja da su strane neuspešno iscrpile sva nastojanja da postignu mir.
„Ključna pretpostavka za uspeh u ovom scenariju je konsenzus svih strana o prilagođavanju granica, što ovaj scenario čini manje izglednim. On polazi od pretpostavke da svi na Kosovu žele rešenje i da su postali spremniji na kompromis koji uključuje teritoriju“, navodi se u dokumentu.
Daje se ocena da je Srbija više za ovu opciju i da može da garantuje da će zauzvrat priznati Kosovo, „čime će jednom zauvek okončati sukob Srbije i Kosova“.
U ovom scenariju SAD i EU, uključujući skeptične članice EU, „iscrpljeni“ dvodecenijskom operacijom upravljanja mirom i ohrabrene spremnošću Kosova i Srbije da ne traže dalje promene granica u regionu, olakšavaju takav proces i podržavaju dogovor o ‘promeni granica’.
„Ovaj scenario obuhvata odlučnost drugih zemalja u regionu Zapadnog Balkana da podrže takav dogovor i prihvate da je to poslednje ‘pomeranje granica’ u regionu“, dodaje se u publikaciji.
Konstatuje se da je ovo najmanje izgledan scenario, ali i da bi mogao da postane realnost ukoliko bi za to postojali pravi preduslovi.
U sklopu ovog scenarija naglašava se da Vašington i Brisel iza zatvorenih vrata odobravaju razmenu Srbima većinski naseljenog Severa Kosova sa većinski albanski naseljenom „Preševskom dolinom“ i rade na pripremi međunarodne zajednice da prihvati taj dogovor.
Ujedno se nalaže da bi Srbija priznala Kosovo de jure i da ne bi lobirala protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, uključujući UN, a da bi zauzvrat, EU ubrzala postupak prijema Srbije u svoje članstvo.
Pet zemalja koje EU koje nisu priznale Kosovo to bi učinile, a Kosovo bi nastavilo svoj put ka evroatlantskoj integraciji, dok bi Srbija bi zatvorila sva pristupna poglavlja i načinila konačni korak u pridruživanju EU.
Tada, Srbija i Kosovo bi se pravno obavezali da neće tražiti dalje promene granica u regionu.
„Kosovo se odriče ambicije ujedinjavanja sa Albanijom, dok se Srbija odriče svoje ambicije da inkorporira Republiku Srpsku u Srbiju“, naznačeno je.
Isti scenario nalaže ustavne promene Kosova koje obuhvataju smanjenje broja rezervisanih mandata za srpsku zajednicu i ukidanje dvostruke većine, ali i, kao poslednju tačku glavnih elemenata scenarija – da EU i SAD nude ekonomsku pomoć Kosovu i Srbiji.
Kao glavne pretpostavke, pokretačke sile i promene politike i akcije u sklopu ovog scenarija navodi se to da obe strane iskazuju spremnost da pregovaraju o rešenju, da Briselski dijalog stoji u mestu i da su sve opcije iscrpljene i sve strane umorne, te da nerado pristaju na ovaj „nekonvencionalni scenario“.
Precizira se da Albanci na Kosovu sve više podržavaju razmenu teritorija usled frustracija lošom ekonomskom perspektivom, ali da je ovo jedini scenario u kojem Srbi u Srbiji pristaju da zvanično priznaju Kosovo i glasaju za nužne ustavne promene.
Takođe se naglašava i da su EU i SAD frustrirane odsustvom napretka u dijalogu, te da su upravo zato podržali razmenu teritorija kao opciju“.
„Može se desiti da se tri strane – SAD, EU i Srbija – prvo dogovore o ovoj opciji i da je zatim nametnu Kosovu. Sporazum ne podriva regionalnu stabilnost, a posle dogovora neće uslediti dalje promene granica. Ujedinjavanje i teritorijalne ambicije i dalje postoje na Kosovu i u Srbiji, ali međunarodna zajednica suzbija te ambicije“, zaključuje se u ovom scenariju.
U zaključku dokumenta se navodi da u sadašnjim okvirima sukoba Beograda i Prištine ne može da se reši, „bar ne suštinski element spora – nepriznavanje od strane Srbije“.
Naglašavaju da je preduslov rešenja nova retorička konstrukcija koja redefiniše sadašnje termine, zahteve i pitanja iz konflikta, ali i da je kompromis efikasan aranžman kojim se ovo pitanje može razrešiti.
„Nijedan od četiri scenarija ne predviđa da će Srbija bezuslovno priznati Kosovo, dok sva četiri uključuju neki uzajamni ustupak Beograda i Prištine“, podcrtali su iz organizacija NSI, KCSS i Sbunker.
I u prošlosti su različite organizacije i akteri razvijali moguće scenarije za Kosovo, Prisetite se nekih:
Severno Kosovo 2020 – buduće istorije u nastajanju
Na koji način će kosovski konflikt biti rešen: Četiri scenarija raspleta
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
