Blog

Žrtve, samo na godišnjicu

Da li se sećate svih onih koji su poginuli, ubijeni, ranjeni? Svih onih kojih se setimo, samo na određene datume, kada nas podsete mediji. Tada se čitaju saopštenja, oštre osude, pišu se statusi po društvenim mrežama, daju se obećanja žrtvama, da ih nikada nećemo zaboraviti. A, onda ih zaboravimo...

Posle 1. Maja: Kad jaganjci odahnu

Znate ko treba da slavi 1. Maj u Srbiji? Botovi. To je simbioza mikro organizma i mikročipa koja je zauzela ljudsko telo, a na uranku prepoznaćete ih tako što jedu sendviče i svaki pije svoj sok. U rukama drže laptopove i istovremeno se smeju, ili plaču, jer rade isti posao, a njihov smeh, ili plač, zavisi od trenutnog zdravstvenog stanja poslodavca. E oni će imati sendvič i sutra i narednih dana, a vi ostali samo zadah luka koji ste pojeli sa skromnim ćevapima, ili nekom domaćom kobasicom. Sreća je da je pivo jeftino, a još uvek ima i domaće rakije, pa je sigurno da neće biti teških svakodnevnih tema, već veselja i smeha. Po neke tuče i požara, jer takvi smo mi.

Takozvana pokrajinska obećanja

Nama se i dalje serviraju iste parole “Srbija nikad neće priznati nezavisnost Kosova” “Nikad Vas nećemo ostaviti” itd. Sve to lepo zvuči, ali malčice je drukčije u praksi. Nema više Srbija nikakvih ingerencija, ima samo savetodavnu ulogu svojim lokalnim političarima. Posebno je žalosno insistiranje zvaničnika iz Beograda na terminima “pokrajinska vlada, pokrajinski premijer, pokrajinska predsednica”, a sve govoreći o kosovskim funkcionerima. Jeste, odbranili ste ingerencije Srbije, tako što ih oslovljavate sa "pokrajinski".

Pos'o ti da budeš objektivna?

Najlakše je optužiti novinare za sve loše što se dešava. Bezbolno je reći da su oni nepismeni, pristrasni i uglavnom ne prenesu tačno nečiju izjavu. Jeste, ima svega ovoga. Ali, mnogo manje, nego što o tome naklapaju političari, lopovi, kriminalci, prevaranti i ostali slični njima. Nisam srela mnogo pametnih i obrazovanih kojima su novinari za sve krivi. A, biti novinar-ka na Kosovu i Metohiji ne da nije lako, nego je i opasno. Kad su frke i trke, čuvaš se od onih sa suprotne strane, od razne policije, vojske, ali i od ovih sa tvoje strane koji bi ti rado zafrljačili kamen u glavu. Zašto? Pa, zato što si napisala ili rekla nešto što bi da sakriju. Tu su i čuvene dojave.

Srbija – Matriks država

Dakle, Srbija, banana država. Ili ni to. Jer, kad sam malo podrobnije istražila značenje ove sintagme (koje očigledno proizilazi iz samog sklopa reči koje je čine), shvatila sam da nismo ni to. Mi smo matriks država. Država sa jednom stvarnošću, koja je dostupna građanima i necenzurisana i sasvim drugom, paralelnom, koja je cenzurisana i veštačka tvorevina. Tvorevina nastala u težnji dodvoravanja velikim svetskim silama, koje mogu da nam daju poneki kredit, pa da ima šta da se pompezno najavljuje u medijima jedno dve nedelje. I da ima po kome da se pljuje da nisu naša braća i/ili da zaboravljaju vremena kad smo mi njima pomagali, kada, na kraju ipak - odbiju da nam daju isti... Kod nas Tviter i Fejsbuk imaju ekskluzivno pravo da vam zvone, a mejl koji vam je stigao, može da uđe kroz vrata. Da porazgovaramo kao ljudi!

Osmehom protiv korova

Ima tih cvetova u ovoj našoj bašti, koja je poprilično zarasla u korov, u svim gradovima. Selima. Ima onih malih heroja, koji održavaju sami seoska domaćinstva. Ima onih toliko talentovanih, da se uplašite. Strah od toga, da ih ne uguši ova sredina, koja voli da samelje sve koji su talentovaniji i bolji od proseka.

Koliko koštaju pluća i jetra jednog dečaka

Dobro veče, upravo ste se probudili iz kome. ...Dobro veče, nikome nije bitno što ste vi običan decak od 17 godina. Dečak koji treba slobodno da se kreće. Dečak koji može slobodno da ode kud god poželi. Dečak koji tek treba da postane čovek. Ubod koji ste dobili od nekog za koga ste još samo jedan u nizu, nateraće vas da momentalno odrastete za jos 15 godina. I hajde sad, ustani iz te anestezije i stani čvrsto na svoje noge!

Društveno prihvatljiv stres

Kako onda da pored svega ovoga naši ljudi idu u šetnju, na plivanje, jogu itd.?! Kako, kad nemaju vremena. Jedino za šta se ima vremena je da se popije tableta bensedina odmah ujutru, na prazan želudac. I, uvek se nađe vremena za poštenu pijanku sa kumovima, ili trač partiju sa komšinicom. Još uvek se po balkanskim kafanama nazdravlja u ime turbo-folk-pop zvezda, a ne rođene dece.

Prolećna igra gluvih telefona: Profesori pazite šta radite, ne gasite svetlo!

Nisam više ni siguran da su svi obavešteni da je proleće stiglo, vreme se prolepšalo, bašte nekako sramežljivo ali ipak rade, uređuje se grad novim sadnicama i cvećem, sve na prvi pogled govori da je lepše i da ide bolje vreme. Čak je i dan duži pa se ima vremena i prošetati i uveriti se u taj prvi utisak. Bilo je lepih premijera filmova (ne baš i karata) bilo je i pozorišnih predstava što u pozorištu a više u našim životima, nekakvih tribina, okruglih stolova, humanitarnih akcija, akademija i raznih gostovanja i obećanja iz Beograda.

Dosta je bilo ćutanja

Lakše ljudima da šalju SMS i doniraju za narodne kuhinje, nego da prvom komšiji odnesu hleb i mleko. Valjda je isto tako lakše da se sažaljivo gledaju ljudi u invalidskim kolicima, umesto da se preparkira automobil i sklone gajbe sa trotoara, da bi naši sugrađani mogli nesmetano da prođu. Zašto je problem da kada idete u posetu nekom u bolnicu, odnesete i kilogram voća onima koje nema ko da poseti. I ne zaboravite, zlo se dešava, kada dobri ljudi ćute!

Rusofil ili anglofil, pitanje je sad'

Jedna od stvari koja skoro da je postala karakterna osobina jeste da li ste rusofil, anglofil, germanofil i ostali filovi. Naravno i na žalost, u najvećem broju slučajeva ljubav prema nekoj naciji i državi, nema veze sa kulturom, već sa politikom.

Slika jednog srećnog detinjstva

Muzika mladosti mojih roditelja bili su Bitlsi, Rolingstonsi. Muzika moje mladosti je samo delimicno slična fenomenu British invasion. Ujutro sirene za uzbunu, a ako se u toku dana baš posreći, onda i sirene koje označavaju da je vazdušna opasnost prošla. I danas me uhvati jeza kad čujem ove zvukove u remiksima nekih pesama.Taj di-džej koji je to pravio je obavio vrhunski posao, ponekad me ti zvuci progone i u snu.

Dan posle

Pa kako ste došli do karte za premijeru filma „Enklava“ i zašto niste? Tražio sam konkurs za dodelu karata, tražio članske karte raznih video klubova, ali, izgleda da to nije procedura. Pa ako se tako dobija karta za film i na takvom konkursu, onda mi je jasnije zasto još uvek tražim posao. Barem sam odgovore našao. Važno je bilo da se pojave zvanice za slikanje, a legenda kaže da gde se oni slikaju, tu je nešto krenulo loše. Jer ,reče jedan od gostiju, „uveren sam da Srbija na Kosovu i Metohiji ima budućnost“ Ja posle ove izjave više nisam.

17. mart 2004 – 17. mart 2015: Organizovano nasilje i neorganizovana zaštita

Nakon svega, razgovarala sam sa tadašnjim nastojateljem manastira Sv. Arhangeli kod Prizrena. Poslušajte šta se ocu Germanu dešavalo 17. marta, koji ga je zatekao u Kosovskoj Mitrovici, odakle je telefonom pokušao da dobije manastir. Na jedan od njegovih poziva odgovorio je Albanac

Posle pogibije mlade doktorke: Minut govora

Spremam se za prvu jutarnju kafu, a posle za crnu hroniku. U stvari, ne želim da je bude. Ionako, odavno imam desetku iz krivičnog prava. Pre kafe, dok ovo kucam se nadam da će uz opojnu aromu i topli gutljaj, na sajtovima biti mnogo vesti iz kulture, sporta, zabave, a ni jedna jedina iz hronike. Da niko nije poginuo pretrčavajući ulicu, da ni jedna devojčica, ili dečak nisu nestali, da ni jedna žena nije ubijena. Da ću za pet godina biti sudija koji neće morati da izriče kaznu zatvora u rasponu od 30 do 40 godina. Uzalud. Kiša pada, i moje suze.

Oliver Ivanović

Vreme je da iz nekog ličnog ugla, kažem šta mislim o Oliveru Ivanoviću. Optužen je za užasne stvari. Za to se ide u zatvor i treba da se ide. Ali, optužiti Olivera za sve te stvari, meni je nepojmljivo. Tačka.

Spock je umro, platforma izmakla, kako dalje?

Nikada ne treba pisati tako što se prvo postavi pitanje. To što mene uporno boli lakat, ne znači da i vi imate neku hroniku. Imate je, ali ste je hronično zaboravili. Danas je 5. mart, jedinstven dan kada treba platiti utrošenu struju u stanu, ili kući "ne znam kog.."

Beograd se pita

Tako da drage Mitrovčanke i Mitrovčani, ostaje nam samo da ustajemo ujutru, izvršavamo radne zadatke, spavamo i jedemo, ko šta ima. Za sve ostalo ima da pitamo Beograd.

50 nijansi neozbiljnosti

Imala sam tu “privilegiju” da budem u Beogradu u periodu kada se održala srpska premijera filma “50 nijansi: Siva”. Taman što sam se mentalno oporavila od talasa histerije koji je nastao onda kada je na srpski jezik prevedena knjiga po kojoj je snimljen ovaj film, morala sam da se suočim sa erupcijom oduševljenja i ushićenosti povodom ekranizacije ovog romana - revolucije u svetskoj književnosti i kinematografiji. Iako bi trebalo da se držim parole Nisam čitala/gledala i ne mogu da komentarišem, ipak postoji ozbiljan razlog zbog kojeg moram da prokomentarišem sjaj i bedu Srbo

Mitrovičke bitke

Nije mi dovoljan razlog da sve to zaboravimo, jer smo bili u borbama. Izgubili su Mitrovčani sebe. A, neka bude borba neprestana i neka bude što biti ne može. Samo da se mi vratimo sebi. Da budemo ono što smo nekada bili. Vaspitani. Ipak je ovo nekada bio grad. Mali, ali grad.
Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"

Političke odluke i realnost