Bankomat

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Piše: Fljaka Suroji (Flaka Surroi)

Priča o kolektivnom izvinjenju ljudima koji „su krivi“ što su u poodmakloj dobi; o Akademiji muškaraca konačno pod vođstvom žene; i da se u ovoj državi možda sve može promeniti, osim beneficija lenjih poslanika. To su, prema mom mišljenju, tri vesti koje su obeležile nedelju.

Prva, na osnovu tužbe osobe sa inicijalima E.Š., Vrhovni sud Kosova je odlučio da penzioneri nisu obavezni da se svakih šest meseci javljaju državnim organima da bi dokazali da su živi, kako bi im se nastavila isplata penzije.

Nije bilo veće poniženje nego videti starije ljude kako jedva prelaze trotoar prepun automobila da bi ušli u zgradu bivšeg „Inexa“, koja ni po čemu ne liči na prostor, kako bi službenicima Ministarstva rada pokazali da su živi. Nije bilo težeg nego gledati starce kako se muče da ostanu na nogama dok popunjavaju formular ili žalbu, kako ih ne bi kaznili zbog kašnjenja i da ne izgube penziju.

Ne mogu da se setim ružnije slike nego kada vidiš osamdesetogodišnjake kako jedva drže ravnotežu na ledu da bi stigli do šaltera da dokažu da su živi i da uzmu 60–70 evra koji im po zakonu pripadaju, dok nikome za ovih 26 godina nije palo na pamet da Kosovo treba da ima Fond penzijskog i invalidskog osiguranja – kao što smo nekada imali.

U eri digitalizacije, starija generacija društva bila je primorana da fizički dolazi na šalter gde ispruže ruku za taj deo isplate koji nije dovoljan ni za lekove. Presuda Vrhovnog suda je naše kolektivno izvinjenje onima koje smo naterali da se osećaju loše zbog svoje starosti.

***

Druga vest je izbor Justine Široka Pulje (Shiroka-Pula) za predsednicu Akademije nauka. Iako ovaj organ i dalje pruža mnogo prostora za kritiku jer ne odražava težinu institucije prosvetljenih umova, ipak je vest to da je Kosovo, posle 50 godina, izabralo ženu na njeno čelo, što je do pre decenije bilo rezervisano isključivo za muškarce.

Prva žena koja je izabrana za članicu Akademije bila je Edi Šukriju (Shukriu) pre deset godina. Trenutno Akademija ima četiri žene članice (tri dopisne) i 31 muškarca. Ne mogu da ocenjujem naučni rad bilo koga od njih, ali rodna struktura ove institucije još uvek ne odražava rodnu strukturu niti stanovništva, ni akademske zajednice. Ipak, to je dobra vest koja može ueti novi duh u radu.

***

Treća vest zapravo nije nova i tiče se članova „Cirkusa“. Vest počinje ovako: „Na Kosovu je nezaposlenost 11%, a među poslanicima iznosi preko 55%.

Ukupno 67 poslanika devetog saziva, koji skoro godinu dana primaju platu bez rada, tražili su od Skupštine da im se nastavi sa isplatom plate još godinu dana. Da bi ostvarili ove prihode, pred Skupštinom su se izjasnili kao nezaposleni.

Zakon o dužnostima i odgovornostima poslanika predviđa beneficije za njih, uključujući prelaznu nadoknadu. To znači da od dana završetka mandata, poslanik prima mesečnu osnovnu platu od Skupštine u iznosu od 1.914 evra za 12 meseci, ako ne radi ili nije penzioisan. Od aprila do novembra, oko dva miliona evra je bila cena plata poslanika i njihovih asistenata za državni budžet, iako je deveti saziv Skupštine formiran i raspustio se bez ikakvog rezultata.“

Dakle, zamislite, 3,5 miliona naših para ide „nesrećnim“ poslanicima koji nisu obavili ni jedan posao u devet meseci (a neki i duže). Zašto? Zato što su ti ljudi, sa čistim sukobom interesa, sebi izglasali zakon koji im obezbeđuje kratkoročno, srednjoročno i dugoročno uživanje.

Kada se objavljuju liste kandidata, Komisija za pravna pitanja, zakonodavstvo i ustavni okvir Skupštine je članovima Skupštine predstavila nacrt zakona o pravima i beneficijama poslanika naredne Skupštine. Posle pregleda, jasno je da će najzad najsrećniji biti oni koji se nalaze u prvih dvadeset mesta na listama političkih subjekata za ove izbore, jer im zakon garantuje privilegije.

Zamislite zakon koji omogućava bilo kojem poslaniku da ima diplomatski pasoš tokom mandata i tri godine nakon njegovog isteka. Zamislite situaciju kada poslanik, čije ime ste čuli samo jednom – kad je glasao za predsednika Kosova, predstavlja državu i to kao osoba sa diplomatskim imunitetom, iako nije mogao da zastupa ni svoje birače u Skupštini Kosova.

Poslanici takođe imaju pravo na nadoknadu do novog zaposlenja – u zavisnosti od radnog staža u Skupštini, period od devet do dvanaest meseci, sa punom platom koja spada među pet najviših plata u javnoj administraciji.

U ovom zakonu nije predviđena sankcija za neaktivne, neproduktivne ili neodgovorne poslanike (osim za one koji šest meseci ne učestvuju na plenarnim sednicama ili u radnim telima). Nije predviđena finansijska kazna za poslanike koji sede i ne doprinose budžetu. Nema osnove za kažnjavanje onih koji ne usvajaju zakone po planu, ili ne sprovode zakon.

Pošto je Skupština najviši organ vlasti, nema ko da ih kazni osim naroda kroz glasanje. Dok ne dođe vreme novih izbora, proći će još tri, četiri, pet godina u kojima će poslanici više uživati gledajući slike sa svadbi na službenim laptopovima, nego radeći na zakonima koji osiguravaju beneficije za sve, a ne samo za njihovu kastu.

Ovih šest godina parlamentarizma na Kosovu pokazalo je da su poslanici nedodirljivi (osim slučaja poslanika Sabita Rahmanija – koji je slučajno manjina), i da se ne boje narodne volje. Zbog izbora sa otvorenim listama, ali samo u jednoj izbornoj jedinici, čak i oni koji ne zaslužuju, mogu da nas vode. Zato ne bi bilo iznenađenje ako nam deca odgovore na pitanje „Šta želiš da postaneš kad odrasteš?“ sa: „Poslanik!“.

I kada, kao po običaju, dođe i pitanje: „Zašto baš poslanik?“, odgovor je: „Jer tamo je bio bankomat“.

[email protected]