Umesto zlata i olova na Severu Srbi i Albanci rudare kriptovalutu

Pogled sa tvrđave Zvečan Mitrovica
Foto: KoSSev

Izvor: The Buffler (Tekst je izvorno preveden sa engleskog, osim naslova koji je adaptiran)

Piše: Aleksandar Klep (Alexander Clapp)

„Kripto-rudarenje u najoosporavanijoj evropskoj zemlji“

Početkom 2018. milioni digitalnih satova širom Evrope počeli su da kasne. Na početku je mali broj ljudi primetio male prekide u napajanju koje su doveli do toga da budilnici i časovnici na pećnicama, koji rade na frekvenciji električne struje, počnu da kasne. Tri minuta su izgubljena u januaru, dodatna tri u februaru. U martu je Evropska mreža operatora prenosnih sistema električne energije iz Brisela uputila izvinjenje. Ko god je uzrokovao neviđenu nestašicu struje „mora prestati sa tim“ – ali dok se to ne uradi, trideset šest zemalja priključenih na zajedničku evropsku električnu mrežu dobilo je zadatak da ubrza svoje frekvencije napona kako bi se ubrzao i rad satova na kontinentu.

Evropske vlasti ubrzo su nestabilnost snabdevanja strujom povezale sa Severom Kosova – regionom koji se obično opisuje kao jedna od poslednjih evropskih teritorija kojom upravljaju bande. Mitrovica – najveći grad u regionu – od 2015. godine je pod kontrolom Srpske liste, mafije koja se predstavlja kao politička stranka. Otprilike u isto vreme kada je Srpska došla na vlast, potrošnja električne energije na Severu Kosova je porasla. Zvaničnici kosovske kompanije za distribuciju i snabdevanje električnom energijom u Prištini, glavnom gradu Kosova, rekli su mi da region sada zahteva 20 odsto više energije nego što je to bio slučaj pre pet godina. Konačno je postalo jasno i zašto je to tako: širom rejona, od dotrajalih stambenih blokova u Mitrovici pa sve do podruma u planinskim selima, bitcoin i ethereum oprema za rudarenje radila je punom parom, podstičući tako sivu ekonomiju proizvodnje kriptovaluta.

Na bilo kom drugom mestu u Evropi takve aktivnosti teško bi mogle da budu profitabilne; trošak električne energije to zabranjuje. Na Severu Kosova, međutim, kripto-rudarenje je praktično isto kao i štampanje novca bez pokrića. Region je anomičan – ne samo unutar zemlje, već širom Evrope – zbog činjenice da njegovi stanovnici ne plaćaju struju. Čudnim prstom sudbine, meštani ne plaćaju gotovo nijednu javnu uslugu. Vlada Srbije, koja insistira na tome da održi određeni stepen kontrole nad Severom Kosova, pokriva tamo penzioni sistem i nestabilno zdravstvo, a da ne spominjemo vodu i veći deo usluga sakupljanja smeća. Što se struje tiče, to pokriva Kosovo (u kojem živi pretežno albansko stanovništvo), i koje se ponaša kao da se brine za Srbe koje žive severno od reke Ibar.

Na početku proizvodnje kriptovaluta na severu Kosova, njeni korisnici su bili isključivo kosovski Srbi. Za stanovništvo koje se bori sa masovnom nezaposlenošću i prosečnim platama od četiri stotine evra, ovo se pokazalo kao relativno lak izvor prihoda. Neke od operacija su prilično sofisticirane: prošlog maja u Mitrovici sam sreo profesora matematike iz srednje škole koji je u podrumu kafića postavio dve stotine sistema za rudarenje kao i najnapredniji sistem hlađenja – sve zajedno koštalo je sto hiljada evra i u jednom trenutku donosilo zaradu od petsto evra dnevno. Drugi su više improvizovali – u pograničnom gradu Zubin Potok, grupa penzionera rekla mi je da su zajedno sakupili tri hiljade evra za opremu za rudarenje sa kojom su u to vreme povratili investirani novac u roku od pola godine. Mnogi kripto preduzetnici su tinejdžeri, koji imaju dosta slobodnog vremena budući da je nezaposlenost mladih na Severu Kosova veća od 50 odsto.

Ali albanski političari u Prištini ubrzo su prozreli prevaru sa kriptovalutama na Severu Kosova. Uprkos mržnji koju osećaju prema svojim slovenskim sunarodnicima, malo ko je takvoj prilici mogao da se odupre. Krajem 2016. godine, kosovski političari – od kojih su neki dve decenije ranije predvodili gerilske jedinice u ratu protiv Srba – takođe su se upustili u rudarski posao, kupujući stotine sistema za rudarenje kriptovaluta severno od reke Ibar i unovčavajući ih na štetu samih poreskih obveznika, a koje na svim izborima okreću upravo protiv bezakonja i parazitskog severa. Danas se severno od Ibra preko dve trećine farmi valuta nalazi u vlasništvu Albanaca, ili mi barem tako kaže Veton Brahimi, preduzetnik koji je otvorio jedan od prvih kosovskih bitcoin bankomata u Prištini. Nakon decenija sukoba, koji su dva puta bili na granici etničkog čišćenja, sve što je bilo potrebno da srpski i albanski političari konačno ostave po strani svoje stare zamerke – bila je mogućnost da se obogate.

Minolovac

Ironija toga da je Sever Kosova postao kamenolom za kriptovalute jeste to što je on hiljadama godina za Evropu bio poznat po stvarnom rudarstvu. Do današnjeg dana, skriveno ispod njegovih uspavanih sela i šumovitih brežuljaka, bogatstvo vredno više milijardi dolara čeka na eksploataciju: region sadrži najveća preostala ležišta olova i cinka u Evropi, pored sedamnaest milijardi tona uglja i ogromne, ali neodređene količine zlata, srebra, nikla i kadmijuma. Četrdesetak rudnika – koji su železnicom povezani sa fabrikama i topionicama koje se nalaze istočno od Mitrovice, u vidu kompleksa kolektivno poznatog kao Trepča – nalaze se među brdima severno od Ibra. Delić Severa Kosova se tako može naći u mecima ispaljenim u obračunima koji su se dogodili na mitrovičkoj  teritoriji, pa sve do čeličnih cevi koje prolaze ispod ulica širom kontinenta.

Prolazeći Balkanom tokom vekova, jedan za drugim talasi stranaca prepoznavali su to bogatstvo i naseljavali ovo područje kako bi ga eksploatisali. Otvor ugašenog vulkana Zvečan okružuju utvrđenja koja su prvo podigli Rimljani, a zatim učvrstili Vizantijci, Srbi, Turci, kopali po okolnim brdima, doduše sa različitim uspehom. Srednjovekovna Mitrovica namamila je inženjere iz Saksonije i trgovce iz Raguze. Železnički koloseci oko grada i dalje odražavaju standard „Select Trust“ kompanije – britanske multinacionalne kompanije koja je 1926. godine, od jugoslovenskog kralja Aleksandra dobila rudarske koncesije u trajanju od devedeset devet godina. Novi upad Nemaca u aprilu 1941, poništio je ta prava – kada su nacisti porobili stanovništvo Mitrovice kako bi ih naterali da proizvode akumulatore za podmornice – profesije kojom je ovladao sam Hajnrih Himler (Heinrich Himmler) – dok je za odbranu Trepče umesto partizana iz okolnih podnožja bio zadužen bataljon belogardejaca.

Paralelno sa zidovima tvrđave Zvečan, na okruglom brežuljku koji nadvisuje Ibar, čovek koji je komandovao partizanima odatle izgradio je kasnije korito rudarima visine šest spratova u znak sećanja na njih. „Prolili smo okean krvi za bratstvo i jedinstvo naših naroda“, rekao je Josip Broz Tito u mesecima nakon što je Nemce proterao sa Balkana, i to je učinilo da Jugoslavija bude jedino mesto u Evropi gde je pokret otpora posle rata preuzeo upravljanje državom. „I nećemo dozvoliti da ovo neko dodirne ili uništi iznutra“. Na izborima održanim novembra meseca, širom Jugoslavije, Titova Komunistička partija dočepala se vlasti i u Beogradu. On se suočio sa dva glavna izazova. Na materijalnom nivou, Tito je imao neposredni zadatak da obnovi opustošenu infrastrukturu Jugoslavije: jedna u pet zgrada i gotovo polovina svih industrijskih objekata uništeni su tokom okupacije sila Osovine. Zatim je tu postojala i mnogo starija balkanska dilema: kako da poveže zbrku jugoslovenskog identiteta od šest republika, pet nacionalnosti, četiri jezika, tri religije, dva pisma – u funkcionalnu federaciju?

Nakon decenija sukoba, koji su dva puta bili na granici etničkog čišćenja, sve što je bilo potrebno da srpski i albanski političari konačno ostave po strani svoje stare zamerke bila je mogućnost da se obogate

Titova vrsta komunizma ponudila je odgovor na oba problema: Jugosloveni, nekada podeljeni jezikom ili religijom, sada su bili usmereni ka novoj svesti o radničkoj klasi i podsticani da se poistovećuju sa „višenacionalnim savezom radnika“. U godinama nakon Drugog svetskog rata, ova federacija (drsko odbijajući da se udruži bilo sa Sjedinjenim Državama, bilo sa Sovjetskim Savezom) počela je da se obnavlja upustivši se u veliku kampanju obnove i izgradnje – fabrika, rudnika, stambenih projekta – u kojima bi radila i živela sve veća radnička klasa.

Rudnici Trepče bili su primer – glavni primer – toga kako će jugoslovenska vizija komunizma biti realizovana na terenu. Tito je brzo nacionalizovao ovaj kompleks, osnivajući radna veća koja su rudarima dodelila akcije Trepče i samoupravljanje u budućem radu kompanije. U naredne tri decenije, partija je centralizovala i diverzifikovala sve više industrijskih aktivnosti na Severu Kosova. Mitrovica je postala radnički grad, kompleks koji nije samo eksploatisao cink i srebro iz zemlje, već ga je direktno pretvarao u proizvode kao što su đubrivo, pribor za jelo i municija. Za stranačke ideologe, Trepča je služila i kao metonimija za preobraćenje Jugoslovena: zemlja pastira i poljoprivrednika bila je na putu da postane federacija inženjera i mehaničara – transformacija koja je svoje utelovljenje pronašla u Titu, sinu hrvatskog seljaka koji je pokrenuo svoj prvi štrajk u zagrebačkoj fabrici bicikala.

Trepča je ubrzo postala najveći industrijski kompleks u celoj Jugoslaviji; do 1970-ih zapošljavala je više od dvadeset i tri hiljade Srba i Albanaca, odnosno četiri od pet radnika na Severu Kosova. Na neki svoj način bila je poput jugoslovenske države u malom. Trepča je godišnje na po tri nedelje slala mnoge rudare u odmarališta kojim je upravljala duž Jadrana u Crnoj Gori, nakon penzionisanja im je dodeljivala stanove koje je gradila na Kopaoniku, štampala novine (Trepča) i delovala – mada sa sve većom neefikasnošću i lošim upravljanjem – poput džinovske pokretne trake koja sa planina donosi blagostanje u domaćinstva radničke klase. „U Trepči. . . imali smo jednog inženjera“, prisećao se Svetozar Vukmanović-Tempo, crnogorski pripadnik Titovog unutrašnjeg kruga, u govoru iz 1978. godine, hvaleći to koliko se Jugoslavija pomakla od tmurnih ranih posleratnih godina. „Od male nerazvijene zemlje, popeli smo se u red razvijenih“.

Prošle jeseni proveo sam nekoliko dana sa Srbinom sa Severa Kosova koji je bio direktan korisnik Trepče. Mršav, precizan čovek – „Ja sam Jugosloven!“ – sa bež kapom na glavi, za volanom besprekornog „Mercedes Benz W123“ vozila iz 1978. godine, koji je ručno restaurirao, Milorad Radivojević stigao je u kafić Radničkog doma „Trepča“ ispod tvrđave Zvečan. U karijeri koja je trajala četiri decenije, Radivojević se uspinjao kroz hijerarhiju rudnika – započevši karijeru na mestu inženjera i završivši je na funkciji saradnika direktora – iako se retko spuštao u okno. „Rudnici su bile samo vrh ledenog brega Trepče“, rekao mi je, a zatim je na prste započeo da nabraja. „Imali smo sve: topionice, pekače za metal, proizvođače nakita“. Na vrhuncu karijere, Radivojević je lično nadgledao jednu od tih pratećih operacija: pretvaranje olova sa Severa Kosova u obeležje posleratne Evrope: Trepča akumulator.

Ironija toga što je Sever Kosova postao kamenolom kriptovaluta jeste to što je hiljadama godina po celoj Evropi bio poznat po stvarnom rudarstvu

Trepča je decenijama u Jugoslaviji svakodnevno vadila sto pedeset tona cinka, pored sedamdeset i pet tona srebra i sto sedamdeset i pet kilograma zlata godišnje – više od bilo kojeg drugog mesta u Evropi, rekao je Radivojević, naglašavajući svaku cifru. Ali Trepčina prava specijalnost bilo je olovo. Voz natovaren sa tri stotine tona olova svakog je jutra išao do – Radivojević je pokazao na jug u pravcu Prištine – kompleksa na južnoj obali Ibra. Tamo su ga divovski magneti podizali iz korita sirove rude. Tu bi bio samleven i pretvoren u kiselinu. Na kraju procesa kojim je upravljao Radivojević – ponovo odbrojava prstima, kao da će ih sve izbrojati jedan po jedan – od 1.373 radnika, otprilike 80 odsto bili su Albanci. Kiselinu su ubacivali u akumulatore, a sam Radivojević je pomogao u dizajniranju nacrta. Šest stotina hiljada ovih akumulatora se svake godine iz Mitrovice slalo širom sveta, najviše u fabrike automobila „Lada“ širom istočne Evrope. „Kupili smo patentirani dizajn koji je za nas uradila kompanija ’Globe-Union’ iz Viskonsina. A koristili smo ga za prodaju akumulatora koji su uglavnom išli za SSSR“, rekao je. „Bila je to jedinstvena proizvodna linija za vreme Hladnog rata – i nešto za šta mislim da je samo Jugoslavija mogla da proizvede“.

Radivojević sebe smatra čovekom kakvog je jedino Jugoslavija mogla da proizvede. Rođen je u srpskoj manjinskoj zajednici južno od Ibra. Nakon srednje škole otišao je u Hrvatsku – u jednu od šest konstitutivnih republika Jugoslavije, kako bi studirao elektrotehniku na Univerzitetu u Zagrebu. Tamo se oženio zubarkom Hrvaticom pre nego da ode u drugu republiku, Bosnu i Hercegovinu, u rudnik uglja Kakanj, severno od Sarajeva, a radi obuke. „Tamo je bilo Muslimana“, rekao mi je, „i nikada s njima nismo imali problema“. Kada se 1974. vratio u Mitrovicu da radi za Trepču, Kosovo je postalo autonomna pokrajina i Albanci su dobili veću odgovornost u birokratiji ovog industrijskog kompleksa. Mitrovica je takođe postala opštepoznata širom Istočne Evrope. Radivojević i dalje čuva gomilu pisama koje su vlasnici „Lada“ vozila širom SSSR-a, impresionirani izdržljivošću akumulatora, slali u njegovu kancelariju. „Obični akumulatori traju pet godina“, rekao je on. „Ali naši su trajali deset. A znate li koliko je bilo hladno u Sovjetskom Savezu?“

Blago Starog Trga

Danas, na planinama severno od Mitrovice, sve starija ekipa od oko šest stotina Albanaca i dalje iskopava metale koje je Radivojević dvadesetak milja udaljen od njih koristio u svojim akumulatorima. U oktobru sam otišao tamo kako bih upoznao Ajeta Ferizija, albanskog električara koji radi u Starom Trgu, jednom od najvećih rudnika u kompleksu Trepča. Miran čovek sa velikim belim zubima i naboranom kožom, Ferizi je svoju karijeru u rudnicima započeo 1977. Osim kratkog vremena provedenog u vojnoj službi u Sloveniji, radio je tamo sve do 1990. godine, kada je većina Albanaca proterana iz Trepče. Ferizi se vratio u rudnike 2000. godine – do tada skoro da nijedan Srbin nije bio više zapošljen tamo. „Proveo sam više od polovine svog života pod zemljom“, rekao je dok mi je pružao par ogromnih čizama i plav kombinezon prekriven osušenim blatom. Nakon što me je uverio da je prošlo nekoliko godina od kada je neko bio zarobljen i umro u Starom Trgu, odveo me u veliki industrijski lift prekriven grafitima koje su tokom pola veka ispisavali rudari. Sedam minuta nas je zveketavo i brzinom auta za golf spuštao u zemlju. Jedanaest spratova kasnije – rudari to nazivaju „horizontima“ – stigli smo do žila cinka zarobljenih gotovo tri hiljade stopa ispod zemlje, a koje se protežu hiljadama stopa unutar okolnih brda.

Ovde muškarci poput Ferizija kopaju u hladnoj vodi visine do kolena, prskajući kroz provalije ukrštene urušenim zidovima i velikim mašinama za uklanjanje zemlje koje nisu videle svetlost dana otkad je Jugoslavija bila republika; decenije koje su tu provele od njih su napravile podzemne rakove. „Proizvedeno u Hrvatskoj“, rekao je Ferizi, pokazujući na bager veličine traktora na kojem su se nataložile decenije prljavštine. Njegov posao je da popravi mašine koje su još upotrebljive. Spuštajući se kroz blatnjavi tunel, vodio me je prema izvoru vrućine zbog koje je vazduh oko nas bio ustajao: grupe Albanaca koji su lemili staru opremu koristeći industrijski zavarivač. Proizvodio je zvuk brušenja – poput užasno bučne zubarske bušilice – koji je odjekivao kroz rudnik pre nego što je još jednom preovladala duboka tišina podzemlja.

Ferizi ne deli Radivojevićevu ljubav prema državi radnika naroda i narodnosti. Podseća na činjenicu da je njegovom ocu, žestokom antikomunisti za vreme Drugog svetskog rata, zabranjeno da putuje van Kosova nakon 1945. Ferizi insistira na tome da su ga jugoslovenske vlasti držale dalje od srednjoškolskog obrazovanja kao oblik kazne zbog ubeđenja njegovog oca. Mnogi Hrvati i Bošnjaci podnose slične prigovore; na komuniste su gledali ne kao na oslobodioce, već kao na počinioce državnog udara, a na partiju su gledali kao na nešto malo više od sredstva za ostvarivanje srpskih ambicija.

Od njegovih prvih dana u Trepči – i tokom decenija OUR-a i plaćenih odmora duž Jadrana – Ferizi je bio svedok očiglednih razlika u postupanju prema Srbima i Albancima. Albanska većina je nesrazmerno kopala u rudnicima i nesrazmerno je umirala u njima. Srpska manjina je nesrazmerno upravljala rudnicima i nesrazmerno od njih profitirala. To je bilo simptom nejednakosti koji se razvio skoro odmah nakon što je došlo do oslobođenja. Uprkos Titovim najboljim naporima – nastojao je da preusmeri ogroman deo jugoslovenskih poreskih prihoda na Kosovo – stvorene su ogromne socijalne razlike između njihove pokrajine i ostatka federacije. Inače, Beograd je uspeo da značajno unapredi položaj radničkih klasa u Jugoslaviji, a republika poput Slovenije je do 1960. ekonomski bila jednaka Italiji. Ali indeksi razvoja na Kosovu – sa izuzetkom Trepče, ekonomiju zemljoradnje manjeg obima ometali su užasni planinski putevi – ostali su statistički bliži Globalnom jugu nego ostatku jugoslovenske federacije. Godine 1954.  dohodak na Kosovu po glavi stanovnika iznosio je 48 odsto jugoslovenskog proseka, dok je do 1980. pao na manje od 28 odsto.

Povratak na površinu

U međuvremenu je postajalo sve teže držati Jugoslaviju na okupu. Loše upravljanje i rastuća inflacija, pogoršana globalnim naftnim šokovima 1970-ih, doveli su do toga da je 1980. – godine, kada je Tito umro – ekonomija koja je nekada pretvarala ljude poput Radivojevića u inženjere elektrotehnike, od Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država uzela niz kredita sa visokom kamatom. Do tada je rast BDP-a bio već usporen, a savezni dug je narastao na gotovo 20 milijardi dolara. Tokom naredne decenije polovina izvoznih prihoda kompleksa poput Trepče otišla bi na otplaćivanje duga; istovremeno su Jugoslaviji otvorena vrata MMF-a, čime je započet niz štetnih paketa pomoći – putarina za ulazak na globalno slobodno tržište.

Ove finansijske nevolje probudile su nacionalne strasti koje su u velikoj meri bile uspavane tokom Titove vladavine. U knjizi „Novi okviri nacionalizma“, sociolog Rodžer Brubejker objašnjava kako je nadolazeća generacija Srba, koja je u politički život stupila u sumraku 1980-ih, razvila svojevrsni kompleks progona, gledajući na Jugoslaviju kao na granicu republika sklonih secesiji a u kojoj se većinsko stanovništvo smanjuje. Od nove klase srpskih aparatščika koji su preuzeli vlast nakon Titove smrti, jedan čovek se pokazao naročito veštim u pritiskanju dugmadi ove nacionalističke paranoje.

Slobodan Milošević personifikovao je drugu vrstu tranzicije u ekonomskoj putanji jugoslovenske federacije. Godine 1978. napustio je posao predsednika kompanije za gas kako bi postao predsednik beogradske banke, gde se specijalizovao za obezbeđivanje linija stranih kredita. Šest godina kasnije, on je ušao u javni život, stičući veliki broj sledbenika tako što se predstavio kao šampion onih Srba koji su se samosažaljevali. Do 1987. godine, sedam godina nakon Titove smrti, zadobio je naklonost Vojske Jugoslavije; tog septembra, okruživši se istomišljenicima – nacionalistima, de fakto je uzurpirao Komunističku partiju Srbije. Vremenom će Milošević pogubno skrenuti pažnju Beograda na Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, ali je glavni cilj njegove brige od početka bilo Kosovo: mesto u kome je srpsko stanovništvo zaista nestajalo usled kombinacije srpske emigracije i visokog nataliteta Albanaca. Od prvih dana, Miloševićevu vladavinu obeležili su burni politički govori u kojima su Srbi pozivani da preuzmu kontrolu nad pokrajinom. Od 1989. godine, on je na jugu započeo ozbiljno da mobiliše vlast Beograda – slanjem odreda vojne policije, postavljanjem pro-srpskih birokrata u Prištini i na kraju je smanjio broj albanskih rudara u Trepči na svega dvanaest stotina, a zamena za radnu snagu pronađena je u Poljskoj, Bugarskoj i u drugim mestima.

Jednu generaciju nakon što je komunizam propao, u Istočnoj Evropi, jedna nacija za drugom počele su da zamenjuje svoju industrijsku reputaciju za mogućnost da postanu fabrika lažnog novca

Na pola milje pod zemljom, Albanci u Starom Trgu imali su dovoljno vremena da razmišljaju o ozlojeđenosti koju su sve više osećali prema Miloševiću. Ljudima kao što je Ferizi postalo je jasno da je njihova borba za prava u rudnicima moguća kroz veću borbu za oslobađanja Prištine od Beograda. „Za koga radi Trepča?“; „Mi smo Albanci, a ne Jugosloveni!“ – glasile su parole sa njihovih protesta u Mitrovici, koji su se početkom 1989. proširili na celu pokrajinu. Tog februara, dok su se narodni pokreti pritajeno krčkali širom Istočne Evrope, Ferizi i preko hiljadu drugih Albanaca ostali su tačno tamo gde su bili. Zaključali su se u osmom horizontu Starog Trga i odbili da ga napuste dok se ne odbace amandmani koje je trebalo dodati u kosovski Ustav – naime, oni koji bi Srbiji dali nesmetanu vlast nad ovim rejonom. Mnogi rudari su se razboleli; dobrovoljci su stigli s hranom i lekovima koji su im poslati liftom koji je bio prošaran grafitima. Republike širom Jugoslavije, koje su se takođe spremale za otcepljenje, izrazile su svoju podršku. Ali kada su se poslednji Albanci složili da se vrate na površinu, ubeđeni da je Beograd pristao na njihove zahteve, većina je dočekana s zatvorskom kaznom u trajanju od pola godine. Pušten na slobodu nakon tri meseca, Ferizija je dočekao drugi svet. Na Kosovu su zabranjena javna okupljanja; Milošević je sa svojim tenkovima opkolio parlament; pokrajina je izgubila svoj autonomni status; a kontingent srpske policije koji je stigao početkom godine sada je de facto bio okupaciona snaga.

U godinama koje su usledile, Miloševićeva kugla za rušenje jugoslovenskih secesionističkih pokreta bačena je na neko drugo mesto – Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu – pre nego da se konačno vrati na jug, na svoju dugogodišnju metu. Albanci su sa Kosova posmatrali kako sve veći nacionalizam na severozapadu poziva na nemilosrdnu Miloševićevu odmazdu. Talas izbeglica pristigao je u njihova sela i gradove. Do 1995. godine, Albanci su usavršavali svoj tajni pokret otpora, crpeći sredstva iz ogromne albanske dijaspore, kako bi organizovali vojnu formaciju u borbi protiv Beograda. U februaru 1998. godine, više od pedeset godina nakon što su Titove snage krenule u brda da bi Nemce isterale sa Balkana, albanski gerilci sa neorganizovanim standardom Oslobodilačke vojske Kosova započeli sopstveni planinski rat protiv Miloševića.

Odmazda je bila brza. Oko četrdeset hiljada jugoslovenskih vojnika poslato je da uguši pobunu; u roku od osamnaest meseci ubijeno je skoro deset hiljada Albanaca, dok je milion njih proterano u susedne države – Albaniju i Makedoniju. Ferizi se seća tačnog dana kada je počeo rat: 17. septembra 1998. Tog popodneva je posmatrao kako srpske paravojne snage preplavljuju planine i prilaze njegovom radnom mestu u Starom Trgu. Pobegao je u obližnja brda, odakle je posmatrao kako mu vojnici pale kuću i automobil. Osećajući da će njegova porodica biti sledeća, zajedno sa svojom ženom i dvoje dece pešice je prešao preko šezdeset milja do granice sa Albanijom, gde su ih odsekle paravojne snage koje su se nalazile na granici. „Nije nam bilo dozvoljeno da odemo i nije nam bilo dozvoljeno da ostanemo“, priseća se Ferizi. I tako je sa porodicom kampovao u planinama, noću krijumčareći hranu iz gradova kako bi ih održao u životu. Svoj život duguje, kaže, NATO intervenciji. U martu 1999. godine, nakon katastrofalnog neuspeha da zaustave Miloševićevu genocidnu kampanju u Bosni, snage NATO-a podržale su Oslobodilačku vojsku Kosova, vodeći tromesečnu kampanju bombardovanja srpskih vojnih postrojenja i fabrika. U junu 1999. godine, Albanci su postigli mirovni sporazum koji će devet godina kasnije dovesti do njihove vlastite države – Republike Kosovo.

Na Severu Kosova kripto-rudarenje je praktično isto što i štampanje besplatnog novca

Samo što je NATO završio svoju misiju, UN koje su je predvodile, stigle su, postavljajući kamen temeljac buduće države. Kako bi popunili redove u novom javnom sektoru i vladinom sistemu, kadrovi ratnih veterana slušali su predavanja zapadnih tehnokrata o „političkom modelu“. Ferizi se preselio sa porodicom, sa Severa Kosova u kojem živi pretežno srpsko stanovništvo u novi stan južno od Ibra, gde i dan danas žive. Nešto više od deset godina nakon hapšenja zbog demonstracija, Ferizi se vratio u Stari Trg. Bio je to, rekao je on, najsrećniji dan u njegovom životu. Bile su potrebne nedelje da se milion galona vode koja je preplavila njegove horizonte ispumpa pre nego što je ponovo moglo da se krene sa iskopavanjem.

Ipak, formalni prekid neprijateljstava nije značio da je došlo do kraja sukoba. Albanci nisu zaboravili decenije percipiranog maltretiranja iz Beograda – niti skorija zlodela koja su vršile Miloševićeve paravojne jedinice. Njihova odmazda u godinama nakon mira nastalog pod pokroviteljstvom NATO-a sada je jednako ozloglašena kao što je i srpska agresija bila prethodno: procenjuje se da su osvetoljubivi Albanci proterali dve stotine hiljada Srba i drugih manjina proterano iz svojih rodnih sela, često uz prećutno odobrenje NATO-a.

Radivojević se seća datuma kada su njegovu kuću zapalili njegovi bivši zemljaci: 18. marta 2004, skoro pet godina nakon potpisivanja mirovnih sporazuma. Tog jutra, rulja Albanaca – od kojih, kako on tvrdi, niko nije bio u vojnoj ili policijskoj uniformi – upala je iz svih pravaca u njegovo selo Svinjare. Neki su nosili baklje, drugi mitraljeze. „Pre toga mi je bilo rečeno da ću umreti ako budem ostao“, priseća se, insistirajući na tome da je smatrao da su u pitanju bole samo prazne pretnje. Nekoliko kilometara severnije, kamp međunarodnih mirovnih trupa posmatrao je kako rulja pali Svinjare.

Svinjare je bilo samo jedno poglavlje u široj priči o raseljavanju Srba iz područja južno od Ibra. Neki su proterani sistematskim nasiljem Albanaca. Ali većina je jednostavno zaključila da u najnovijoj državi Evrope nema budućnosti (o čijem se bezgraničnom potencijalu već mnogo raspravljalo). Sedam godina nakon što je Ferizi pobegao sa porodicom na jug, Radivojević je krenuo u drugom smeru, prelazeći Ibar kako bi se preselio u stan u podnožju tvrđave Zvečan koji mu je Trepča decenijama ranije poklonila. Iako je podneo više od osamdeset policijskih izveštaja, on još uvek nije dobio nadoknadu za gubitak imovine.

Kanarinac u kriptorudniku

Materijal koji je Radivojević nekada koristio u izradi akumulatora i dalje je moguće naći u Trepči. Rat za nezavisnost Kosova uništio je mnoge stvari – najmanje sedamdeset hiljada domova i do dvesta džamija – ali ne i kompleks ili njegove rudnike. Bombarderi NATO-a, koji su bez skrupula uništavali rafinerije nafte i skladišta goriva širom Jugoslavije, u širokom luku su zaobilazili Trepču iz straha da će opasne hemikalije dospeti u Ibar, što se ionako dešava. Izlazeći iz autobusa u Mitrovici danas, najupečatljivija stvar je tišina nekada užurbanog kompleksa koji izgleda kao da je zastao u jeku svog razvoja. Topionice i fabrike istočno od Mitrovice polako se raspadaju, utaborene izvan grada poput vojske koja se rasipa. Bataljoni napuštenih fabrika sa razbijenim prozorima i probijenim vratima čekaju da neko uđe u njih. Dimnjaci topionica još uvek izviriju na stotine metara visine, poput podignutih ruku koje privlače pažnju svojih nekadašnjih radnika.

Podseća na Černobil, a samo sudbina rudnika može da zbuni više: nije u pitanju naučno dostignuće kod koga je došlo do spontane i katastrofalne greške, već je u pitanju čuven industrijski poduhvat koji je napušten usled etničkih sukoba. U Mitrovici samo mali broj Srba još uvek radi u kompleksu. Ostali sada rade u nevladinim organizacijama, ili u kafićima, ili – što je najverovatniji scenario – uopšte ne rade. Trepča im sada ne znači ništa, ona je čudna relikvija iz nekog ranijeg, arhaičnijeg doba.

Radivojević je za ovo nazadovanje okrivio Albance. „NATO je napravio veliku frku oko toga što im je, pored njihove države, predao i kompleks, a pogledajte šta je Priština učinila s njim!“ Nagomilana blizu Ibra, polako ispuštajući otrov u njegove pritoke, tri miliona tona šljake nakupljeno je u jedan veliki mravinjak, koja se transportuje na dalju preradu – mada ne preko reke, kako je to pola veka obavljano u Jugoslaviji, već na stotine milja istočno od Bugarske, ili još dalje do obale Jadrana u Crnoj Gori, odakle se ona transportuje do švajcarskih ili kineskih konglomerata. Korov je preplavio nekoliko pruga koje vode prema jugu, završavajući se kod ulegnutih glomaznih komada metala gde je Radivojević svojevremeno stvarao nacrte za akumulatore. Na samo nekoliko metara ispod ovih ruševina, uporno me je podsećao, nalaze se nezamisliva nalazišta olova i cinka, zlata i srebra.

U daljem razgovoru, Radivojević je priznao da je sudbina rudnika zapečaćena raspadom Jugoslavije. Federacija je privlačila studente sa Kosova u Zagreb ili Beograd radi sticanja vrhunskog obrazovanja iz oblasti geologije i inženjerstva. Univerzitet u Prištini nudio je mali broj programa koji bi mogli da se uporede sa njima. Radivojević je pokazao na reku: postalo je gotovo nemoguće da je kamioni i vozovi pređu kako bi prebacili rudu iz rudnika u topionicu zbog čitavog roja kontrolnih punktova i UN vozila koja se nalaze uz njenu ivicu. Pored toga, ljudi se više ne trude da uče jezike jedni drugih. Na severnoj obali Ibra većina pripadnika nove generacije Kosovaca govori samo srpski; na jugu samo albanski. „Zamislite da izvadite Titanik iz vode. Ali kad on izađe, ne znate šta čemu služi – peći, kontrolna soba – ili zašto uopšte postoji“, rekao je on poslednjeg dana koji smo proveli zajedno.

Ako je kolaps Trepče bio beznadežan problem za Srbe poput Radivojevića, predstavljao je još veću nevolju za novonezavisne kosovske Albance. Rudnici su bili osnova prosperiteta regiona. Uprkos dugovanjima koja su do kraja osamdesetih godina prošlog veka proganjala kompleks, on je još uvek činio 70 odsto BDP-a na Kosovu. Budući da drugih industrijskih grana gotovo da i nije bilo, neuspeh u obnavljanju Trepče ostavio bi rupu od dve milijarde dolara u temeljima nove države.

Na predlog NATO-a, rudnik je prvobitno privatizovan, transformisan u imovinu koju će pokupiti najveći ponuđač. Ali tokom 2000-ih, svaki pokušaj obnove Trepče pokazao se uzaludnim. Bujica multinacionalista doletela je iz zemalja poput Grčke i Francuske, samo kako bi naišla na niz nedokučivih problema, pre svega problem sa vlasništvom, koje Beograd i dalje osporava. Ovaj zastoj prethodio je razmatranju posebnih planova za integrisanje Kosova u globalno slobodno tržište. Na nizu „donatorskih konferencija“ sazvanih u Briselu, u očekivanju uspostavljanja formalne kosovske državnosti, tržišna utakmica je dobila prednost. Sada kada je NATO obezbedio sigurnost, niz zajmova trebalo je da Kosovo prebaci na zapadni kreditni sistem i postavi ga na put za eventualno članstvo u EU. U međuvremenu, ombudsman UN-a nadgledao bi prodaju više od polovine državne imovine po povoljnim cenama, sve od aerodroma u Prištini do velikih poljoprivrednih poseda. Tranša finansiranja Agencije Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj bila bi usmerena na mala i srednja preduzeća koja bi bila osnova za trgovinsku zemlju u kojoj će legalna preduzeća koja plaćaju porez preovlađivati nad, recimo, operacijama reketiranja na Kopaoniku. Za kratko vreme, tržišna demokratija vladavine zakona procvetala bi nad najnovijim evropskim bojnim poljem.

Ali kada pogledate kroz dimnu zavesu promocije postaje jasno da kosovska ekonomija sada ne liči ni na šta više od iskrivljenog odraza onoga što je Trepča težila da ponudi

Dvanaest godina od kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, sva ta podrška nije proizvela veće rezultate. Pored poljoprivrede koja ostvaruje gubitke i neumoljivo korumpiranog javnog sektora, najveći poslodavci na Kosovu su oko pet stotina nevladinih organizacija, finansiranih američkim novcem, koje uglavnom postoje da bi se bavile istraživanjima povezanim sa rastućim problemima u zemlji: među najnovijim problemima je sve veći broj regruta koje Kosovo šalje Islamskoj državi, a koji je veći po glavi stanovnika nego u bilo kojoj drugoj evropskoj državi. Možda je najoštrija optužba protiv naveliko hvalisane reforme kosovskog ekonomskog sistema činjenica da je metal najveći izvozni proizvod u poslednjoj deceniji – ali koji nije eksploatisan u brdima Mitrovice, već ga je sa smetlišta i napuštenih industrijskih kompleksa poput Trepče, sakupljala siromašna romska populacija.

Zatim tu je kripto valuta, lažni novac koji priliči zemlji fantomskog suvereniteta. Njegova proizvodnja ne donosi nikakvu materijalnu vrednost – osim megatone ugljenika koje ispušta u atmosferu – i nema nikakvu društvenu korist. Ipak, zapadnjački dostojanstvenici voleli bi da poverujete u to da bi kripto-rudarenje konačno moglo da se pokaže kao iskra koja će poboljšati kosovsku ekonomiju; samo prošle godine, Rajan Zinke – Trampov bivši ministar unutrašnjih poslova i veteran intervencije iz 1999. godine – otišao je u Prištinu kako bi premijeru Ramušu Haradinaju predložio upotrebu blockchain-a. Ali kada pogledate kroz dimnu zavesu ove promocije, postaje jasno da kosovska ekonomija sada ne liči ni na šta više do iskrivljenog odraza onoga što je Trepča težila da ponudi. Mesto koje je nekada ekspoatisalo stvarnu rudu olova za proizvodnju stvarnih akumulatora za stvarne automobile koje su vozili stvarni Rusi koji su pisali pisma u kojima su se zahvaljivali za naporan rad na izradi istih, sada je ustupilo mesto kriptovanju lažnih internet tokena.

Sudbina Kosova nam takođe može nešto da nam poruči o tranziciji jednog postkomunističkog područja. Tokom devedesetih godina, zakleti zapadnjaci smatrali su da uz dovoljno seminara o „političkom modelu“ i finansijskog uplitanja MMF-a, bilo je samo pitanje vremena kada će bivše socijalističke planske ekonomije i sateliti SSSR-a početi da liče na svoje zapadnoevropske kolege. Radilo se o aroganciji zamaskiranoj u predviđanje. Generaciju nakon što je komunizam propao, u Istočnoj Evropi su se jedna za drugom nacije našle – ne u fantastičnoj zemlji kapitalističkog rasta, već su, poput Mitrovice, utonule u močvaru, počevši da svoju industrijsku reputaciju zamenjuju za mogućnost da postanu fabrike lažnog novca, jer je kripto proizvodnja takođe pustila svoje korenje u nepoznato tlo kao što je i ono u Donjecku, Abhaziji, Pridnjestrovlju.

Svaki od ovih područja koji okružuju Crno more ima različite podsticaje za bitcoin, ethereum, ripple proizvodnju. U Donjecku, čiji su radnici nekada vadili ugalj koji je upotrebljavan za ogrev u sovjetskim domovima, isti oni ljudi koji su vodili pokret za otcepljenje od Ukrajine, sada se zalažu za uvođenje blokchain države koja može da zaobiđe međunarodni monetarni sistem pod vođstvom Amerike. U visoravni južne Abhazije, čija je stoka hranila Sovjete, proruske elite izbegavaju zapadne sankcije (i gruzijsku policiju) tako što prebacuju svoju imovinu ili je jednostavno peru kroz kripto sferu. Duž reke Dnjestar, u pseudo-republici Pridnjestrovlje, bivši proizvođači čelika, koji su svojevremeno snabdevali sovjetske fabrike, zahvaljujući Kremlju stiču bogatstvo u bitcoin-u, koji je pristao da otcepljenoj državi pokrije račun za gas, i to godinama nakon što se 1990. odvojila od Moldavije. Prošlog veka ova mesta su bila nezamenjiva za sovjetski komunizam. Kad je pao SSSR, pao je i njihov ugled – i to nesrazmerno. Kada su ih secesijski pokreti uvukli u pojas novih nacionalnih država oko stare sovjetske granice – Ukrajine, Gruzije, Moldavije – oni su u svojim i novim zemljama postali manjina. Govorili su jezik koji niko drugi se nije trudio da nauči; borba radničke klase u onome što je praktično preko noći postalo najzaostaliji i najsiromašniji deo Evrope – postala je relikvija.

Elite i nezaposleni se sada zbijaju oko vatre svojih spaljenih socijalnih država koja jenjava; besplatne struje koja im je nekada držala upaljena svetla u fabrikama akumulatora i u rudnicima – kako bi se uzdigli nad kapitalističkim svetom koji je trijumfovao nad njima. Koliko je tek ironično to što koriste svoj najveći simbol, samu valutu, kako bi se obogatili.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.