Koronavirus, nepredvidivi scenarista, iz dana u dan već devet meseci ispisuje stranice naših života, priređuje nam nove izazove, nameće nova pravila i navike, podseća na prolaznost i opominje da nismo nedodirljivi. Međutim, u svojoj okrutnosti naučio nas je da budemo strpljivi i istrajni, i pokazao da nesebičnost, empatija i saosećajnost nisu zamrli. Mladi Zvečanac, Pavle Pantović, ispričao nam je kako se snašao u novonastaloj situaciji usled pandemije koronavirusa daleko od svog rodnog grada, sa kojim iskušenjima se suočavao, ko mu je pritekao u pomoć kada mu je bilo najteže.
Iz kolevke sigurnosti, naoružan optimizmom i hrabrošću, u potrazi za poslom, Pavle je put Malte krenuo posle pravoslavne Nove godine. Na Malti ga je dočekao drug iz Šilova, „njegove gore list“, Mlađan Petrović, koji se sa istim ciljem pre pet godina uputio na ovo maleno ostrvo u srcu Sredozemnog mora.
Ubrzo po dolasku Pavle je našao posao, stan, počeo je da živi svoj san, nije ni slutio da će mesec dana kasnije vagati šta mu je pametnije činiti, vratiti se nazad ili ostati i istrajati u svojoj nameri.
„Taman sam se uklopio, počeo dobro da zarađujem, a onda nas je zadesila pandemija, uveden je karantin, zatvorene su diskoteke, kafići, barovi, restorani, zatvoren je i onaj u kome sam ja radio, uveli su dostavu, a pošto je bilo dosta konobara koji tu rade godinama, a kapaciteti su smanjeni i nije bilo posla za sve u tim novim uslovima, ja sam dobio otkaz”, objašnjava Pantović.
Tako je daleko od porodice, svog rodnog grada, ostao bez ikakvog prihoda što je direktno ugrozilo njegovu egzistenciju.
Priča da je imao prilike da se vrati kući, jer je Srbija u više navrata slala avione na Maltu, i da iako je razmišljao o povratku, on nije bio opcija, s obzirom da mu je dozvola za boravak bila u procesu izdavanja.
„Da sam se tada vratio imao bih zabranu ulaska u trajanju od pet godina, a ja to nisam želeo, imao sam jasan cilj, razmišljao sam da je bolje da se malo strpim, i da će moj trud da se isplati”, kaže Pavle.
Više od dva meseca nije radio, a za to vreme je plaćao punu kiriju za stan. Ne krije da mu je to bio najteži period u životu, da je bio suočen sa emotivnim padovima, i ističe da je krize uspeo da prevaziđe prvenstveno zahvaljući podršci roditelja.
„Značilo mi je da ih čujem i vidim pa makar i preko kamere, topla reč utehe, reči podrške su bile moje svetlo na kraju tunela, kada mi majka kaže da se ne brinem i da će sve biti u redu, da čovek nailazi na iskušenja sa razlogom i da ga Bog na taj način čeliči, davalo mi je podstrek da ne posustajem”, istakao je.
Osim roditelja, i njihove i finansijske i moralne podrške, Pavle je na svojoj strani u borbi protiv pandemije imao i brata koji takođe živi i radi u inostranstvu, i koji mu je, kada je ostao bez novca, pritekao u pomoć, bez ikakvih pitanja.
Neko ko je bio uz njega sve vreme od kako je kročio na Maltu, ko mu je pružio ruku spasa u trenucima kada je bio najranjiviji i najbespomoćniji, je isti onaj koji ga je i dočekao, Mlađan iz Šilova.
„Jednom prilikom, dok još nisam počeo ponovo da radim, Mlađan me je pozvao, rekao mi da se spremim i da me čeka ispred zgrade. Tako sam i uradio, sišao sam, a on me je dole čekao sa svojom verenicom, koja je inače iz Rumunije. Mislio sam da idemo na kafu, jer se nismo videli par dana, ali onda su se zaustavili ispred jednog marketa i rekli da treba da kupe neke namirnice. Insistirali su da uđem sa njima, uzeli su dvoje kolica, i u svaka stavljali iste proizvode, ništa mi nije bilo jasno. Onda smo došli do kase, platili su, spakovali sve što su kupili, i kada smo izašli pola od toga su dali meni. Što njima to i meni, ostao sam zatečen. Nikada neću da zaboravim šta je uradio za mene, njegovi postupci su me toliko ganuli i vratili mi veru u ljudskost”, ispričao nam je pomalo drhtavim glasom.
Pavle je doskora živeo u dvosobnom stanu sa dvojicom cimera, Makedoncem i Piroćancem, za koje kaže da su sa njim delili sve ono što su imali.
„Iako se nismo poznavali kada sam se uselio, brzo smo našli zajednički jezik jer su nam slični mentaliteti. Kada je počela pandemija ja sam ostao bez posla pa sam više vremena provodio u stanu, a oni su radili i zarađivali, sve što su kupovali za sebe, kupili su i meni, nikada nisu spemili ručak, a da me nisu pozvali da im se pridružim, nikada nisu popili pivo, a da me nisu ponudili”, objašnjava.
Dodaje da mu je pandemija, koliko god bila teška, pomogla da shvati da empatija nije iščezla, da živi u ljudima, i da nam je „možda potrebna ovakva katastrofa da ona dođe do izražaja”.
Pavle sada radi i zarađuje, živi sam, izborio se sa poteškoćama, uzdigao se kao feniks i nastavio je punom parom da živi svoj san, sve ono što je bilo ružno ostavio je iza sebe, ali kaže da će mu taj period života uvek biti podsetnik da je sve prolazno.
Proizvodnju ove priče podržala je Misija OEBS-a na Kosovu kao deo serije članaka o novinarstvu u zajednici kako bi se pomoglo razvoju lokalnih medija. Izražena mišljenja i stavovi u njoj, uključujući prikazane sadržaje, predstavljaju mišljenja i stavove samih učesnika i autora i ne odražavaju nužno stavove OEBS-a.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
