Zašto je Miroslav Lajčak pogrešan izbor za izaslanika EU

Izvor: EUobserver (Tekst je izvorno preveden sa engleskog)

Pišu: Tobi Vogel i Bodo Veber (Bodo Weber)

Evropska unija bi mogla da napravi veliku stratešku grešku u svom neposrednom susedstvu ako bi – kako se u martu očekuje – slovačkog ministra spoljnih poslova Miroslava Lajčaka izabrala da vodi pregovore Srbije i Kosova o konačnom sporazumu o normalizaciji odnosa.

Tačan kapacitet Lajčaka bilo kao specijalnog izaslanika samo za dijalog, ili za ceo Zapadni Balkan, ili kao EU specijalnog prestavnika za ceo Zapadni Balkan nije potpuno jasan.

Ono što jeste jasno je to da je on izuzetno loš izbor.

Kadrovska i organizaciona promena deo je procesa „resetovanja“ pregovora koji su propali pod vođstvom bivše šefice evropske diplomatije, Federike Mogerini, a njen tim je zagovarao opasnu razmenu teritorija koja bi ugrozila regionalnu i evropsku stabilnost.

Ti loše isplanirani pregovori bili su manje aspirativni a više zasnovani na anti-principu „bilo koji dogovor je dobar dogovor“, „transakcionalizmu“ – suprotstavljajući se ključnim evropskim vrednostima i jedinoj lekciji naučenoj iz balkanskih ratova – da svi pregovori koji se fokusiraju na mape, demarkaciju duž etničkih linija ili na interese lidera, predstavljaju sve samo ne rešenje.

Naslednik Mogerini, Žozep Borel, izgleda da je razumeo da mora da ulogu glavnog pregovarača dodeli izaslaniku da bi nastavio pregovore pod kredibilnim vođstvom EU, jer je to težak i zahtevan zadatak i posao s punim radnim vremenom.

Površno gledano, Lajčak deluje kao neko ko ima potrebne kvalifikacije za ovu funkciju.

On govori srpski jezik i u dva navrata je držao funkciju na Balkanu – prvo je bio izaslanik EU za nadgledanje referenduma o nezavisnosti Crne Gore 2006. i specijalni predstavnik EU za BiH od 2007. do 2009, kada je istovremeno obavljao i funkciju visokog predstavnika.

Štaviše, on zna i da „pliva“ u briselskoj birokratiji, budući da je vršio dužnost generalnog direktora za Evropu i centralnu Aziju u Evropskoj službi za spoljne poslove (EEAS) u periodu od 2010. do 2012. godine, kada se EEAS razvijala kao institucija.

Pored toga, vrlo je verovatno da će on biti slobodan da preuzme ovu funkciju. Ankete sprovedene u Slovačkoj predviđaju da će u izborima koji će se održati krajem ovog meseca socijaldemokrate, sa kojima je on povezan, biti uklonjene sa vlasti.

Uprkos ovim očiglednim kvalifikacijama, međutim, Lajčak je pogrešan čovek iz niza razloga.

Kao prvo, Slovačka je jedna od pet zemalja članica EU koje ne priznaju nezavisnost Kosova, iz striktno svojih razloga.

Španija, čiji je bivši ministar spoljnih poslova, Žozep Borel, u decembru imenovan za šefa diplomatije EU, takođe nije priznala nezavisnost Kosova.

Lajčak i Borel iz država koje nisu priznale Kosovo

Ukoliko bi Lajčak bio imenovan, obojica visoko pozicioniranih diplomata EU, zaduženih za pitanje Kosova, poticala bi iz zemalja članica koje ne priznaju Kosovo, a koje čine manjinu u EU, i oni bi nadgledali pregovore koji bi trebalo da se završe tako što bi Srbija priznala nezavisnost Kosova.

Ovim bi se poslao snažan signal da EU zauzima strane. To bi značilo i podršku predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću koji uoči prevremenih izbora planiranih za april postaje sve autoritarniji.

Kao drugo, Lajčak ima burnu političku prošlost – istoriju političkih neuspeha na Balkanu.

Kao specijalni predstavnik EU i visoki predstavnik u BiH, učestvovao je u ozbiljnim političkim sukobima sa predstavnikom Srba u BiH, Miloradom Dodikom.

Nakon što je pokazao ozbiljne greške i ograničene političke sposobnosti, sukob je završen ponižavajućim povlačenjem Lajčaka.

Zbog ovog sukoba je zaradio reputaciju da je slab na Dodika i da je prosrpski nastrojen. Lajčakov mandat produbio je de facto politiku EU da se neliberalnim akterima u BiH dozvoljava da određuju ličnu agendu EU.

Kao treći razlog, Lajčak ima istoriju stavljanja ličnih i profesionalnih ambicija iznad misije koja mu je dodeljena.

Naglo je napustio mesto u Sarajevu nakon godinu i po dana na toj funkciji – uz objašnjenje da ne može da odbije ponudu Roberta Fica, tadašnjeg premijera Slovačke, da predvodi diplomatiju te zemlje – samo da bi narednih godina potkopao svog naslednika u Sarajevu.

Kako brojni neimenovani izvori navode, Lajčak je tražio mnogo širi portfelj od pregovora između Kosova i Srbije, iako je dobro znao da je ovo samo po sebi posao sa punim radnim vremenom.

Ovakav oportunistički pristup poslu imali su i Mogerini i njen tim.

Kao poslednji razlog, na neliberalizam vlade u Bratislavi kojoj je Lajčak pripadao, nikako ne bi trebalo da se gleda kao na prednost. On je ostao na funkciji uprkos tome što je premijer Fico morao da podnese ostavku posle ubistva istraživačkog novinara Jana Kucijaka.

U regionu koji se bori sa napadima moćnih zvaničnika na medije, ne samo u Srbiji, imenovanje Lajčaka bi poslalo potpuno pogrešnu poruku, pružajući još jednu ilustraciju onoga što građani Balkana vide kao obrazac neuspeha zvaničnika EU.

Razlog zašto se on nalazi na tržištu rada rezultat je, kako se pretpostavlja, manifestacija nezadovoljstva građana na izborima zbog korupcije prisutne u vladi kojoj je on pripadao – u dva navrata.

Građani Zapadnog Balkana zaslužuju više od diskreditovanih ostataka, ma koliko da su elite navikle na taj obrazac.

Imenovanje Lajčaka da vodi dijalog između Kosova i Srbije – u bilo kom svojstvu – pokazalo bi sve veću neozbiljnost EU prema liderima i građanima Srbije, Kosova i šireg regiona i otuđilo Prištinu, osuđujući time nastavak pregovora na propast. Takođe bi ugrozilo nedavno najavljeno oživljavanje politike proširenja EU.

Države članice EU zato moraju da spreče ovo imenovanje.

Drugi kandidati

EU bi prvo trebalo da definiše parametre misije i profil budućeg izlasnika i političke uslove „resetovanja“ pregovora, umesto da imenuje Lajčaka čisto kako bi dala utisak da je posvećena ovom pitanju.

Tek tada bi trebalo da razmatra spisak potencijalnih kandidata. Potencijalni kandidat bi trebalo da ispuni određeni broj uslova.

Kao prvo, budući izaslanik – za razliku od Borela – pre svega treba da potiče iz zemlje koja priznaje Kosovo.

Takođe bi trebalo da bude zadužen samo za pregovore između Srbije i Kosova, jer bi proširivanje resora na druge zemlje Zapadnog Balkana, naročito na Bosnu i Hercegovinu, bilo ne samo preopterećujuće za njega, već bi i impliciralo vezu između Kosovo-Srbije sporazuma i Bosne – a to je upravo ono što je secesionistički lider bosanskih Srba Milorad Dodik promovisao.

To je posebno opasan signal jer Dodik opet otvoreno predlaže referendum o otcepljenju, koji sa sobom nosi opasnost ponovnog nasilja.

Slaba pozicija EU u Bosni, koja je bila takva i pre Lajčakovog mandata (ali koji ju je još više oslabio), omogućila je Dodiku da radi šta želi.

Treće, on ili ona mora da bude politički uticajan i iskusan pregovarač. Odabrana osoba ne mora nužno da poseduje iskustvo na Balkanu, uzimajući u obzir činjenicu da većina evropskih političara sa iskustvom na Balkanu ima burnu prošlost, bilo da je u pitanju etnička pristranost ili istorija političkih neuspeha, nedostatak takvog iskustva mogla bi da bude čak i prednost.

Budući izaslanik mora da poseduje sposobnost dobrog prosuđivanja i odlučnost, kao i da ima završen mandat u svojoj prošlosti, ali i podršku većeg tima stručnjaka i za Balkan i za teme koje će biti deo budućeg sveobuhvatnog sporazuma, kao što su međunarodno i ustavno pravo, manjinska prava, ekonomska i imovinska pitanja.