Zapadni Balkan i američko-evropski zapad

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

Sila Boga ne moli – tako se kaže. Svi to znamo.

A po starim Rimljanima bi se dodalo: Nužnost ne poznaje Zakon. Ili štaviše, zakon se mora prilagoditi nužnosti. Nema druge.

Ko je mogao da poveruje, samo pre sedam meseci, da će Vladimir Putin i Rusija (ili Rusija Vladimira Putina), doneti odluku da vojno napadnu Ukrajinu, kako bi se nekako stvorila nova realnost u ovoj državi, koja u potpunosti odgovara viziji „Ruskog sveta“, i koja bi trebalo dovesti do nove velike podele u Evropi (a i šire), između Istoka i Zapada.

Kako će se na kraju završiti ratni sukob u Ukrajini, to bar u sadašnjim okolnostima, teško da bilo ko zna i u Moskvi, ali i u Vašingtonu, Londonu, Berlinu i Briselu. Ali je svima koji se iole razumeju u politiku i diplomatiju, jasno da je u pitanju samo to gde će se sve prostirati novi „Berlinski zid“, a ne da li će njega (opet) biti. I ova nova podela će sigurno trajati decenijama, dok opet ne dođe do nekakvog sporazuma u Evropi između Zapada i Istoka (Rusije).

Ovoga puta, pak, biće još teže, jer je Kina mnogo jača nego kada se prvi puta desio „Hladni rat“. I izgleda de će postati još jača.

Za vreme „Hladnog rata“, kada se govorilo i pisalo o ovom delu Evrope, to jest o Balkanu, glavna koncepcija koja je bila na snazi je ta da se nekako između demokratkog zapada i komunističkog istoka treba održati mir, i da se ne treba menjati, bar ne nasilno, „velike granice“ Istoka i Zapada.

Rumunija, Bugarska i Mađarska su bile deo onog „tvrdog istoka“, unutar Varšavskog pakta koji je bio vođen od strane Sovjetskog Saveza.

Grčka je bila deo Zapada, i NATO pakta.

Jugoslavija (kao SFRJ), i Albanija su bile komunističke države, ali ipak, pošto nisu bile deo „Sovjetskog bloka“, vodile su se kao neutralne države, koje kao takve moraju do ostanu kao čuvari nekakve ravnoteže između zapada i istoka.

Niko nije očekivao da će NATO zapad ili Varšavski istok rizikovati novi Svetski rat, zbog Jugoslavije i Albanije.

Ko zna kako bi se istorija razvijala da nije dobrovoljno počelo rušenje Berlinskog zida, 9 novembra 1989. godine. A prvi „Hladni rat“ se ne bi završio bez dolaska na vlast Mihaila Gorbačeva, zadnjeg komunističkog lidera Istoka, prvog i poslednjeg predsednika Sovjetskog Saveza, koji je umro pre para dana u Moski.

Zna se šta je želeo Gorbačev: Mirnu revoluciju u Sovjetskom Savezu. Reformu i demokratizaciju komunizma i celog Istočnog bloka.

Na kraju, sve je to donelo do mirne revolucije gotovo u svim državama komunističkog bloka, (sem donekle Rumunije), raspad komunizma i političkog Istoka, krvavi raspad Jugoslavije, čiji su temelji bili komunistički.

Rušenje tih temelja je dovelo do rušenja cele zgrade te države.

Reklo bi se: Sve je to istorija. I taj istorijski ciklus se završio i na zapadu i na istoku Evrope, a i na teritorijama bivše Jugoslavije: Sada tu postoje sedam nezavisnih država.
Ali na ovaj evropski mir je zavesa pala 24. februara ove godine, kada je počeo rat u Ukrajini.

Sećamo se svi da je već ujutru toga dana, kada se očekivalo da će Rusija vrlo brzo (za par dana), okupirati celu Ukrajinu, glavna preovlađavajuća misao i na zapadu i na istoku bila:

Evropski poredak koji je nastao nakon rušenja Berlinskog zida je nestao. Ta politička i istorijska priča je završena. A šta će od sada nadalje biti u Evropi, to tek preostaje da se vidi: Sledećih meseci, godina, decenija. Ko zna.

Ova vest je realno brže stigla na ovim prostorima Evrope nego ona u ranim jutarnjim satima 10 novembra (1989. godine), kada je malo ko koji je živeo na prostorima tadašnje Jugoslavije shvatio o čemu se zapravo radi, i šte će sve doneti „Nova Evropa“, kada se stvarno slegne prašina od rušenja Berlinskog zida.

Naravno, ukupna situacija sada u ovom delu Evrope je sasvim drugačija nego tadašnje 1989. godine.

Mađarska, Rumunija, Albanija i Crna Gora su se odavno pridružile Grčkoj u NATO Paktu.
Na Kosovu je KFOR (NATO Pakt), od juna 1999. godine.

Vojna sila Zapada (koja Boga ne moli), te istorijska nužnost koja ne poznaje i ne podnosi Zakon (onaj koji je bio deo međunarodnog poretka nakon Drugov Svetskog Rata), su stvorile, realno, okolnosti koje se ne mogu promeniti na Zapadnom Balkanu. Ipak, te okolnosti mogu da postanu mnogo komplikovanije, čak i opasnije po dugoročnu stabilnost ovog dela Evrope, ako se ne postigne, u vrlo doglednoj budućnosti, koja se meri godinama, a ne decenijama, formalno učlanjenje svih šest država u evropsku zajednicu, te onih država koje to žele – u NATO Pakt.

Vreme takozvane „Ravnoteže snaga“ na ovom delu Balkana je odavno isteklo. To je sigurno poznato i Vladimiru Putinu. Ali to ne znači da zvanična Moskva neće nastaviti sa svojim pokušajima da i dalje „mrsi konce“ Zapadu na Balkanu.

Ti pokušaji, takvi kakvi su, će realno biti još na snazi, sve dok se ne reši problem dugoročne stabilizacije države Bosne i Hercegovine, i dok se ne postigne sveobuhvatni, pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije o punoj normalizaciji odnosa između ove dve države.

Do pre sedam meseci, nije postojala (realno govoreći), neka žurba na Zapadu oko ova dva velika problema od čijih rešenja zavisi dugoročni mir i stabilnost Zapadnog Balkana. Naravno, bilo je puno samita (o Zapadnom Balkanu), bilo je još više izjava, što pisanih, što usmenih, diplomata evropske zajednice, ali sem toga, nije bilo nekakvog merljivog napretka celog regiona. Sasvim suprotno.

Sve je bilo, kako bi se reklo, „na dopustu“ (ili na godišnjem odmoru).

I ovoga puta, kao i onog hladnog novembra 1989. godine, glavne istorijske vesti su stigle sa istoka: ovoga puta iz Ukrajine.

A one su jasne, da jasnije ne mogu biti.

I to znaju svi na ovim prostorima.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.