„Za pravu policiju, a ne moraliste“

Izvor: Koha (Tekst je preveden sa albanskog, jučerašnje izdanje)

Kosovu je potrebna veoma profesionalna policija, u pratnji još profesionalnijeg tužilaštva i sudstva, koji će kriminalce strpati iza rešetaka, a ne u kafiće. Nema potrebe za moralnom policijom koja deluje metodom nagađanja i koja je isključivo za muškarce. Takva, koliko ja znam, postoji samo u Iranu.

Oko 23:15 otprilike začulo se sedam-osam pucnja koji podsećaju na vatromet. Pomislim u sebi, kojoj budali je palo na pamet da večeras zapali vatromet i šta slavi. Ne prođe ni tridesetak sekundi, čuje se razbijanje stakla i razbijanje stolova. Iz sobe iznutra zamišljam da nekoga tuku iz nekog razloga. Ne bi bilo prvi put ni u ovoj ulici, ni u onom lokalu. Znatiželju mi je utolilo ono vani: gomila ljudi jurila iz lokala… prava reka, nekih 100-150 ljudi, ne znam. Mnogo.

Počinju da se kreću gore-dole, bez ikakve ideje ili cilja. Neki ljudi stoje na ulaznim vratima, u međuvremenu stiže policija – sedam automobila, dve hitne pomoći, blindirani auto… put je blokiran, mozak blokiran, teško je prebroditi situaciju – gledam li loš film ili se to zaista dešava.

To se desilo. Ispostavilo se da su vatromet u mojim ušima zapravo bili pravi meci. Jedan ubijen, šestoro ranjeno vatrenim oružjem, deset ranjeno staklom. Od ukupno 17 ranjenih, 14 su žene, od kojih su sve „kolateralna šteta“, jer se pucalo blizu stolova, pucalo se koliko se moglo, ne brinući se uopšte o tome kakve posledice mogu ostaviti za sobom.

To je drugo ubistvo koje se dogodilo u „Bon Vivanu“ u poslednjih 9 godina. Prvi put, 2014. godine, bar je bio zatvoren na neko vreme i ponovo otvoren preuređen i proširen. Ove godine, od prošlog petka, nije otvorio svoja vrata. Snimak pušten iz bara pokazuje sudbinu mnogih ljudi unutra, te da je broj žrtava zvanično ograničen na 17.

Događaj je bio veoma ružan. Osećaj koji je ostavio iza sebe bio je osećaj tuge. Kako smo mi, svojim rukama, u stanju da sami sebe uništimo.

* * *

Tri dana kasnije, u jednom baru u Klini, prijatelj ubija mladića. Ostavio ga je mrtvog u baru i pobegao, zaustavivši automobil na ulici, preteći vozaču da će uzeti auto. Pobegao je ukradenim automobilom i još uvek je u bekstvu.

I kada je izgledalo da se ovaj talas pucnjave završio, pre dva dana se dogodilo još jedno ubistvo, u noćnom klubu u Rudniku, Srbici. Još trojica su takođe ranjena hicima.

Svedok događaja je rekao da je na sreću u lokalu bilo svega 12-13 ljudi, uz muziku uživo. To je zato što je napadač ušao u bar sa kalašnjikovim i počeo da puca po celoj prostoriji. Prema rečima svedoka, napadač je nosio masku na licu i maskirnu jaknu. Motiv je nepoznat, ali se neko pobrinuo da kaže da se lokal nije bavio prostitucijom.

Bilans nedelje: troje mrtvih, mnogo povređenih i svi slučajevi su se desili u kafanama koje se ne mogu nazvati isključivo noćnim. A, u dva slučaja se zna da su izvršioci lica poznata policiji po drugim krivičnim delima. Pitanje koje logično sledi je kako je moguće da ovi ljudi slobodno lutaju i nose oružje? Štaviše, kako to da tako lako pucaju na mestima gde pored žrtava ima desetine, ako ne i stotine drugih ljudi?

* * *

Oružje je strašno. Oni su možda najprofitabilnija industrija na svetu. Zato ima toliko ratova – jer bez oružja teško da može biti rata.

Kada čujemo o pucnjavi širom Kosova, ne možete a da se ne zapitate kako je moguće da posleratno Kosovo ima sve ovo oružje u opticaju. Odakle su? A zašto su potrebni onima koji ih nose? Da li su svi u opasnosti i da li treba da se zaštite? Ili je ovo deo instalirane kulture da te pištolj čini „jakim“, odnosno daje ti i moć.

Opozicija je, naravno, iskoristila priliku da optuži Vladu za porast kriminala i smatra je odgovornom za zločine koji su se dogodili prošle nedelje. Da neko mora da preuzme odgovornost za ubistva i zločine koji se dešavaju, nema sumnje. Međutim, opozicija je najmanje pozvana da govori o kulturi zločina i naoružanju, kada se već zna da su upotrebu oružja, koje su nazvali „gasnim oružjem“, uglavnom praktikovali opozicioni političari. Što se tiče zločina i njegovog neprocesuiranja, ovo što danas vidimo je posledica aktuelne opozicione vlasti od osamostaljenja, odnosno krhke pravne države i glupog gledanja kroz prste onima koji čine zločine, ali oni uvek nađu nekog „poznatog“ ko im ostavlja slobodu da postanu recidivi.

U slučaju „Bon Vivan“ radilo se o momku koji nikada nije završio u zatvoru, iako je imao nekoliko desetina krivičnih prijava i koga FBI traži zbog distribucije kanabisa u Americi od 2010. godine. Ako je verovati post-festum računima, savez je napukao zbog međusobnog mešanja na tržištu distribucije narkotika. Ako je ovo tačno, onda su policija i tužilaštvo ovde apsolutno zakazali. Veoma je neverovatno da neko koga FBI traži već 13 godina, slobodno luta Prištinom i na kraju čak i beži iz lokala. A isto tako je neverovatno da čovek kao ovaj mladić luta sa najvećom slobodom, i plus naoružan, po prištinskim kafanama, kada cela Priština priča kako je već ranio nekoga, kome je srušio lokal gde je on povređen, i ko zna koliko im je još crnila učinio.

U slučaju Kline, ubica je tražen već zbog krađe. Dakle, identifikovan kao osumnjičeni kriminalac, ali koji se slobodno kreće i naoružan ulazi u javni lokal. Isto mi pada na pamet odakle je, a Klina nema dva miliona stanovnika da niko nikog ne poznaje.

S obzirom na to da imamo posla sa recidivistima, onda se ispostavlja da su ti ljudi nosili oružje bez dozvole. Jer Kosovo ima Zakon o oružju, a u njemu stoji da vatrenim oružjem može da bude naoružan skoro svako ko je navršio 21 godinu. Ne znam detalje podzakonskih akata, ali ako neko zaista može da kupi oružje i registruje ga, dokazujući da je u dobrom psihofizičkom stanju i da nije unapred počinio krivično delo, svakako imate problem.

Da li je svima potrebno oružje? Bez obzira na okolnosti, bez obzira na život koji vodite. Čemu potreba da ga nosite po kafanama, sa svim tim ljudima okolo? Štaviše, zašto ga nositi sa metkom u cevi, spremne za ispaljivanje u trenutku?

Neko od nadležnih treba hitno da se pozabavi ovim pitanjem. I trebalo bi da da predlog kako da pristupi ovom problemu. Ako se ne reaguje na vreme, posledice će biti višestruko ozbiljnije.

* * *

Spisak razloga zašto bi ovaj narod trebalo da protestuje je toliko dugačak da ne zauzima jednu kolumnu. Građani Prištine, na primer, mogu da naprave dugu listu, počev od buke, od zatvaranja puteva i saobraćajnih gužvi, od prljavštine koja je zahvatila grad, do nerazvijenosti privrede i skupog života koji jedva može da priušti nevelik broj ljudi.

Isto bi, u principu, moglo da važi i za Prizren. Ali ne. Postoji protest zbog nečeg drugog.

Juče, odmah nakon molitvenog obreda petkom, stotine muškaraca okupilo se ispred Sinan-pašine džamije na protestu. Oni su rekli da su protiv međunarodnog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma „DokuFest“ jer, prema rečima organizatora protesta, „DokuFest“ donosi degenerisane predstave (odnosno na nastup „Peaches“ koji je održan posle ponoći prošlog petka). Važno je napomenuti da je i predsednik Saveta Islamske zajednice u Prizrenu Besim Beriša pozvao da se učestvuje u protestu protiv festivala.

Prema rečima organizatora festivala, „Breskve” su borci za ljudska prava, posebno za ženska. Njihovi nastupi imaju za cilj da prenesu ovu poruku. Nisam gledala nastup, pa ne mogu da procenim da li je bio provokativan, neprihvatljiv, dobar ili loš. Ali ono što mi je zapelo za oko na slikama protesta je to što nisam videla nijednu ženu koja protestuje protiv „Dokufesta“, pa čak ni protiv „degenerisanog“ nastupa. I to dovoljno govori o ovom protestu. Govori o pokušaju postavljanja „policije morala“ koja pokazuje šta je degenerisano, a šta nije, a govori i za sve ostale koji nisu muškarci.

Nikada nisam čula da se u Prizrenu organizuje protest protiv lihvara, krađe, silovanja, trgovine ljudima ili protiv nasilne buke – zar to nisu dugotrajne degenerisane radnje kojima se bavimo dve i po decenije?

S druge strane, „DokuFest” je događaj koji već 22 godine uvećava vrednost Prizrena, koji pored drevne istorije, sa festivalom nudi i savremenu istoriju. Pruža sadržaj koji se kreće u korak sa vremenom i pokazuje da se svet kreće. I da li možemo da učinimo korak ili ne, zbog mnogih loših stvari koje nas okružuju, to je moćna svetlost koja vam omogućava da izađete iz mraka koji bi mnogi želeli da nam nametnu da nikada ne krenemo napred.

Da smo kao društvo dovoljno jaki da identifikujemo zla koja nam prete i da se borimo protiv njih, gde bismo stigli? Ali ne, jer kod mnogih je degeneracija izazvana dvočasovnim nastupom, ali ne zločinom, uskraćivanjem nacionalnosti i državljanstva i gubljenjem puta do dvorišta 25 godina.

* * *

Kosovu je potrebna veoma profesionalna policija, u pratnji još profesionalnijeg tužilaštva i sudstva, koji će kriminalce strpati iza rešetaka, a ne u kafiće. Nema potrebe za moralnom policijom koja deluje metodom nagađanja i koja je isključivo za muškarce. Takva, koliko ja znam, postoji samo u Iranu.