Majka sa Prokletija i njena značka

Piše: Milena Jevtić

Stojim na ulaznoj kapiji Pećke patrijaršije i posmatram zalazak sunca. Dok predajem dokumenta kosovskoj policiji kako bih dobila odobrenje za ulazak u svetinju, u sebi nosim nešto što bi se moglo nazvati srpskim inatom. I pesmu. Razmišljam o stihovima koji govore da sa Kosova zora sviće, a onda shvatam da sunce upravo zalazi. Ulazim u prostor okružen dostojanstvenim, gordim Prokletijama, dok se preda mnom polako ukazuje Pećka patrijaršija, crvena, tiha i skrušena.

U Patrijaršiju čovek dolazi da sretne sebe. Ovde, gotovo neizbežno, sreće i druge ljude — one čije reči umeju da pomognu da se razmrse životni čvorovi koje mladost često sama zaveže.

Manastir živi kao košnica. Svako ima svoje poslušanje, svoj zadatak i svoje mesto. Sve deluje jednostavno, a opet neophodno. Kao da tek ovde čovek razume koliko je važno biti koristan drugima, bez potrebe da se to posebno ističe.

Tokom nekoliko dana provedenih na ovom mestu otkrivam svojevrstan paradoks: prisustvo oružanih snaga neprestano podseća na nesigurnost i neslobodu, a ipak se oseća duboki unutrašnji mir. Taj mir kao da izvire iz same crkve, koja vekovima veličanstveno i postojano stoji; iz obnovljenog konaka, nekada zapaljenog; ali i iz ruševina starih konaka, koje i danas svedoče o prošlosti. U manastirskoj porti pažnju privlači i dud star nekoliko stotina godina, neobičnog oblika, koji uprkos starosti i dalje donosi plodove.

Tu je i rečica, oivičena zidom, preko koje vode dva mala mosta. U takvom okruženju, na klupi u hladovini lipe i bagrema, upoznajem dve žene. Saznajem da već godinama dolaze u manastir uoči njegove slave, Pokrova Presvete Bogorodice, a tokom razgovora otkrivam i da obe potiču iz ovog kraja. Pošto nose isto ime, Slavica, radi lakšeg razlikovanja nazivamo ih Velika i Mala Slavica.

Posle jutarnje službe, koja počinje pre svitanja, narod se okuplja u gostoprimnici. Za stolom sede sveštenik, radnici i gosti. Vazduh miriše na kafu i svežu nanu. Uz topao napitak čeka se zvono koje u devet sati poziva na ručak. Razgovori teku mirno, sve dok jedna rečenica ne promeni njihov tok.

„Grobnica je ostala tako… Iskopana, puna ostataka sanduka, ali bez tela sahranjenih u njoj. Ostala mi je samo značka od sina. Nju sam ostavila da me sahrane sa njom.“

To govori Velika Slavica. Sada je slušam pažljivije. Njene reči otvaraju priče o ratu, stradanju i životima koje je Metohija izgubila devedesetih godina.

Sveštenik je sluša ćutke, sa pažnjom i tugom, dok sećanja izlaze jedno za drugim.

„Marica Mirić. Amfilohije ju je nazivao srpskom mučenicom. Ona je bila iz mog sela, znaš li?“ Velika Slavica nastavlja priču o devojci koja je bila odličan đak i upisala fakultet, ali se zbog bolesti tokom rata zatekla kod kuće sa majkom. Naoružani ljudi upali su u njihovu kuću, primorali majku da gleda zlostavljanje ćerke, a zatim je ubili.

U gostoprimnici nastaje muk.

„Sahranili su je tu, iza oltara. Amfilohije ju je sahranio. Eee, kako ju je pominjao. Uvek nju i Milicu Rakić, kao simbole stradanja našeg naroda. Mučenica naša.“

Ne zadržava se dugo na tuđoj tragediji. Prelazi na priču o Milošu Ćirkoviću iz Belog Polja, čoveku koji je ostao u selu nakon što su ga Srbi napustili.

„Šumar je bio. Poznavao je teren. Imao municije, branio se ko zna koliko. Amfilohije je slao sveštenike da ga ubede da se povuče i dođe u Pećku patrijaršiju. Nije hteo. Grob mu se i ne zna. Pamti se samo da je poručio: ‘Vi idete, ja neću!’“

Neko u razgovoru pominje mogućnost da je Miloš ipak uspeo da pobegne.

Velika Slavica mirno odgovara:

„Možda. Priča narod. Samo, da je hteo da beži, ne bi ostao.“

Razgovor prekida zvono.

Nastavljam svoja poslušanja, ali mi se misli stalno vraćaju Velikoj Slavici. Njen izgled teško je zaboraviti: visoka žena, krupne građe, sede kose vezane nisko na potiljku. Na licu blage crte, a u očima mir koji ne odgovara težini priča koje nosi. Hoda polako, bez žurbe. Zatičem je kod česme kako pere cipele zaprljane blatom. Kaže mi da je bila na groblju, ili barem na onome što je od njega ostalo.

Groblja na Kosovu, naročito na prostoru Metohije, svedoče o teškoj sudbini srpskog naroda i njegovog kulturnog i duhovnog nasleđa. Brojni nadgrobni spomenici su porušeni, grobna mesta zarasla u travu i korov, dok je dobijanje dozvola za njihovu obnovu često otežano. Pred takvim prizorima nameću se reči Veselina Dželetovića da ljudi na Kosovu i u Metohiji doživljavaju dve smrti: prvu kada izgube život, a drugu kada im unište grob, brišući i poslednji vidljivi trag njihovog postojanja.

Nastojeći da sačuva tragove ovog nasleđa, Mitra Reljić, profesorka u penziji, u svojim knjigama beleži priče o grobljima i porušenim nadgrobnim spomenicima, čuvajući svedočanstva o kulturnom i duhovnom nasleđu koje ne sme biti prepušteno zaboravu.

Posmatram je i u njoj prepoznajem nešto od ovog kraja: snagu i ponos Prokletija, ali i tišinu Pećke patrijaršije. Molim je da mi ispriča svoju priču. Pristaje. Uz blag osmeh kaže da bi volela da se priča o njenom sinu sačuva od zaborava.

„Rođena sam kao Petrović, 23. januara 1951. godine, u Belom Polju. Udala sam se u Naklo, za Ratka Popovića.“

Ratko je radio u pivari. Godine 1997, na putu na posao, poginuo je u saobraćajnoj nesreći kada ga je udario voz.

„Sad imam troje dece. Rodila sam petoro.“

Dok govori, saznajem da je jednu devojčicu izgubila još kao bebu, kada je imala svega dva meseca. Onda dolazi do priče o sinu.

„Sin mi je poginuo 27. septembra 1998. godine, na Jezercima, na mestu Studen kamen, na Šar-planini, u opštini Štrpce.“

Sahranili su ga na seoskom groblju u Naklu, u posebnom grobu, dok je njen suprug počivao u drugom. Slavica je ubrzo dala da se napravi zajednička grobnica i, pre četrdesetnice, prenela njihove posmrtne ostatke.

Kada su 1999. godine izbegli, nastavila je da posećuje grobnicu u Naklu. Dolazila je na Krstovdan, 27. septembra, na godišnjicu sinovljeve pogibije. Tako je bilo godinama, sve do septembra 2004.

Tada je videla da je grobnica otvorena i da su posmrtni ostaci njenog supruga Ratka i sina Slađana nestali.

„U grobnici je bila i svekrva. Od nje smo našli lobanju. Imala sam i tu devojčicu što je umrla sa dva meseca. Njene kosti smo preneli i stavili u čaršav. Tu su i njene kosti, i svekrove. A muževljeve i sinovljeve nemamo.“

Ostali su razbacani delovi odeće, polomljene daske i ostaci sanduka. Ostatke odeće, delove sanduka i piljevinu Slavica je izvlačila sopstvenim rukama.

Priča da su italijanski pripadnici međunarodnih snaga zabeležili ono što su zatekli i da je o svemu obaveštena Priština.

Nekoliko meseci kasnije pozvana je u Kuršumliju, gde je dala izjavu predstavniku KFOR-a. Od tada, kaže, više nije dobila nikakve informacije.

Obraćala se i institucijama koje se bave nestalim licima. Na kraju su ona i njena porodica dali DNK uzorke, u nadi da će, ukoliko posmrtni ostaci negde budu pronađeni, biti moguće utvrditi njihov identitet.

Slavica je, nakon skrnavljenja, obnovila grobnicu u istom onom selu u kojem su joj sina dva puta ubili. Obnovila ju je u nadi da je na tom mestu možda ostala bar jedna kost njenog sina i muža, makar poslednji trag njihovog postojanja.

Ne znam odakle joj snaga da se vraća tamo gde je pretrpela toliki gubitak, pred grobnicu za koju ne može biti sigurna da čuva njihove posmrtne ostatke. Ali ona dolazi. Uspravno, mirno i dostojanstveno. Bez mržnje, bez gorčine u rečima, bez potrebe da svoju bol bilo kome dokazuje. Sa tugom koju nosi i nadom koju ne napušta.

„Što se grobnice tiče, ona je tu, stoji to. Kad dođem, idem tamo. Možda je unutra neki kostić ostao.“

Pitam je šta misli da se dogodilo.

„Ne znam. Posle toliko godina ne znam ko je to dirao i zašto.“

Ne govori više nego što zna. Ne pokušava da popuni praznine pretpostavkama. Ostaju ono što joj je oduzeto i pitanje na koje ni posle toliko godina nema odgovor.

Dok sam je slušala, pokušavala sam da zamislim koliko života može da stane u jednu ženu. Muža koga je izgubila, sina čije telo ni danas ne može da pronađe, ćerkicu koja je živela svega dva meseca, godine provedene u neizvesnosti i povratke na mesto na kom je nekada mogla da poseti grobove svojih najmilijih.

Pogledala njeno lice. Nije u njemu bilo potrebe za sažaljenjem. Samo tuga koja se više ne objašnjava i strpljenje koje ne traži svedoke.

Velika Slavica nije tražila da joj neko vrati godine, niti je od mene tražila utehu. Želela je samo da se priča o njenom sinu zapiše. Da ostane trag o čoveku čiji grob danas ne može da poseti, o njegovim posmrtnim ostacima kojima se izgubio svaki trag i o majci koja i posle toliko godina dolazi na mesto gde je nekada mogla da mu zapali sveću.

Možda je to ono što najviše boli u njenoj priči: ne samo gubitak nego i nemogućnost da se nad njim konačno zaplače do kraja. Kako čovek da se oprosti od svojih mrtvih kada ni danas ne zna gde počivaju?

Kada sam je ugledala kod česme, kako polako pere blato sa cipela, nisam mogla da znam šta sve ta žena nosi u sebi. Sada znam. Ipak, u njoj nisam videla samo bol. Videla sam ženu koja je, uprkos svemu što joj je život oduzeo, sačuvala nešto što se ne može ni odneti ni zatrpati.

U Pećku patrijaršiju čovek dođe da pronađe mir, a ponekad sretne nekoga ko ga nauči šta taj mir zaista znači. Ne da je bol prestao. Ne da su rane zarasle. Već da čovek, čak i kada mu oduzmu gotovo sve, može da nastavi da živi, da pamti i da se vraća.

Odlazeći iz Pećke patrijaršije, razmišljala sam o Slavici. I dalje nisam znala zašto je njihova grobnica otvorena, ko je odneo posmrtne ostatke njenog muža i sina, niti da li će ikada dobiti odgovore koje toliko dugo čeka. Ali sam znala da njena priča ne sme da ostane samo jedan razgovor u manastirskoj gostoprimnici, između jutarnje službe i zvona za ručak.

Tada sam se setila reči profesora Duška Čelića, koje sam jednom prilikom čula na njegovom predavanju. Iako su mi se još tada urezale u sećanje, tek kasnije sam počela da razumem njihovu dubinu, posebno kada sam saznala da je i sam profesor u ratu doživeo bol nestanka bliske osobe. Govorio nam je:

„Sve zapisujte! U dnevnicima, na papirima, u starim sveskama… Zapisujte da biste se i sami jednog dana setili, da sutra ne biste poverovali u neku lažnu istoriju koju ćete možda pročitati u nekoj knjizi. Sećanjem na prošlost branite budućnost.“

Sada sam razumela o čemu nam je govorio. Njegov poziv da zapisujemo nije bio samo savet da sačuvamo uspomene već i opomena da istinu moramo čuvati od zaborava. Jer ono što ostane nezapisano jednog dana može biti prećutano, zaboravljeno ili ispričano drugačije.

Zato zapisujem Slavičinu priču.

Da se ne zaboravi Slađan Popović, njen sin. Da ostane zabeleženo da postoji majka koja ga godinama traži i koja se vraća grobnici, iako više ne može da zna da li su u njoj njegovi posmrtni ostaci. I danas ga traži.

Sada razumem zašto je zovu Velika Slavica. Ne zato što se izdvaja među ljudima, već zato što, uprkos svemu što je izgubila, i dalje dolazi, pamti i nada se.

A sunce nad Metohijom i dalje zalazi.

I sviće.

Autorka zapisa je pravnica