Vreme naše nasušno!

Vreme je jedina mera naših života, a i života nacija, društava i civilizacija. Za pojedince i njihove generacije to nije neograničeni resurs. Onaj čovek, vođa, ili narod koji uskladi svoje poteze sa “duhom vremena” ima šansu da bude uspešan. Davno je napisano: “Ništa nije jače od ideje kad joj dođe vreme!”

Sada, kada bi mnogi, moćni i nemoćni, domaći i strani – ponovo da razbuktaju vatre etnoacionalističkih mitova i ratova u našem zapadno-balkanskom dvorištu, jeste vreme za pregovaranje i za efektivno razrešavanje životnih problema ljudi na Kosovu i u Srbiji. U pravu je Edi Rama kada u intervjuu za Blic izjavljuje da je u Vučićevoj inicijativi prepoznao opredeljenje za mir. Zaista, vreme je za promociju mira i za politiku podrške miru. Imajući u svesti sva iskustva devedesetih, ne vidim bolju ideju od pregovara i ostvarivanja dogovorenog, jer to je, danas, ideja iza koje će stati svi koji imaju potrebu i interes za mirom i razvojem. Samo tako se može marginalizovati izuzetna snaga manjine koja je profitirala iz ratova devedesetih, kao i iz odsustva vladavine prave sprege organizovanog kriminala i korupcije sa politikom. Kao što se vidi – težak posao, a za vođe izazov da nadrastu svoju sopstvenu prošlost tako što će se opredeliti za ideju mira i razvoja.

U sadašnjim ekonomskim i socijalnim okolnostima to znači i da deo moći podele sa društvom – Drugima. Uostalom, političke (ne)prilike koje prate Briselski dijalog, od 2015. godine do danas – potvrđuju narastajuće političke nestabilnosti i neophodnost da vođstvo na obe strane mora da uloži povećani napor da u sopstvene interese ugradi dijalog, odnosno vođe su primorane da okreću pedale kako ne bi pale sa bicikla. Ukoliko bi pali sa bicikla, rizikuju i lično i grupno da gurnu Kosovo i Srbiju u novu stagnaciju.

Dakle, neophodno je da se povećaju kapaciteti vođstva uključivanjem i drugih, da se uloži nova i pojačana energija. Trenutno sama po sebi “evropska budućnost“ nije dovoljna motivacija. A samovoljno okretanje leđa ovoj budućnosti je nemoguće za vođe koje su na njoj gradili svoju najnoviju moć.

Najavljivanje namera Vučića da izgradi novu strategiju ponašanja Srbije u pregovorima o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, Albanaca i Srba – za šta mu je jedan od puteva “unutrašnji dijalog” radi ostvarivanja u što je moguće široj saglasnosti – sama po sebi je primljena i preneta javnosti kao neko 'čudo'. Odmah su se pojavili oni koji su ustvrdili da im je pre pet godina izgledalo nemoguće da neko u Srbiji može da napiše to što je Vučić napisao za Blic. To je, valjda, trebalo da bude podrška i pohvala, a ispalo je neznanje i potcenjivanje onoga što su Vučić, Dačić i Tači uradili potpisujući 2013. godine Prvi okvirni sporazum. Iz ovog sledi jedna pouka ili vapaj: Spasi nas Bože lažnih proroka, neznalica i prevaranata! Toliko ih je da smo slabašni da se s njima valjano “razdelimo”!

Prvi okvirni sporazum je zaista bio 'malo čudo' koje je podstakao mnoge pozitivne procese i ohrabrilo mnoge ljude na saradnju. Ali, sudarilo se i ovo “čudo” sa snagom realnosti, sa ozbiljnim unutrašnjim i spoljnim ograničenjima, kako društava, tako i vođa Kosova i Srbije.

Oduvek sam smatrao da je život potvrdio misao filozofa: “I najlepša devojka može da pruži samo ono što ima”. Otuda mi nije čudno to što je nekadašnji “samo kandidat” za Nobelovu nagradu za mir – Dačić, u susretu sa novim “Vučićevim čudom” – progovorio o onome što nosi u svojoj glavi i srcu: Ne možemo živeti jedni sa drugima, moramo se razdeliti!

Nije se, ovih dana, samo Dačić prisetio “svojih genijalnih misli” ili “novih otkrića” iz torbe prošlosti. Razgalamili su se mnogi: Ne damo im ništa! Sve je naše! Oživeli su oni koji bi da se Srbija odrekne sopstvene državotvornosti, a Albanci sa Kosova ideje o državno-nacionalnoj izgradnji kako bi se 'napravila' konfederacija Srbije i Kosova. Očekujem da se obnovi i ideja Balkanije. Što se tiče “velikih nacionalnih država” malobalkanskih nacionalista, ona je 'činjenica' – alternative ako EU propadne, a verovatno s njom i NATO. Šta da se kaže? Možda: Svakog čuda tri su dana dosta! Ali, barem je jasno da nikome, pa ni Vučiču i Tačiju – neće biti lako.

Kad je u pitanju suočavanje sa sopstvenim prošlostima i teškim posledicama sukoba, vreme (timing) je uvek pogrešno! Valjani odgovor na ovaj izazov već je napisao u prethodnoj kolumni Šalja: “… lideri Kosova i Srbije mogu, ako budu imali odgovarajuću volju, i sami da budu 'proizvođači' vremena kada se dođe do ovog sporazuma”. Dodao bih, samo, trebalo bi da se vođe (pre svega, Vučić i Tači) zaista slože i da poštuju ono oko čega su se već izjašnjavali: Da ne raspravljaju o onome oko čega se, za sada, ne mogu dogovoriti. A to su, po mom uverenju, ideje da bi Srbija trebalo, u što kraćem vremenu – da prizna Republiku Kosovo, kao i da će se Albanci, ili Srbi odreći svog prava da odlučuju o sopstvenim životima.

Priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova od strane vlasti Srbije mnogima se prikazuje kao takozvano konačno, ili “trajno” rešenje. Nije bitno da li se to postiže Dačićevom “vizijom razgraničenja”, ili uverenjem mnogih među Albancima na Kosovu da bi Vašington trebalo da upotrebi svoju “pregovaračku moć” i jednostavno stavi to na papir, a neko (Vučić) iz Srbije potpiše. S obzirom na okolnosti i prirodu statusne krize Kosova, nema “trajnog rešenja” – rešenja za dve do tri godine. U tom roku bi trebalo učiniti sve da se Briselski dijalog dovede do potpisivanja Završnog sporazuma o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije. Ovaj sporazum bi, u skladu sa pregovaračkim okvirom za poglavlje 35 pregovora Srbije o članstvu u EU trebalo da ima pravno obavezujuću snagu i da se u narednih godinu do dve pretvori u zakonodavna i ustavna rešenja.

Imajući sve to u vidu, rizikovaću i reći da bi u ovom sporazumu dohvatljiv maksimum, ili optimum bili sledeći dogovori:

“Strane ugovornice će razvijati dobrosusedske odnose na principima nemešanja u unutrašnja pitanja i međusobnog poštovanja teritorijalnog integriteta.

Strane ugovornice se obavezuju na punu primenu dogovora postignutih pod pokroviteljstvom Evropske unije (navesti konkretne sporazume u dodatku)…

Strane ugovornice potvrđuju da će rešavati sporove isključivo mirnim putem i uzdržavati se od pretnji, ili upotrebe sile u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija…

Strane ugovornice postupaju pod pretpostavkom da ni jedna od strana ne može predstavljati drugu u međunarodnim odnosima, niti delovati u njeno ime, kao i da su im ovlašćenja ograničena na njihovu sopstvenu teritoriju….

Strane ugovornice su saglasne da njihovo članstvo u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama ne podrazumeva implicitno priznavanje od druge strane, a na osnovu međunarodnog prava…”

Da bi se došlo do revitalizacije dijaloga i uspostavljanje kvalitativno boljih odnosa između Kosova i Srbije, najveća odgovornost je na političkom i institucionalnom vođstvu kome je potrebna nova strategija, a dijalogu je potreban novi format.

Slažem se sa Šaljom da bi politički dijalog trebalo da se vodi na nivou predsednika Kosova i Srbije. Međutim, još uvek ima moćnih centara, poput Vašingtona, koji se nisu izjasnili oko onog što Šalja naziva “opšte poznatim”. Naime, trebalo bi argumentovati zalaganje za to da predsednici, a ne ministri spoljnih poslova, kako se lobira, vode politički dijalog. Ovom prilikom bih ukazao na nekoliko argumenata u prilog tome da bi predsednici trebalo da budu “vodeći pregovarači”:

– Politički život na Kosovu i Srbiji je u pred-demokratskom stanju sa nestabilnim i kratkoročnim vladama. Predsednici imaju mandate od četiri-pet godina. To je odgovarajući vremenski okvir za postizanje napretka u političkom dijalogu, za završavanje sadašnje faze dijaloga i za potpisivanje Završnog sporazuma o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije;

– Pregovarčki tim bi trebalo svesti na predsednike kao “vodeće pregovarače”, “političke pregovarače” imenovanih od strane predsednika i odgovarajućeg tima eksperata. Time bi se smanjio broj učesnika u dijalogu, povećala efikasnost i naravno smanjili troškovi pregovora. Tada bi se moglo planirati da posle izvesnog perioda pripreme otpočnu intenzivni pregovori, vremenski određeni, na primer, na osamnaest meseci. U određivanju vremenskog okvira pregovora valja polaziti od mandata predsednika Kosova, a to znači da bi Završni sporazum mogao biti potpisan krajem 2019. ili početkom 2020. godine. U okviru Vučićevog mandata, do 2022. godine, došla bi i ustavno – zakonodavna implementacija Završnog sporazuma, kao i uvođenje “pravnih tekovina EU” određenih u pregovorima o članstvu Srbije u EU. Ovakav timing bi učinio realnim da Srbija, a i Kosovo, postanu članice EU 2026. Od tog momenta ne bi trebalo isključiti ni razgovore o priznavanju. Međutim, trebalo bi nešto prepustiti i toku istorije i rezultatima razvoja Srbije i Kosova, od danas do tada;

– Vlade bi bile uključene u pripreme predsednika za pregovaranje i u primeni onog šta ovi dogovore. Time bi se podstakla veća saradnja i koordinacija institucija i povećala efikasnost dogovaranja i izvršavanja dogovorenog;

– Neophodna je promena i uloge EU “fasilitatora”, odnosno, pored Mogerini – “vodećeg fasilitatora”- njenom timu bi trebalo priključiti “specijalnog izaslanika EU za dijalog Srbije i Kosova”, kao i u svojstvu posmatrača, Specijalnog izaslanika predsednika SAD za Zapadni Balkan, te i za dijalog Srbije i Kosova, koji će, očekujem, uskoro da bude imenovan.

Što se tiče ideje koja se pripisuje Tačiju o osnivanju “Tima jedinstva” (Unity Team), „kako bi se osigurala stabilnost kosovske strane i podrška konačnog rezultata pregovora sa Srbijom”, čini mi se da ona zvuči lepo, ali i da krije opasnost da, u ime jedinstva jedne strane, dođe do postavljanja ciljeva koji su neprihvatljivi za drugu strane. To bi blokiralo dijalog i produbilo unutarnacionalne političke borbe i strasti. Naravno, odluku ove vrste trebalo bi prepustiti stranama. Iz razloga koje je Šalja naveo, Vučič ima potvrđen mandat za pregovaranje.

Dakle, ovakva manifestacija “jedinstva” Srbiji nije potrebna, a ne može se ni postići. S obzirom na to da imamo posla sa društvima u kojima je politička scena fragmentisana, u kojoj su slabe države, odnosno institucije, a snažne etno-nacionalističke mobilizacije i autoritarne tendencije, mnogo je važnije da se ostvari transparentnost pregovaranja i primene dogovorenog, da se u čitav proces shodno svojim nadležnostima uključe parlamenti, državne i nezavisne institucije, civilno društvo, mediji i stručnjaci. Posebno je važno intenziviranje kontakata između donosioca odluka i stvaralaca javnog mnjenja na Kosovu sa predstavnicima srpske nacionalne zajednice, kao i lokalnih zajednica pretežno nastanjenim Srbima, naročito onima sa severa Kosova.

Kineska mudrost "Vreme svakog i sve stavi na svoje mesto!" već se potvrđuje i na primeru “Vučićevog čuda”. Sve je više različitih ideja i sve je jasnije koje od tih ideja mogu, a koje ne mogu dovesti do napretka. Ostaje da vreme pokaže da li će u narednim nedeljama, uz konsultacije koje će u Srbiji neki mediji zvati “unutrašnji dijalog”, Vučić, a na strani Kosova Tači – zaista u dijalogu zauzeti pozicije koje vode ka uspehu. Ili ćemo se i dalje baviti “nacionalnim jedinstvom” iza kojeg se krije ogorčena borba za moć, vlast i novac.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.