Velika Hoča: "Nema struje, nema vode, samo nam preostalo ono groblje gore da odemo živi"

Velika Hoča, nadomak Orahovca, mesto od davnina poznato po vinogorju, koje je jedno od najblagorodnijih na prostoru KiM-a i šire. Ova većinski srpska sredina, u srcu Metohije, čuvena je i po 13 pravoslavnih crkava koje se nalaze u ovom mestu. Po rečima meštana, Hoča je nekad brojala 1.600 stanovnika, sada samo 560. Ekipa KoSSeva našla se juče u ovom metohijskom selu.

Pri ulasku u selo, na ulicama gotovo i da nema ljudi. Krećemo se ka centru sela. U samom centru nalazi se crkva Svetog Arhiđakona Stefana, a preko puta na daleko čuvena Dečanska vinica. 

Nedaleko odatle zatičemo nekoliko starijih meštana okupljenih ispred seoske prodavnice. 

Kako se živi u Hoči – pitanje koje se samo nameće.

"Vi novinari znate bolje nego mi," kaže odsečno jedan od njih; Živorad Čukarić, pa dodaje:

"Nikako. Nema struje, nema vode, nema telefona, samo nam preostalo ono groblje gore da idemo živi. Dve nedelje nemamo vodu."

Pitamo ih da li su nekog obavestili o ovom problemu, uzvraćaju odgovorom – "A, koga?"

Pedesetosmogodišnji Živorad Čukarić živi, kako kaže, na minimalcu.

"Ni sa čim se ne bavim, sedim. Taj minimalac primim, pojedem i ajd' u zdravlje," dodaje on.

 Za razliku od Čukarića, pedesetdvogodišnji Mića Mavrić radi u školi, na održavanju prostora.

Na naše pitanje, da li je bezbedno u selu, on kaže: 

"Ne možemo da kažemo da nije bezbedno, idemo u Orahovac, Prizren. Ne smemo da kažemo…. Idemo, krećemo se. "

Jedan od, takođe, starijih Hočanaca, ne toliko voljan da razgovara sa nama, u prolazu dobacuje:

"Super živimo, hvala, doviđenja."

Ispred kuće, u jednoj od uskih hočanskih ulica, stoji Lela Nakalamić.

"Kako moramo, eto, vidiš kako," odgovara ona odmahujući glavom na naše pitanje – kako se živi u Hoči.

Da li se oseća bezbedno, pitamo je, a ona opet odgovara istim setnim tonom – "Eh, bezbedno, kakvo bezbedno."

Na početku jedne od hočanskih ulica, osnovna škola "Svetozar Marković", igralište u dvorištu škole prazno. 

Nedaleko od škole, srećemo Nikolinu, Andrijanu i Borisa koji, držeći se za ruke, poskakuju. Krenuli su do prodavnice. 

Pozdravljaju nas prvi: "Dobar dan"- i sami započinju priču sa nama.

Nikolina pohađa prvi razred, a u odeljenju ih je, kaže, petoro.

"U predškolskom ima desetoro, a u drugom razredu je bilo sedmoro, sada su dve devojčice otišle, ostalo je pet," objašnjava sedmogodišnja Nikolina.

Andrijana ima pet godina, i predškolac je. 

Ove dve devojčice kažu da im je u Hoči lepo, vreme na raspustu provode igrajući se, a ponekad, kako kažu, gledaju utakmice, a volele bi da imaju tobogan.

Preko leta vreme, kažu, provode u Belom potoku. 

"Mi ćemo da se preselimo u Beli potok, Boris i ja," kaže Nikolina.

"I ja ću," uskače Andrijana i dodaje:

"I mi ćemo opet da budemo komšije."

Ostavljamo ovo troje mališana da se igraju, a mi polako napuštamo Veliku Hoču. Ostavljamo i nekolicinu meštana na ulicima, a više onih "skrivenih" iza visokih kapija svojih domova. Iza nas ostaju brdovite hočanske ulice, porušene ili mahom starije kuće.

 

 

 

 

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.