Večera u Atini: Neviđeni pritisak, kako govori Vučić, ili sprovođenje sporazuma

FOTO: Printscreen/RTS

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nedavno, kao i mnogo puta ranije, dramatično najavljivao da se „narednih dana i nedelja očekuju najveći i najteži pritisci do sada u vezi sa Kosovom i uvođenjem sankcija Ruskoj Federaciji“. Sagovornici N1 smatraju da je očekivano pre svega da se vrši pritisak radi sprovođenja Briselskog i Ohridskog sporazuma iz ove godine.

Početak tih novih najvećih pritisaka po svemu sudeći trebalo bi da se desi u vili Maksimos u Atini, gde je na poziv grčkog premijera Kirjakosa Micotakisa u ponedeljak 21. avgusta zakazana neformalna večera na kojoj će prisustovati lideri regiona Zapadnog Balkana uključujući i Kosovo, predsednica Evropske komisije Urusla fon der Lajen i predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski.

Teme će biti proširenje i evropska budućnosti regiona, energetska bezbednost na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi, ali i kada je Srbija u pitanju, uvođenje sankcija Rusiji i dijalog sa Prištinom. Sudeći prema temama, one nisu nove, kao što i neformalni sastanci ne bi trebalo da budu mesto velikog pritiska.

Sa Prištinom između eskalacije i deeskalacije

Potpisivanjem Briselskog sporazuma 2013. godine, ova vlast je značajno smanjila prisustvo Srbije i njenih institucija na Kosovu, a posle ovogodišnjih događaja Srba gotovo da nema u institucijama.

Ovu godinu su do sada obeležile eskalacije sukoba. Upadi kosovskih specijalaca, pobuna Srba, suzavci, bojkot izbora, fizički i oružani sukobi, pa čak i pucnji na srpsku decu su trenutno stanje stvari.

Evropska unija je verbalno nikad oštrija prema vlastima na Kosovu, a uvedene su i prve sankcije. Ipak, i dalje je situacija napeta i nema najava da će se stanje popraviti. KFOR kao najjača sila na Kosovu je u nekoliko navrata smirivao situaciju i povećao kontingent vojnika popunjavajući ih pretežno iz Turske i Albanije, lokalnih članica NATO koje nedvosmisleno i snažno podržavaju nezavisno Kosovo.

Miloš Pavković, istraživač Centra za evropske politike za N1 smatra da se diplomatski pritisci mogu očekivati pre svega u vezi sa sprovođenjem Briselskog i Ohridskog sporazuma iz ove godine. On ne očekuje radikalizaciju kada su pritisci u pitanju iako je portparol EU pomenuo sankcije u slučaju da se dogovoreno ne sprovede.

„Verujem da se vraćamo na sporazum o kome se nije govorilo zbog tenzija koja su bile na Kosovu. U tom kontekstu možemo da posmatramo posetu predsednika Budimpešti. Kao neku vrstu diplomatske misije i sakupljanje podrške, pošto se tako osim sa domaćinima sredio i sa turskim predsednikom Erdoganom“, kaže.

Pavković podseća da sporazum iz Ohrida podrazumeva neblokiranje članstva u međunarodnim organizacijama.

„Cilj Kosova je verovatno Savet Evrope, kao i Evropska unija gde su podneli molbu za članstvo. Ujedinjene nacije sada nisu u žiži“, smatra Pavković.

S druge strane, obaveza vlade u Prištini su izbori na severu Kosova i formiranje zajednice što je planirano sporazumima iz Brisela 2013. i 2015. godine.

Zbog izostanka tog dela, Evropska unija je uvela sankcije Prištini koje prema Pavkovićevim rečima – funkcionišu. On je podsetio da je otkazano nekoliko poseta EU, da ministar Rašić nije mogao da ide u Brisel, kao i da je otkazan jedan projekat koji se bavi zaštitom životne sredine, a finansira ga EU.

„Evropska unija ovim poručuje i Srbiji da imaju snagu da sprovedu sankcije“, kaže.

On smatra da bi eventualne sankcije Srbiji mogle biti kontraproduktivne.

„Poverenje među građanima Srbije prema EU je ionako malo, a Srbija je poštovala dogovore oko Kosova. Zavisi od postupaka Srbije, ali do sada je naša zemlja bila konstruktivna“, dodao je.

Politikolog Aleksandar Đokić smatra greškom Srbije što su Srbi izvučeni iz kosovskih institucija, čime ih je stavio u inferioran položaj.

„Svu dinamiku odnosa predsednik je prebacio na Prištinu, a ona želi članstvo u Ujedinjenim Nacijama, bez formiranja Zajednice srpskih opština iako to proizilazi iz svih sporazuma“, smatra Đokić.

Đokić navodi da je greška Srbije to što položaj nije osnažen, čime je dat veći maneverski prostor Prištini, zbog čega je društvo dezorijentisano.

„Ovde je problem što nemam institucije na vlasti ili neku ideologiju, već čoveka sa svojom ekipom, koji nije odlučan, već suprotno, bez obzira na to kako se predstavlja. On bi da sačeka da sve prođe pa da deluje, ali to nije moguće, okruženi smo NATO i EU“.

Đokić navodi da nije sva krivica na Beogradu, već i da Priština vodi politiku bez kompromisa, na koju niko ne bi pristao.

„Ipak, obe strane znaju koje su crvene linije ovih drugih i trude se da ih ne pređu. Ko povuče prvi potez preko crvene linije, on snosi krivicu“, kaže.

Sankcije Rusiji

Đokić navodi da podrška Rusije u Ujedinjenim nacijama sa primenom Ohridskog sporazuma nije više toliko važna. Osim toga, on ističe da je svaka podrška Rusije toksična i da oduzima više nego što daje.

„Lavrov nije mogao da dođe u Beograd, Vulinu su uvedene sankcije“, podseća.

Iako se mislilo da će Srbija po okončanju izbora iz aprila 2022. godine uvesti neki vid sankcija Rusiji, to se nije desilo ni do danas. Štaviše, deluje da je Srbija sada dalje od te odluke nego s proleća 2022. godine kada je počeo oružani napad Rusije na Ukrajinu.

Neuvođenjem sankcija, Srbija za razliku od većine Evrope i dalje ima siguran uvoz energenata iz Rusije po nižoj ceni od npr. one kojoj EU plaća tečni gas Sjedinjenim Američkim Državama, Kataru ili sličnim zemljama.

Osim toga, Rusija je i dalje garant Srbiji da Kosovo neće ući u Ujednjene Nacije što je sudeći po do sada viđenom, crvena linija i to ne samo za vlast, već i za dobar deo opozicije.

Uvođenjem sankcija bi se stvorila situacija da se ovo promeni. Osim toga izvesno je da bi rejting predsednika Srbije pao, a zna se koliko on vodi računa o tome.

Đokić kaže da smo kao što smo propustili završetak prošlog hladnog rata, tako smo sada propustili početak novog.

„Sankcije je trebalo uvesti 25. februara 2022. godine, čim je počeo rat i zauzeti stav i stranu. Javno reći da je tu naša budućnost. Milošević je mislio da može da balansira između velikih sila a tako misli i Vučić“, izjavio je.

Rusija i Kina su važni faktori

Pavković kaže da iako Srbija prema Sporazumu o stabilizaciji i priključivanju ima obavezu progresivnog usklađivanja sa EU, s druge strane podseća da je Rusija važan spoljnopolitički partner Srbiji kada je u pitanju Kosovo i podseća da je tu i Kina, protiv koje Srbija nikada nije uvodila restriktivne mere.

Pavković ističe i uticaj Rusije na energetski sektor, ali Srbija radi na diverzifikaciji snabdevanja i kako kaže „Evropska unija to vidi“.

Evropske integracije 20 godina kasnije

Zemlje Zapadnog Balkana već se decenijama nalaze na putu ka Evropskoj uniji. Pre 20 godina, na samitu Evropske unije u Solunu svečano i zvanično su otvorena vrata zemljama iz regiona.

Dobrodošlica je tada percipirana kao snažan znak za evro integracije, a očekivanja su bila takva da se verovalo da smo na nekoliko godina daleko od punopravnog članstva. To se međutim, nije dogodilo.

Danas, 20 godina kasnije, neke stvari su sigurne, a to je da osim Hrvatske, ni jedna zemlja učesnica atinskog neformalnog skupa nije u Evropskoj uniji, a ne postoji bliski vremenski okvir kada bi neka mogla da uđe u ovaj skup zemalja. I dalje je na snazi floskula iz Soluna „kada se ispune uslovi“, koji su sada dosta drugačiji nego pre 20 godina. I Evropska unija je drugačija nego tada.

Podsetimo, kada su u pitaju datumi poslednjih godina, jedino je Emanuel Makron predsednik Francuske „licitirao“ sa periodom od 10 godina. Činjenica je da u EU već odavno postoji zamor od proširenja. Građani balkanskih zemalja su toga svesni, kao što su pamte da su dosta puta čuli neodređene izjave o mogućnosti ulaska u EU.

Ipak, od početka rata Ukrajina, a sa ciljem održavanja uticaja, EU je za kratko vreme odobrila status kandidata Ukrajini, Moldaviji, Bosni i Hercegovini, dalju evropsku perspektivu Gruziji, ukinula vize za građane sa Kosova i započela početak pregovora o pristupanju sa Severnom Makedonijom i Albanijom.

Ovo mnogi ocenjuju kao nešto što je dovoljno samo za početak.

Miloš Pavković, podseća da je iz naše perspektive evropski proces započeo 2003. godine Solunskim samitom, dok za EU počinje 2009, odnosno 2014. godine kada je Srbija prvo potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a zatim i postala zemlja kandidat.

On kaže da da je i Evropska unija shvatila da se standardi i okolnosti dosta promenili bilo da je u pitanju spoljna politika, bezbednost, energetika ili ekonomija.

„I to raste iz dana u dan. Standardi su dosta viši u odnosu na period kada je primera radi Slovenija 2004. godine ušla u EU“.

Pavković ističe da su u EU svesni toga i da je revidirana metodologija proširenja, pošto nije bilo dovoljno konkretnih rezultata.

„To je svima jasno. I sama Ursula fon der Lajen je rekla da je neophodno dodatno integrisati države kandidate i pre članstva ih integrisati. Naša organizacija je pre dve godine predlagala fazno pristupanje. Kroz dve pristupne faze omogućio bi se veći upliv kada su u pitanju odlučivanje i fondovi kako bi se popravila ekonomija, a zatim i dve postpristupne faze“.

On smatra da EU neće odustati od pritiska da se Srbija uskladi ali ne očekuje uvođenje sankcija.

„Naša usklađenost sa EU je oko 53 odsto i varira. Sa Srbijom se ne otvaraju nova poglavlja i to je neka vrsta kazne. To je način za pritisak“.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.