Važno je da je izgovoreno

Po starom dobrom pravilu ovdašnje politike: “Nije važno šta je rečeno, već ko je rekao”, javnost Srbije je saznala da se od vlasti Republike Srbije očekuje da, pre ulaska u EU, postigne pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom. Predsednik Republike Srbije je 16. novembra 2017. godine, izjavio “da Srbiji neće biti omogućeno da postane članica Evropske unije bez pravno obavezujećeg sporazuma sa Kosovom” … “Morate da izvršite normalizaciju stanja, kako oni to kažu”.

Potom o priznanju nezavisnosti Kosova od strane vlasti u Beogradu, što je prava “noćna mora” većine sadašnjih srpskih političara, Vučić kaže: „Nije to priznanje, niko to ne govori na taj način. Govore između redova, ali ne na taj način, ali ovo je ono što ja mogu da vam kažem“. Iz toga sledi i napomena da “nam predstoji veliki problem i da nećemo moći bez drastičnih promena u odnosu, našem i sveukupnom odnosu prema Kosovu i Metohiji”.

Ova izjava je, u političkom životu i zainteresovanoj javnosti u Srbiji, otvorila “novu temu”. Mnogi političari, novinari i analitičari, a i šira javnost su, tek iz ove izjave, saznali za ono što je pregovarano između Srbije i EU tokom 2014. godine, a potvrđeno 30. novembra 2015. godine u Zajedničkim pozicijama EU. Kao i da su, 20. decembra 2013. godine, šefovi država ili vlada EU, potvrđujući odluku Saveta ministara EU, od 17. decembra 2013. godine, o početku pregovora o članstvu sa Srbijom i Pregovarački okvir ‒ mehanizam i pravila za pregovore o članstvu sa Srbijom, potvrdili i stav da Srbija i Kosovo moraju da sklope „pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, pre nego što Srbija postane članica EU“.

Samo da podsetim proces pridruživanja Srbije EU započeo je pre početka procesa normalizacije. Ali, ova dva procesa su isprepletana. Pitanje normalizacije, odnosno Poglavlje 35 je ono kojim se počinje i završava pregovaranje o članstvu Srbije u EU. Reč je o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, mada se, u javnosti Srbije odomaćilo da se ono što piše drugačije, čita i to kao “normalizacija odnosa Beograda i Prištine”. Valjda tako zvuči više “statusno neutralno”. Po mom sudu, to je još jedno samoobmanjivanje koje prikazuje posao lakšim nego što jeste i, istovremeno, otežava okolnosti za uspešno obavljanje posla, jer ne priprema javnost da podrži poteze vlasti koje će morati da se povuku.

Kolika je snaga samoobmanjivanja vidi se i iz podatka da vlast Srbije nije, do današnjeg dana, pripremila svoj Akcioni plan za Poglavlje 35, niti je odredila novi model organizacije, delovanja i politike u Briselskom dijalogu. A trebalo bi to da se uradi kako bi Beograd bio spreman za “novu fazu dijaloga”, za predstojeće izazove. Pri tome bi valjalo da se jasno razdvoji šta je to što se postiže u dijalogu s vlastima Kosova uz podršku Brisela, a šta je to što Srbija mora da uradi sama i to u samoj Srbiji i u saradnji sa članicama EU i susedima (bilateralno), kao i sa drugim zainteresovanim uticajnim činiocima međunarodne zajednice, posebno SAD, Rusija, Kina i UN.

U slučaju Srbije, Poglavlje 35 dodatno usložnjava i otežava i onako složen proces kroz koji su prošle druge zemlje na putu ka EU. S toga je u pravu Vučić kad kaže da je potrebna “drastična promena” u odnosu prema pitanju Kosova. Nasuprot trenutno dominantnoj predstavi da su svi problem, odnosno “otimanje” Kosova rezultat delovanja Albanaca – separtista i bombardovanja NATO-a, valja se suočiti sa strateškim promašajem Miloševićeve i Srbije pod njegovim vođstvom u upravljanju krizom statusa Kosova, odnosno kako i zašto se Srbija našla u ratu sa NATO-om i “ostatkom sveta”.  Optuživanje Drugoga ne pomaže previše u uspešnom pregovaranju Poglavlja 35, jer je ovo sredstvo za dugoročno uređivanje koegzistencije i jednakog učešća Srbije i Kosova u EU.

Čitava mudrost je u tome kako odrediti optimalne strateške i taktičke interese Srbije, Srba pa i srpske zajednice na Kosovu koji se mogu, u datim okolnostima, ostvariti i obezbediti održivo rešenje. To, pak, znači da valja odvojiti nepriznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova od strane Srbije, od nepriznavanja stvarnosti kako u Srbiji, tako i na Kosovu i u međunarodnim odnosima. Nepriznavanje međunarodnog subjektiviteta Kosova ili zajednički prihvaćena (od Srbije, Kosova i EU) “statusna neutralnost” ne bi trebalo da se zloupotrebljava. U krajnjoj liniji, valja postići dogovor o onim otvorenim pitanja za koje je moguće naći odgovore, odnosno valja postići održivu normalizaciju odnosa Srbije i Kosova. To podrazumeva da se obe strane suzdržavaju od blokiranja napredovanja ka EU. To valja spakovati u jedan dokument koji bi bio pravno obavezujući. Time se određuje i da su dogovori koji su, ili će biti postignuti u Briselskom dijalogu politički dokumenti koji mogu da proizvode i mnoge pravne posledice. Ali, neposrednu pravnu obavezu Kosovo i Srbija prihvataju tek usvajanjem pravno obavezujućeg sporazuma kojim će se izvršiti sveukupna i pravna verifikacija svih dostignuća Briselskog dijaloga. To, između ostalog, znači da se Srbiji, naravno i Kosovu, ispostavlja obaveza izmene Ustava i zakona, u skladu sa tim sporazumom.

U vezi sa ovim javnim nastupom Vučića je i vreme kada je učinjen. Naime, njime se izražava saznanje o jasno određenom vremenskom okviru. Ako vlasti Srbije žele da Srbija 2023. godine dobije pozivno pismo za članstvo u EU, kako bi postala članica EU, 1. januara 2025. godine, do 31 decembra 2023. godine, Srbija mora da ispuni sve obaveze iz svih poglavlja. To, pak, znači da bi ovaj pravno obavezujući sporazum trebalo potpisati najkasnije krajem 2019. ili početkom 2020. godine, kako bi se, u narednom periodu realizovale preuzete obaveze. Za održavanje ovih rokova odgovornost je na Srbiji, te i na njenom predsedniku. Sudeći po javnim nastupima Vučića, svest o tome postoji, a sada bi trebalo povlačiti poteze u skladu sa ovom odgovornošću.

Vlast Srbije ima dovoljno mehanizama da povede novu, drugačiju politiku prema Kosovu. Dobra vest je i da je SNS, odnosno Vučić odustao od raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora koji bi uz nova ulaganja novca i energije, samo podsticala političku nestabilnost a time dodatno ograničilo vreme i snagu za dostizanje članstva u EU 2025. godine. Sada sam Vučić, vlast Srbije, pa i javnost, mogu više pažnje i energije da koncentrišu na rešavanje problema. Međutim, pitanje je da li svi u sadašnjoj vladajućoj koaliciji, u vlasti i opoziciji imaju iste prioritete. Čini mi se da  onaj iz vladajuće koalicije koji ne podrži Vučića greši. I za opoziciju je važno da ne ćuti na temu Kosova ukoliko želi da se dobro pozicionira u suočavanju sa značajnim zaokretom koji je EU načinila u svom postavljanju prema briselskom dijalogu i prema normalizaciji odnosa Srbije i Kosova.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.