Uzdizanje osvetnika na kosovskoj političkoj sceni

Milica Andrić
Milica Andrić Rakić

Pred kosovskim biračima su sedmi parlamentarni izbori u 18 godina i, prema očekivanjima mnogih, najneizvesniji do sada. Neizvesnost se ne ogleda samo u tome ko će biti pobednik izbora, već i u promenama koje mogu uslediti nakon izbora. Po prvi put, posle skoro dve decenije, dominantna PDK može postati deo opozicije, dok s druge strane, po prvi put posle 14 godina aktivnog političkog delovanja, pokret Samoopredeljenje može postati deo izvršne vlasti na Kosovu.

Kada je pobednik izbora u pitanju, ankete uoči izbora daju beznačajnu prednost LDK, stranci bivšeg kosovskog premijera, Ise Mustafe, koja testira nivo seksizma u kosovskoj javnosti imenovanjem prve kandidatkinje za premijerku Kosova, profesorku prava Vjosu Osmani. Najoptimističnije ankete ovoj opciji predviđaju i do 29% podrške kosovskih glasača, a prati je Samoopredeljenje sa 24% i PDK sa 21%.

Da li će LDK ili Samoopredeljenje biti prvoplasirana, odnosno drugoplasirana partija, sada je od manjeg značaja, budući da je formiranje postizborne koalicije ove dve partije vrlo izvesno, a prema izvorima bliskim Samoopredeljenju, ova partija spremna je da odustane od premijerskog mesta, ukoliko joj se u budućoj vladi dodele Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija i Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Od začetka Samoopredeljenje gradi bazu za političku podršku na nacionalističkim parolama (koje su najvidljivije za srpsku zajednicu), ali i čvrstom stavu protiv korupcije i obračunavanjem sa strukturama koje su, kako oni to vide, „zarobile institucije“ (što su stavovi koji mnogo veći odjek imaju u zajednici kosovskih Albanaca).

Međutim, realni izgledi da bi moglo da dođe do ozbiljne smene vlasti u prištinskim institucijama prati i doza opreza, tako da nema vidljive euforije ili nagoveštaja jakih vetrova promena u kosovskoj javnosti. Razlog tome je neiskustvo Samoopredeljenja u upravljanju, ali i ono što se vidi kao potencijalne autokratske crte njenog lidera, Aljbina Kurtija.

Samoopredeljenje godinama šalje poruke o potrebi razračunavanja sa korupcijom i liderima takozvanog ratnog krila, ali postoji doza beskrupuloznosti u tim najavama osvetničkog obračuna sa rakom društva koja mnoge navodi da pomisle da bi ovaj pokret mogao da pribegne zloupotrebi nadležnosti i direktno se umeša u pravosudni sistem, kako bi osigurali efikasno i brzo ispunjenje njihovih dugogodišnjih obećanja. Sa ovim predosećajem javlja se i strepnja da bi to bio samo novi oblik uzurpacije institucija i njihovo stavljanje u službu obračuna sa političkim protivnicima. Nije da takav obračun ne bi bio opravdan, ali svaki umeren građanin (ili fan stripova o mračnim junacima) sa pravom će se upitati – da li će na tome stati?

I dok je briga albanskog dela kosovskog društva autokratski potencijal Kurtija, srpsku stranu jedino interesuje da li će imati sa kim da vodi dijalog.

Dijalog Berlina i Vašingtona

Iako najavljena kao godina sporazuma, 2019. je na izmaku, a tokom nje nije ubeležen ni jedan formalan sastanak u sklopu dijaloga sa Prištinom i to zbog odluke kosovske vlade da novembra prošle godine uvede porez na robu iz centralne Srbije i BiH kao odgovor na diplomatske napore Srbije da spreči učlanjenje Kosova u INTERPOL i navede pojedine države da preispitaju odluku o priznanju Kosova. Ipak, činjenica da ove godine nije bilo pregovora ne sprečava optimističnije članove međunarodne zajednice, u prvom redu službenike američkog Stejt Departmenta, da veruju da će se pregovori nastaviti po formiranju nove vlade u Prištini.

I dok je dijalog tema svih tema za srpsku zajednicu, partije koje predstavljaju većinsku zajednicu na Kosovu uglavnom izbegavaju da se odrede prema ovom pitanju. Jedini izuzetak je Ramuš Haradinaj, lider AKR i kosovski premijer u ostavci. On nastavlja svoju politiku od novembra prošle godine nadajući se da će Srbija priznati Kosovo u zamenu za ukidanje poreza na uvoz srpske robe – tržište za priznanje – kako on opisuje tu svoju politiku, koja je, ako je za verovati njemu i njegovom bratu, bivšem poslaniku Dautu Haradinaju, razlog zbog čega je Haradinaj u julu dobio poziv da Specijalnom sudu da iskaz u svojstvu osumnjičenog i zašto je podneo ostavku.

Parolama „100% Kosovo, 100% država,“ Haradinaj pokušava da animira svoje birače, ali ne treba zaboraviti da je i uoči vanrednih parlamentarnih izbora 2017. Haradinaj bio deo opozicije koja je oborila vladu Ise Mustafe, između ostalog i zbog sporazuma o demarkaciji sa Crnom Gorom. Početkom te godine kleo se u odbranu 8.000 ha kosovske teritorije, da bi krajem te godine, čim je stupio na dužnost premijera, usvajanje Zakona o ratifikaciji spornog sporazuma sa Crnom Gorom bilo jedna od prvih stvari koje je odobrio novi saziv skupštine.

I druge političke partije na Kosovu pokazale su dozu fleksibilnosti u nekom trenutku svog političkog delovanja, jedino nije poznato šta treba očekivati od Samoopredeljenja, koje nije imalo priliku da bude na vlasti. Ipak, sudeći po najavama lidera ove političke opcije da bi buduća vlada, čiji će deo, kako veruje, biti, mogla suspendovati odluku o porezima i uvesti „mere reciprociteta“ Srbiji, nije neizgledno da i oni budu pragmatičniji nego što bi njihovi najverniji glasači očekivali.

Sve to navodi na pomisao da postizanje sporazuma neće u tolikoj meri zavisiti od toga ko sedi naspram srpske delegacije, već da li će u novoj rundi međunarodni predstavnici, u prvom redu SAD i Nemačka, uskladiti svoje parametre u okviru kojih mora doći do sporazuma.

Već dugo kritička javnost iznosi ocene da je nemačka strana oštro protiv promena granica kao modela postizanja konačnog sporazuma, dok je deo američke administracije nešto konstruktivniji u tom pristupu. Takođe, za Nemce priznanje nije imperativ, dok za Amerikance jeste. Koliko je realno da do približavanja ovih nepotvrđenih stavova dva težišta moći dođe, ostaje da se vidi.

Srpska politička scena na Kosovu

Kada su srpski politički predstavnici koji su se kandidovali za pozicije u kosovskim institucijama u pitanju, pobeda Srpske liste je izvesna, dok se kao jedino pitanje postavlja mogućnost da jedna ili dve političke opcije takođe osvoje jedno od 10 mesta predviđenih za partije koje predstavljaju kosovske Srbe. Broj glasova za takozvani „manjinski cenzus“ zavisiće od izlaznosti srpskih birača i ranijih godina se kretao između 2.000 i 3.000 glasova po poslaničkom mestu. Najveće šanse za osvajanje bar jednog poslaničkog mesta ima Samostalna liberalna stranka i Koalicija Sloboda.

Međutim, kada je dijalog u pitanju, uprkos porukama Srpske liste i predstavnika Kancelarije za KiM o tome kako osvajanje svih 10 poslaničkih mesta može dati „vetar u leđa“ glavnom srpskom pregovaraču, predsedniku Vučiću, i ojačati pregovaračku poziciju Srbije, istinitost ovih tvrdnji je upitna.

Srpska lista je prethodni mandat počela sa 3 ministarska mesta i 10 poslaničkih mesta u parlamentarnoj grupi Srpska lista kojoj se pridružio jedan goranski poslanik, što je zastupljenost kakva nije zabeležena od koalicije Povratak 2001, a napredak u dijalogu je opet izostao, dok su koalicioni partneri Srpske liste doneli niz odluka koje se smatraju štetnom po srpsku zajednicu, kakve su odluka o porezima i transformacija KBS.

Kao i sa većinskim partijama, čini se da raspodela poslaničkih mesta srpskih partija u kosovskoj skupštini neće imati značajnog uticaja na dalji tok dijaloga.

New Social Initiative

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.