Ubi me prejaka reč

Tamara Skrozza je novinarka nedeljnika Vreme i Novinske agencije FoNet. Novinarstvom je počela da se bavi 1997, kao novinarka nezavisnog Radio Indexa, da bi u maju 2000. počela da piše i za nedeljnik „Vreme“. Sarađivala je sa više mesečnih revijalnih izdanja i TV produkcija, a trenutno – pored rada u matičnim redakcijama – piše za portal Cenzolovka i magazin „Optimist“. Aktivna u grupama za slobodu medija.
Od 2011. do 2018. bila je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Poslednjih petnaest godina angažovana je i kao predavačica na treninzima posvećenim medijskoj etici, rodnoj ravnopravnosti, ljudskim pravima i jeziku u medijima.
Članica upravnih odbora organizacije CRTA i Fondacije za otvoreno društvo.
Dobitnica nagrade „Jug Grizelj“ za novinarsku izuzetnost, OEBS nagrade za „Ličnost godine“ 2016. u oblasti medija, kao i nagrade „Osvajanje slobode“.

Piše: Tamara Skrozza

„Sikter sa tim papirom, bando iz Prištine, gde god hoćete, i vidite da li će neko to da vam ispuni, Srbija neće“

Tim je rečima predsednik Srbije Aleksandar Vučić reagovao na Platformu za dijalog sa Srbijom koju je 7. marta usvojila kosovska skupština.

„Džabe ste krečili, nećete gledati taj film“

Samo dan nakon antologijskog „sikter“, srpski predsednik ovako se opet obratio svojim kolegama u Prištini.

„Pozivam Vučića da ne igra ulogu molera u igri istok – zapad, već da se vrati u dijalog gde ga čekamo sa Platformom“

Tako je na Vučićeve poruke odgovorio zamenik kosovskog premijera Bedžet Pacoli.

„Čanak je smrdljivo krme i trulo đubre“

Tako se o lideru Lige socijaldemokrata Vojvodine 1. marta javno izjasnio lider Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović.

„Govno smrdljivo“, „našmrkani dirigent“ i „bolesni psihopata“

Ovo je samo deo uvreda koje su jedan drugom uputili vlasnik TV Pink Željko Mitrović i Sergej Trifunović, tokom samo jedne večeri.

Činjenica da se predsednik jedne države pogrdnim „Sikter“ obratio bilo kome, javno, pred više hiljada ljudi, sama je po sebi poražavajuća. Činjenica da se tako obratio ljudima s kojima bi trebalo da sedne za pregovarački sto – a od čega zavise sudbine miliona ljudi – praktično je tragična.

Najtragičnije je, međutim, to što su srpski mediji, uz više nego retke izuzetke, tu „poruku“ preneli kao Vučićev trijumf, hrabrost i odlučnost koju bi trebalo pozdraviti. Tabloid „Alo“, koji se i inače ističe u otvorenoj podršci Vučiću, to je čak opisao i kao opštenarodni bunt: „Dosta smo se igrali! Kako je sav srpski bes stao u jednu reč – sikter!“ – objasnio je već u naslovu svojim čitaocima.

Umesto da se posle ovakve manifestacije besa bar malo primiri i konsultuje neke od brojnih savetnika, Vučić je već sledećeg dana poslao poruku o krečenju. I opet su se provladini mediji naslađivali, a Bedžet Pacoli dobio priliku da mu istom merom odgovori. Što je, sasvim očekivano, izazvalo novu reakciju srpskih tabloidnih glasila, pa je portal Republika to opisao ovako: „Pacolijevo ludilo nema granica – Provocira predsednika Srbije neprikladnim izjavama“.

Ne govorim albanski, pa ne mogu da tvrdim, ali ne bi me uopšte iznenadilo da su sličnim kvalifikacijama počašćeni i srpski političari koji su se ovih dana o Platformi „pesnički“ izrazili: od Marka Đurića i „poslednjeg eksera u kovčegu dijaloga“, preko Vučićevih metafora, do teze Ane Brnabić da je Platforma „protiv zdravog razuma“.

U međuvremenu, i srpska opozicija nije štedela na grubim rečima i uvredama, što je zapravo samo nastavak opšteg trenda u kojem – za divno čudo – mediji nemaju ulogu najvećih prostaka, već su štafetu uspešno preuzeli političari.

Donedavno, upravo su mediji bili ti koji su uporno ignorisali i osnovna pravila pristojnosti, ali i odredbu Kodeksa novinara Srbije koja im nalaže da poštuju kulturu i etiku javne reči. Bilo je, zahvaljujući tome, svakodnevne debate o pogrdnim rečima kojima su označavani Albanci, Romi ili Hrvati; doslovnom citiranju psovki, kletvi, prostakluka iz rijaliti programa; ružnim rečima koje su se pojavljivale na naslovnim stranama. Kao da već uobičajene laži nisu dovoljne, kao da letvica mora dodatno da se spusti, kao da se upravo prejakim rečima ojačava neka ili nečija pozicija, kao da je upravo to mera i snaga ovog ili onog stava ili poruke.

Već nekoliko meseci, međutim, ova se medijska „moda“ prenela i među članove srpske političke elite. Najpre je to radio samo Aleksandar Vučić, označavajući političke protivnike kao ološ ili kriminalce, da bi čitava stvar eskalirala do uličarskih izraza koji se ne štede na bilo kojoj strani srpskog političkog spektra.

Reči koje su korišćene na javnoj sceni tokom proteklih desetak dana ipak su nešto drugo. S jedne strane, ono čime se „čašćavaju“ politički oponenti prevazišlo je nivo na kojem bi možda moglo da bude opravdano, ili bar razumljivo. S druge, i mnogo važnije strane – ono što je upućeno Prištini, prevazilazi sve norme i vodi nas ka katastrofi. Jer, ako Vučić kosovskim vlastima kaže „sikter“, sasvim je razumljivo da će mu oni odvratiti istom merom. Ako im kaže da su džaba krečili, teško da će se stvar završiti sa onim Pacolijevim „molerom“. A sve to – teško da može da vodi ka bilo čemu dobrom, ka bilo kakvom miru, ka bilo kakvom dijalogu.

Violeta se prošle sedmice ovde zapitala zašto mediji ne proveravaju ono što objavljuju i zašto pristaju da budu sredstvo u ratnohuškačkoj mašineriji. I ja se pitam. I nije mi jasno. Ne samo zašto opet i po ko zna koji put aktivno igraju ratne igre, već i zašto tako lako i olako pristaju da budu megafoni – bez ikakve odstupnice, bez ikakve mere.

Da se mediji „ne pecaju“ baš tako lako na „siktere“, „molere“, „krmad“, „kurve“, „đubrad“, „ološ“, „kretene“, „narkomane“ i sve ostalo što političari sad već rutinski izgovaraju na binama i pred kamerama – strasti bi bile bar malo manje usijane. Da bez reči ne prenose sve ono što izađe iz nečijih usta, da bar pokušaju da kritikuju, ukažu, upru prstom; da primire, poruče ili jednostavno kažu „Dosta!“, svi ti koji odlučuju o našim sudbinama, a koji više nemaju ni mere ni stida – bili bi prinuđeni da se ponašaju drugačije.

Jer, nije ovde reč o lepim ili ružnim izrazima, o kulturi ili nekulturi govora. Ovde je reč o nepotrebnom podgrevanju netrpeljivosti, o sve kraćim fitiljima, o živcima kojih više niko nema na pretek i opasnosti koja se zbog toga nadvija iznad svih nas. Samo jedno „sikter“ sasvim je dovoljno da nas otera putem bez povratka. A uloga medija u svemu tome nikako nije zanemarljiva.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.