U SANU o Kosovu: Ni primitivni patriotizam, ni olako brisanje papirom ljudi i identitetskog nasleđa

Strašno je bitno da se pokrene novi dijalog svih, dijalog koji neće biti javan. Dijalog mora da počne tiho, van glava javnosti, sa nekakvim dodirima, nije važno ni da vlast učestvuje u njemu, neka o tome razgovara univerzitet, akademija, naučni instituti, pa da se onda gradi neka vrsta šire podrške, rekao je predsednik Srpske akademije nauke i umetnosti dr Vladimir Kostić. Kao gost u Pressing-u Jugoslava Ćosića kaže i: „Imam utisak da u svim diskusijama o Kosovu politički akteri u Srbiji više misle, što je stara srpska bolest – o međusobnom partizmu i sukobima nego što razmišljaju o Srbiji. ‘Ajte da stavimo Srbiju na prvo mesto“.

„Gospodin Vučić koji se do sada prema Akademiji ponašao vrlo pristojno bi za početak trebalo prvo da poseti Akademiju, ili da nas pozove na razgovor, i da na tom razgovoru, bez prisustva javnosti pokušamo da definišemo, ili da bar mi, ako se već tretiramo kao neki misleći ljudi, čujemo koji su to neki itinireri koje je neko zacrtao ili planirao, pa da se prema njima određujemo i da dajemo svoje sudove o njima. Da možda sasluša gledajući se u oči šta ko o čemu misli,“ kaže Kostić.

Unutrašnji dijalog obeležila hipokrizija. ‘Ajte da započnemo novi dijalog

Dodaje da ukoliko dijalog izostane, onda nema rešenja – i to ne dijalog sa Prištinom, već dijaloga među Srbima.

Kritikovao je način na koji se vodio do sada unutrašnji dijalog o Kosovu, pokrenut prošle godine na Vučićevu inicijativu, ali i gotovo zaboravljen od proletos, nakon što je sam predsednik najavljivao više puta od tada da će izaći sa svojim predlogom, što nije još uvek učinio.

SANU u monologu o Kosovu i Metohiji

Za srpske akademike Kostić navodi, sa druge strane, da su oni sve vreme u monologu kada je u pitanju Kosovo i Metohija. „Mi taj monolog koji je možda kasnije postao dijalog nismo prekidali“ – kaže.

„Ponudili smo se da želimo da učestvujemo u procesu dijaloga i to ne samo kroz pojedinačni doprinos akademika, već i kroz sistematizovanu ekspertsku pomoć koz više oblasti i da ukoliko postoji potreba, davali bi potrebne informacije.“

U okviru SANU postoji odbor za Kosovo i Metohiju. Oni su tokom proteklih godina izdali sedam zbornika o KiM, o umetnosti, istoriji, politici, demografiji, itd. a van tih izdanja, kao posebna edicija štampana je monografija o umetničkom nasleđu Kosova i Metohije. U njima se nalaze korisni podaci koji se mogu koristiti kao argumenti.

Predsedništvo SANU smatra da problem Kosova treba staviti u širi kontekst planova, orijentacija društvenih, političkih i ekonomskih elementa i strategija značajnih za budućnost srpskog naroda, društva i države.

Kaže da su tokom samog unutrašnjeg dijaloga „u izvesnoj meri izostali“ ravnopravnost i poštovanje za različito mišljenje i stavove, poverenje među učesnicima dijaloga.

Sa druge strane procenio je da je ključna bila hipokrizija.

Nema sumnje da je stepen tolerancije koju je ova vrsta dijaloga zahtevala trebalo da bude apsolutan. A nije postojao ni sa jedne strane

„Ljudi su zapravo izgovarali mantre, ne govoreći ni elemente sopstvenih sumnji. Video sam neku vrstu takmičenja koju bih nazvao liciderski patriotizam. Ne dozvoljavam nikom da pomisli da Srbiju voli više od mene. Možda je voli drugačije ali je ovo isto moja zemlja. U njoj žive moja deca, moji unuci. Ako mislimo različito, zar nije moguće da sednemo i o tome razgovaramo, da jedan drugog ubeđujemo?“ – kaže prvi čovek srpske akademije.

Sa druge strane, stručna forma kapaciteta Akademije nije iskorišćena do kraja, smatra Kostić, te bi dijalog bio svrsishodniji ukoliko bi se akademicima postavljala konkretnija pitanja, napravio konceptualni okvir ili postavile ključne teme.

S obzirom na to da dijalog nije tekao po ovim preporukama akademici su odlučili da svoje diskusije zabeleže i u zborniku zajedno sa bibliografijom naučne građe o Kosovu i Metohiji koju je SANU poslednjih 20 godina objavljivao.

Da li Srbija zna šta hoće? Da li Srbija zna kuda ide? Da li Srbija zna šta su crvene linije koje ne može da pređe?

‘Ajte da počnemo sa novim razgovorom, van očiju javnosti, među institicijom, sa većom energijom i međusobnom tolerancijom. Znam da zvuči naivno, ali ako to ne pokušamo, ne znam kuda će stići. I ne bih voleo da budem u koži bilo koga ko će donositi odluke sutra,“ istakao je takođe.

Akademik u ovom trenutku ne vidi šta je rešenje za Kosovo.

Dezorjentisanost

Narod ovde još uvek nije rekao svoju poslednju reč, nije ni mogao da kaže, jer nema elementarne informacije

„Bojim se da se suočavamo sa nečim što nije samo naša hipokrizija, već i hipokrizija Evrope.“

Teško mu je da odredi preovlađujući stav Akademije o Kosovu, jer se boji da bi ušao „u vrstu improvizacije“.

„U svakom slučaju to nije ni primitivni patriotizam, ni neko slepo zaklinjanje Kosovo je naše, ali istovremeno nije ni olako brisanje papirom ni tih ljudi koji tamo žive, ni tog kulturno-umetničkog nasleđa, identitetskog koje tamo imamo. U svakom slučaju mislim da postoji energija da se uđe u ozbiljnije promišljanje, ali koliko su ostali dezorjentisani, nemojte da se zavaravate – i mi smo,“ istakao je Kostić.

Mnogo važnije sada da sa paralelnim linijama polako gasimo tu vrstu doživljaja da smo neka vrsta bioloških neprijatelja, mačke i miša koji žive na jednom prostoru i da samo nestanak jednog praktično može podrazumevati sreću drugog

Protiv statusa kvo ali i bezglave trke u zagrljaj rešenju

On lično je protivnik statusa kvo.

„Zato što uopšte nisam siguran da on uopšte ide u prilog ovoj sredini, ali ako nećemo status kvo, ne moramo ni bezglavo da jurimo u zagrljaj raznoraznih rešenja. Čuo sam gospodina Vučića da ono što je smatrao za potrebno izrekao je u Briselu i da to nije prihvaćeno. Bojim se da ovde to nije objašnjeno do kraja i ta jedna vrsta i njegove razočaranosti. Zapravo to ljudi nisu prihvatili, narod ovde još uvek nije rekao ni svoju poslednju reč, a nije ni mogao da kaže jer on nema elementarne informacije,“ objasnio je Kostić.

Apsolutno je pitanje Kosova pitanje za skupštinsku raspravu, ali se bojim da se ne pretvori u farsu. Imam skepsu da se djalog tamo može započeti

Ni akademiku Kostiću nije jasno šta predstavlja razgraničenje o kojem govori Vučić.

„Prvo mora da se razjasni značenje te reči i posledice koje iz različitih formi te reči bi mogle da proizađu. Razgraničenje nije samo teritorijalno pitanje. Razgraničenje koje u ovom trenutku postoji, koje nije završeno i u našim glavama. Taj konflikt je zapravo od nas napravio neku vrstu bioloških neprijatelja na prostorima Balkana, i mi ako napravimo te granice i razgraničenje, sutra će neko bacati preko te granice svoje setne poglede u pokušaju da povrati, što je sa jedne strane legitimno, i osvoji. Živimo u prostoru koji nas sve iznenađuje, tako da mislim da je mnogo važnije sada da pokušamo da sa paralelnim linijama polako gasimo tu vrstu doživljaja da smo neka vrsta bioloških neprijatelja, mačke i miša koji žive na jednom prostoru i da samo nestanak jednog praktično može podrazumevati sreću drugog.“

Crkva ima pravo da iznese svoj stav o Kosovu

Apsolutna je neistina da postoji sukob između Akademije i Srpske pravoslavne crkve, kaže predsednik SANU.

„Mi poštujemo SPC, ja sada govorim kao privatno lice – apsolutno sam sekularan, naravno da nisam veliki simpatizer mešanja crkve u političke diskusije. Međutim, o pitanjima koja su se ovde raspravljala, crkva i te kako ima pravo da kaže,“ dodao je akademik.

Kao „apsolutno neprihvatljivim“ ocenio je napade na Savu Janjića.

„Njemu niko ne može da oduzme pravo da kaže svoje mišljenje i mislim da njegovo mišljenje treba slušati sa mnogo više pažnje nego što treba slušati sa moje strane,“ izneo je svoj stav Kostić.

Govoreći o napadima na arhimandrita Visokih Dečana, Kostić objašnjava:

„Problem je što smo mi na izvestan način jedna politička kultura koja ne samo da generiše vođe, nego generiše ljude koji anticipiraju šta bi vođa voleo da čuje. Ja čak nisam ni siguran da je to tačno, ali onda oni u svojim pogrešnim ili tačnim procenama kreću u neku vrstu dokazivanja svoje pravovernosti i to se onda pretvara u jednu vrsku orgije i jednomisli, ali se bojim i to sam rekao u jednom intevjuu da sada i opozicija nastupa sa preuzimanjem određenih pozicija. Ona sada slavodobitno izjavljuje neke stvari koje su do juče izjavljivali oni na vlasti i mi se sada, držeći se za repove, okrećemo u krug.“

Srpska akademija nauka i umetnosti se trenutno nalazi pred izborima za članove, ali i brojnim problemima. Sa 128 članova, trenutno ima najmanji broj akademika u odnosu na ostale akademije u regionu, kao i niskim procentom akademika društveno-humanističkih nauka i umetnosti u korist 65% akademika prirodnih nauka.

Okretanjem glave gubi se slika ali ne realnost

Kako objašnjava duboku podeljenost srpskog društva:

„Ja vidim u jednom istorijskom kontekstu koji ovaj narod čini izvesno specifičnim izuzetkom u istoriji Evrope. Mi smo narod koji je vrlo rano izgubio neku vertikalnu organizaciju svog sociuma, razvio je neku vrstu ludističkog doživljaja demokratije. Mi smo narod koji ima vrlo tanko urbano iskustvo. U 19. veku je bilo samo pet mesta u Srbiji većih od 5 hiljada stanovnika a grad (urbanis) je taj u kojem bi se razvio osećaj demokratije, osećaj dijaloga, osećaj mere. Mi smo narod koji je preskočio izvesne cikluse (poput renesanse)…imali smo neke rane faze reformacije. Ušli smo u tu vrstu banalizovane sabornosti, sabornosti u kojoj neće reći istinu ako je ne definišemo. Dakle, neko treba da definiše kako ćemo veslati u tom dvojcu sa, ili bez kormilara. Negde smo u toj istorijskoj celoj konstelaciji događaja izgubili. Mi smo tako podeljeno društvo da se tačno zna ko se sa kim pozdravlja, ko u koje kafane odlazi, ko koje novine čita, ko koje televizije gleda. Mi živimo u ostrvima koja međusobno ne komuniciraju. Društvo bez javnosti, u sociološkom smislu bez te reči, zapravo je naviše krivo.

Bojim se da ćemo slušati neorganizovane nedefinisane vetrove, grupe koje ne znaju šta hoće ali znaju šta neće i ja se bojim, rekao sam 15 puta, iako su mi rekli da se radi o mojoj paranoji i staračkom strahu da se energija agresija na ovim prostorima ne posuvrati u naš konačni obračun svako protiv svakog. Ovde više nije lako prepoznati ko ti je prijatelj, ko ti je neprijatelj. Toga se bojim. Akademija pokušava da da neke alternative, da neke stvari reši, satima bih mogao da pričam o tome šta radimo. Ali, kada se sve sabere, ova vrsta socijalne entropije koja postoji u Srbiji nas onemogućava da se suočimo i sa Kosovom i Metohijom na pravi način, ali i sa civilizacijskim izazovima koje nikako da preskočimo.“

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.