U plićaku „duboke države“

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju,

Sve češće u medijima na Balkanu čitamo o hapšenjima narkodilera i zaplenama velikih količina droge. Balkanski „preduzimači“ u ovim poslovima su osvojili prostore čitave Evrope, gospodare švercerskim kanalima od Južne Amerike do juga Afrike…preko Češke, Španije, Francuske, Švajcarske, u arapskim zemljama… Ruka balkanskog kriminala prisutna je decenijama na gotovo svim meridijanima. Tone kokaina su zaplenjene u vodama blizu južnoameričke obale. Na lokalu se koriste svi resursi (nedavno u Crnoj Gori otkriven je čak i vojni brod) za šverc narkotika, jednog od najunosnijih ilegalnih poslova koji ide utabanim stazama krijumčara duvana, belog roblja, sive trgovine… Veliki novac prati ove nezakonite delatnosti i to bogatstvo sigurno utiče i na političke tokove u zemljama našeg podneblja. Naizgled čvrste granice, glomazne administracije krcate činovničkim aparatima, brojne policije i bezbednosni sistemi u regionu nisu dovoljna prepreka kriminalu. Analitičari sve češće govore o „balkanskoj kriminalnoj uniji“ ili „balkanskoj konfederaciji organizovanog kriminala“ kao presudnom faktoru regionalne nestabilnosti.

Veliko bogatstvo se na ovom području koncentriše van regularnih finansijskih tokova i to u dobroj meri određuje društveni život i regionalne odnose. Karakteristično za sve zemlje regiona, uz određene specifičnosti, da iz dana u dan ulaze u sve veći haos.

Prvi znači da kriminal „uzima mehanizme upravljanja“ u svoje ruke su nesigurnost, siromašenje i besperspektivnost. Uspavano pravosuđe, neefikasna policija, oslabljeni prosvetni i zdravstveni sistemi su posledica kriminalizacije društva. Krvavi asfalt – sačekuše i obračuni kriminalnih gangova su bolni dokazi nemoći državnih aparata u borbi protiv mafije. Neefikasni državni aparati, uništeni neselektivnim zapošljavanjem partijskih kadrova, visokim stepenom korupcije, preslikani su u svim delovima regiona.

Sve se svodi na simulaciju države. Donose se zakoni – koji se ne sprovode. Sklapaju se ugovori – koji se ne poštuju. Polažu se temeljci za nove fabrike – koje se nikada ne sagrade. Državne ekonomije su usmerene na rasprodaje nacionalnog blaga – zbog provizije. Predizborne kampanje diktiraju ciiljeve nacionalnih politika. Izborne kampanje nikada ne prestaju. Na javnoj sceni zapažen prostor dobijaju piromani koji etničke napetosti dovode do ivice sukoba. Kreira se paralelna javnost koja se prikazuje kao „istorija koju živimo“ u atmosferi lažnog patriotizma. I sve to u nameri da se građanima ogadi život u otadžbini. To je previsoka cena kriminalizaciji ovdašnjih društava. Kriminal je smrtonosna pretnja regionalnoj bezbednosti jer podstiče etničke animozitete i „ulaže“ u nestabilnost regiona. Logika podzemlja je – neka se osiromašeni narod zamajava nacionalnom mržnjom, a mi ćemo da otimamo.

Još od kada je Tito u svom kabinetu pronašao prislušne „bubice“, teorije zavere su zauzele ozbiljno mesto u balkanskim raspravama. Verovatno će i ovaj tekst mnogima ličiti na teoriju zavere. Ali, decenijama je forsirano mišljenje da „OZNA sve dozna“ i da je „UDBA  naša sudba“ i da tajne službe, masoni, iluminati i ko zna ko još kontrolišu sudbine, da su ti „gospodari života i smrti“ nosioci sveukupne moći… Mali narodi – velike paranoje.

Krvavi raspad Jugoslavije je pokazao da su te „firme“ u „čijim su rukama bile sudbine ljudi“ zapravo samo produkt bolesne iluzije i maligne propagande. Negde do početka ratova bezbednosni sektor je kontrolisao podzemlje. Kasnije su se, možda, uloge izmenile.

Posleratni tranzicioni period je stvorio kartele političkih i finansijskih interesa. Oni se u svetu nazivaju „dubokom državom“, iako taj termin nikada nije zasnovan na dokazima, već samo na pretpostavkama. Teoretičari je definišu kao „spregu najuticajnijih predstavnika političkog, vojnog, obaveštajnog sektora i glavnih mejnstrim medija“.

Aforističari kažu: „duboka država je najveća nevladina organizacija“ u svakoj zemlji. „Duboka država“, najveći protivnik nacionalnog suvereniteta, obesmišljava izbornu demokratiju i dovodi je do apsurda, nastoji da utiče na donošenje državnih odluka s ciljem da zaštiti stečeni položaj i parcijalne interese. To je ona prikrivena moć u državnom aparatu koja odlučuje o budućnosti – uvek mimo volje naroda. Presudno utiče na sudstvo i finansijska kretanja. Takozvana „duboka država“ se nalazi samo tamo gde ima mnogo novca. Ne zanimaju je ni prava, ni slobode, ni demokratija. Zakulisni rad, tajnovitost, ucene, korupcija, nasilje, zloupotreba legalnih institucija – to su metode delovanja „duboke države“.

Sudeći po ovim definicijama u regionu postoje paralelni sistemi koje možemo nazivati „dubokim državama“. Oni zapravo jedino i funkcionišu u lavirintima posrnulih demokratija.

Ako uporedimo nekadašnju Tursku (iz koje je ponikao termin „duboka država“) ili SAD, gde se dugo i uporno dokazuje postojanje tog paralelnog sistema, sa našim podnebljem, onda na Balkanu živi svojevrsna „unija dubokih država“ koje nisu ideološke, već interesne organizacije u ekspanziji.

U Turskoj i SAD „duboka država“ je sprega nosilaca nacionalne moći sa ciljem da se sačuvaju resursi, proširi uticaj zemlje, osvoje novi potencijalni izvori nacionalnog bogatstva. Kod nas su se izgubili i nacionalni i državni interesi.

Kako drugačije objasniti izostajanje reakcije država na ugroženost vitalnih interesa? Region se prazni. Neverovatnu, neprirodnu migraciju svojih građana na Zapad ovdašnje vlade nastoje da rešavaju tribinama i okruglim stolovima, deklaracijama i akcionim planovima protiv bele kuge.

Kako objasniti besmisao podsticanja stranih ulaganja, ako vlasti stranom investitoru plaćaju od tri do deset hiljada evra za otvaranje jednog radnog mesta, a zaposlen na tom mestu će morati da radi za 200 evra? Da li se razvojna ekonomija može bazirati na otvaranje pogona za „seckanje“ kablova, kad taj posao svuda u svetu obavlja porodična manufaktura? Kako je, recimo, moguće da region koji stremi Evropskoj uniji i danas protivgradnu odbranu bazira na skupim, zastarelim i potpuno neefikasnim raketnim sistemima, suprotno EU standardima? A to je važan uslov stabilne poljoprivrede. Da li je, baš, ta „duboka država“ odlučila da su nakupci važniji od poljoprivrednika, da su zarade na mini-hidrocentralama cena za uništenje prirode? Zašto su „ljudi za kombinacije“ (a to je postala ugledna profesija) važniji od inženjera, profesora i naučnika? Ili se namerno dopušta da se nauka guši pod smećem kupljenih diploma? Koliko će vremena da prođe dok (i ako) shvatimo da su kupljene diplome štetne kao osiromašeni uranijum i da su kancer koji guši budućnost i racionalni i prirodni razvoj.

Gde se izgubio državni i nacionalni interes? U magli spinova i medijskih prevara? Ili je žrtva burazerskih i kumovskih interesa? To što kolokvijalno nazivamo „dubokom državom“ metastazira, regeneriše se, instrumentalizuje političke sisteme, svuda instalira svoje ljude koji jedini interes vide u bogaćenju pljačkom naroda. Ili je „duboka država“ samo sumnja? Mnogi smatraju da je optuživanje imaginarne „duboke države“ samo alibi za secikese u korumpiranim delovima činovničkog aparata, koji su često sukobljeni oko podele plena. Svejedno je kako ih nazivamo, ali njihov poguban efekat se vidi. Ti misteriozni neformalni centri moći se ne libe da koriste takozvano obaveštajno podzemlje, kriminalne bande ili militantne navijačke grupe, kako bi podigli temperaturu u društvu ili podstakle etničke netrpeljivosti.

Javnost je najveći neprijatelj neformalnih centara moći. Zbog toga su u neprestanom ratu sa istinom i temelj njihove strategije je izazivanje trajnog haosa. Ti centri moći, kao sive eminencije nominalnih vlasti, na ovim našim prostorima su čitava društva uvukli u poseban vid zarobljeništva i svi se, iako nekad ne želimo da vidimo, davimo u „plićaku dubokih država“.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.