U lavirintu mitrovičkog Alkatraza

Posle 15 godina, u zatvor u severnom delu Kosovske Mitrovice, jedan od najbolje čuvanih u Evropi, ušao je prvi novinar, i to novinar „Politike”.
 
Visoka i uska ulazna kapija nimalo ne nagoveštava da su to samo jedna od stotinu vrata, koliko ih ima u kosovskomitrovičkom zatvoru, jednom od najbolje čuvanih i najbezbednijih u Evropi. Sagrađen je davne 1967. godine, a danas je pod upravom Korektivne službe Kosova i kosovskog ministarstva pravde. Na ulazu, u stražarnici je troje policajca, od kojih su dve žene. Detaljno kontrolišu i nas i sve što imamo u torbi. Prolazimo skener, detektor, ne može se uneti ni sat, ni kaiš, sve to odlažemo u plastičnu korpu, ali rekoše – može fotoaparat. Začuđeno pitamo kako može, kad je izričito rečeno da nema fotografisanja ni spolja ni unutra.
 
Telefon unesosmo.
 
Obimna je procedura bila potrebna da bi se dobila dozvola za ulaz u ovaj Alkatraz, na periferiji skučene Mitrovice, a trajalo je duže od dva meseca dok su kosovske vlasti, a potom i Euleks, uvažili sve papire i ocenili vašeg novinara podobnim, ali uz izričitu naredbu da nema razgovora s pritvorenicima ni fotografisanja.
 
Dolazi Albert, asistent direktora Milana Radojevića, koji je 2005. godine, sa 22 godine, bio najmlađi direktor bilo kojeg zatvora u Evropi. Ponovo na desetine vrata.
 
– Ovde su svi isti i svako zaslužuje drugu šansu, samo treba da se poštuju pravila – govori direktor Radojević, kojem, reklo bi se, najmanje liči da bude prvi čovek kazamata o kojem su još poodavno ispredane legende i njime se plašila mitrovička deca, a za koji se ni danas ne zna ko ga je projektovao. Priča se da je arhitekta bila neka Italijanka koja je, videvši šta se sagradila, izvršila samoubistvo. Legenda ili istina, tek, i Mitrovčanima i ostalima ostaje da nagađaju.
 
U našoj pritvorskoj jedinici imamo Srba, Muslimana, Roma, a od 2008. godine i radnici i pritvorenici, odnosno osuđenici, su srpske nacionalnosti. Pre devet godina uprava je potpuno predata lokalnom osoblju, a po završetku rata 1999. godine ovde je došao Kfor, zatvor je bio pod njihovom upravom, ovde se i sudilo i zatvaralo. Nisu bila laka vremena, a samo tri godine posle rata u zatvoru je radilo šestoro Srba i 50 Unmikovih stražara. Zatvor je, na predlog Oebsa, renoviran devedesetih godina prošlog veka, tako da sada sve sobe imaju toalete, a već neko vreme u svakoj sobi postoji i TV aparat – govori Dejan Radojević u direktorskoj kancelariji, dok telefonom poziva službu obezbeđenja da pita da li možemo do zatvorskog bloka.
 
Milan Radojević (Foto B. Radomirović)
Usput priča da su oni koji čekaju na presudu, odnosno oni koji su pod istragom, nevini dok se ne dokaže suprotno. Takođe, kaže da nikoga ne treba osuđivati jer nikad se ne zna, „svi mi možemo jednog dana da završimo u zatvoru”:
 
– Ako ništa drugo, mogu da nam otkažu kočnice na kolima i eto…
 
Ovaj kazamat građen je u vidu bunara, sa dva sprata, a u podzemnim prostorijama nalaze se samice. Najmlađem stanaru mitrovičkog zatvora je 22 godine, a osuđen je na godinu i po zbog sitnog lopovluka. Ima osuđenih na duge kazne, od čak 22 godine zatvora. Grešili su, ovde su zbog teških krivičnih dela, od razbojničkih krađa i razbojništava, do osuđenih zbog teškog ubistva, što je slučaj s jednim zatvorenikom koji je sekirom ubio majku. Dobio je 12 godina.
 
Ovde su i osobe s Interpolovih poternica. Svi sa severa Kosova, a poslednji je došao Slobodan Sovrlić. Iz Zubinog Potoka je, tereti se za događaje iz 2011. godine. Prvi je iz Prištine prebačen Oliver Ivanović, za njim Dragan Delibašić, koji su pod istragom zbog navodne umešanosti, jedan za ratni zločin i teško ubistvo, drugi za događaje u februaru 2003. u Kosovskoj Mitrovici. Tu su i Nebojša Vujačić iz Mitrovice, Radovan Radić iz Zubinog Potoka, koji je u prvi mah uspeo da umakne Euleksu, da bi im potom, što bi se reklo, „došao na noge”. Tu je i Milan Kompirović, takođe iz Zubinog Potoka.
 
Prolazimo zelenim travnjakom, lepo sređenim, kao da smo u parku, ali sve odiše nekom težinom. Kao da se nebo svalilo. U stolarskoj radionici Zoran Janićijević iz Štrpca, osuđen na 12 godina. Ubledeo, nečujno govori. Pozdravljamo se, znamo za šta robija, ne pitamo. Priča da je stolar bio i kod kuće, u Štrpcu. Stolar mu je bio pradeda, zatim deda i otac, sada i on.
 
Ovo je, direktore, za Vas – Janićijević sramežljivo pokazuje okvir za slike ofarban u crveno, znajući da direktor navija za Crvenu zvezdu.
 
S njim šegrtuje Predrag Đorđević iz sela Skržuti, na 13. kilometru od Užica. Dobro je poznat Mitrovčanima. Osuđen je na 11 godina i osam meseci, ostalo mu je još šest.
 
Da razbijemo tešku tišinu, progovorismo:
 
– Što ti, pobogu, Đorđeviću, na pamet pade da pobadaš trobojku na džamiju u južnoj Mitrovici?
 
Osmehuje se, ne odgovara. To je mladić o kojem je Mitrovica danima brujala. U gluvo doba otišao u južni deo, podigao srpsku zastavu na džamiju u centru južne Mitrovice, a onda, u poteri policije, ranio policajce i sam bio ranjen. Skoro smrtno.
 
Rigorozne kontrole na ulasku u mitrovički kazamat (Foto Z. Vlašković)
Pred ćelijskim smo blokom. Rešetke na vratima automatski se otvaraju, jedna, druga, treća vrata. Prilazi stražar, i on nam poznat, ali ovde je sve tako teško, teskobno, kao što može da bude u kazamatu, pa ništa ne pitamo. Otključava vrata iznad kojih stoji A 113. S desne strane sobe, na ćelijama blindirana vrata. Ulazimo u jednu od ćelija. Trokrevetna, na jednoj strani jedan krevet, u drugom ćošku kreveti na sprat. Fiksiran sto s fiksiranim stolicama. Kažu, pritvorenike su sklonili kako bi nam pokazali jednu od ćelija. Na stolu vidimo da je jedan od njih doručkovao ili ručao, a televizor je ostao uključen. Još je dogorevala upaljena cigareta. Stražar ponovo zaključava, škljocanje ključa odjekuje zidinama mitrovičkog Alkatraza. Pored svake ćelije slike i imena onih koji su tu.
 
Zatvor je, rekosmo već, kružnog oblika. S desne strane su sobe koje bi trebalo da gledaju na dvorište, gde zatvorenici idu u šetnju, ali iz njih se vidi samo žičano nebo. Tri koluta bodljikave žice s obe strane krova, a u sredini zatvorskog kruga – karaula. Danonoćno se osmatra. Ceo ćelijski blok pokriven je kamerama. Hodnici sa po dve.
 
– Ima stotine ključeva, ali svaki od nas stražara zna gde se koji ključ nalazi, samo treba znati koja je soba – govori smireno stražar.
 
Nije nam dozvoljeno da obiđemo ni Delibašića, ni Ivanovića, ni Sovrlića. Odvojeni su ovde i odvojeno šetaju pritvorenici i osuđenici. Osuđenici koji su došli sa severa Kosova čak se i ne sreću. Tako je sud odlučio.
 
Mnogo je ovde i osuđenih za ratne zločine. Tu je nekadašnji kosovski policajac Vukmir Cvetković iz Kline, osuđen na sedam godina, dok je Ivan Radivojević dobio godinu više. Ovde je svojevremeno ležao i Miroslav Vučković, zvani Mose, iz sela Suvi Do kod Kosovske Mitrovice, prvi zatvorenik koji je posle Drugog svetskog rata osuđen za genocid. Pošto je ustanovljeno da genocida nema, osuđen je za ratni zločin, a u jednoj od ovih ćelija bio je pet godina.
 
Milan Radojević kaže da je u zatvoru sve manje problema.
 
– Recimo, 2004. godine bilo je 157 disciplinskih prekršaja. Prošle godine – tek 21.
 
Odavde, iz ovog kruga, iza zidina gde bi svi da vrate vreme unazad, danas ne može da se izađe dok za to ne dođe vreme. Ipak, 14 Srba uspelo je u februaru 2001. godine da pobegne i nije im se ušlo u trag – kaže Radojević.
 
Ponovo prolazimo kroz sva ona blindirana vrata. Kažu, da bi neko naučio da se snađe u zatvoru u Kosovskoj Mitrovici potrebno je od šest meseci do godinu dana. To je lavirint kojeg u prste poznaju samo stražari, među kojima je mnogo i žena, kao i direktor, koji svih ovih godina, kako reče, proživljava sudbine svih koji su mu „povereni na čuvanje”.
 
Dok je napolju upekla vrućina, među zidinama, čini se, nema ni daška vazduha. Kad smo izašli, kakva ironija, jedan kos, ptica kosovska, odleprša iz bodljikave žice na slobodu. Ode ka Ibru koji protiče tik uz pritvorsku jedinicu u Kosovskoj Mitrovici.
 
Biljana Radomirović

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.