Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)
Piše: Augustin Paljokaj
Ni oko čega se države članice Evropske unije i njene institucije ne spore toliko kao oko novca. Prošle sedmice, predlog budžeta u iznosu od dve milijarde (2.000 milijardi) evra za sedmogodišnji period označio je početak te bitke. To znači da bi godišnji budžet EU nakon 2028. godine iznosio više od 280 milijardi evra. Odmah su zemlje koje najviše uplaćuju poručile da je predlog „neopravdano previsok“, dok su zemlje koje primaju više rekle da je „previše nizak da bi se sproveli prioriteti“. U naredne dve godine ovu bitku treba pomno pratiti, jer budžet EU otkriva prave političke prioritete – više nego bilo koja javna izjava.
Uz neviđeni nedostatak transparentnosti, ignorišući i Evropski parlament, i većinu država članica, i medije, Evropska komisija je prošle srede predložila dokument poznat kao „Višegodišnji finansijski okvir“ za period nakon 2027. godine. Ovo je bez sumnje najvažniji dokument za EU i njeno funkcionisanje.
Predloženi okvir bio je tema broj jedan u EU, potisnuvši u drugi plan i rat u Ukrajini, i krizu u Gazi, i tenzije u Siriji, pa čak i trgovinski rat između EU i SAD, koji bi 1. avgusta mogao ili da eskalira ili da se zaključi sporazumom.
Ponovo – kao i uvek – rasprava o novcu izazvala je najviše podela. Predlog budžeta iznosi dve milijardi evra za sedam godina, a godišnje bi se trošilo više od 280 milijardi. Bogatije članice koje više uplaćuju smatraju da je iznos previsok, dok zemlje koje više dobijaju tvrde da nije dovoljan za ostvarenje ciljeva. Zato je ova budžetska bitka ključna, jer otkriva stvarne političke ciljeve EU.
Često citirana rečenica bivšeg američkog predsednika Džoa Bajdena, čije poreklo nije potpuno poznato, glasi: „Pokaži mi svoj budžet i reći ću ti za koje vrednosti se zalažeš.“
Evropska unija je istorijski prvo određivala političke prioritete, pa zatim zatražila sredstva za njihovu realizaciju. Kad bi se pojavio novi prioritet, stari se nisu ukidali. Dva stalna prioriteta EU uvek su bila poljoprivreda i regionalni razvoj. Poljoprivreda je bila ključna jer se Evropa posle Drugog svetskog rata obavezala da više nikada ne dođe do siromaštva – zato je sektor decenijama snažno subvencionisan; mleko i danas u evropskim supermarketima može da bude jeftinije od vode. Regionalna politika – tj. kohezija – ima za cilj smanjenje razlika između manje i više razvijenih regiona. Na ove dve oblasti odlazile su dve trećine celokupnog budžeta EU.
Međutim, u svetu koji se drastično promenio, EU se sada nalazi u situaciji da mora da poveća ulaganja u bezbednost, digitalni razvoj, inovacije, zaštitu životne sredine i energetiku. To se ne može postići bez smanjenja sredstava za postojeće politike, naročito za poljoprivredu i koheziju – što je izazvalo oštre rasprave unutar Unije. Jer, tu više nema tradicionalnih savezništava, već isključivo interesa. I upravo prema interesima, u EU su se već formirale lobističke grupe koje zastupaju suprotstavljene strane.
Očekivano, zemlje poput Nemačke, Holandije, Austrije i Švedske – neto uplatilaca u budžet – ocenile su predlog kao „previsok i neopravdan“. One mnogo više uplaćuju nego što dobijaju iz evropske kase. Nasuprot njima su „prijatelji kohezije“ – oko 14 država članica koje, kad se saberu doprinosi i transferi, beleže znatan neto dobitak.
Tu su i evropske institucije, pre svega Evropski parlament. Iako bez njegove saglasnosti višegodišnji budžet ne može biti usvojen, Parlament se oseća isključenim iz procesa. On se protivi prenošenju većih ovlašćenja za potrošnju budžeta nacionalnim vladama, jer to ide na štetu regiona.
Koliko koheziona politika može biti uspešna pokazuje primer Hrvatske – iako je najmlađa članica EU, sa 12 godina staža. Kada se priključila Uniji, hrvatski BDP po glavi stanovnika bio je 60% proseka EU, a danas je 80%. Nezaposlenost je pala sa preko 17% na ispod 4%. Hrvatska je za 12 godina iz EU fondova dobila više od 17 milijardi evra bespovratnih sredstava. Od najsiromašnije zemlje (nakon Bugarske), danas je prestigla više članica, dok je Rumunija dostigla i premašila Grčku – što pokazuje da pametna politika može iz EU članstva izvući maksimum.
Sada Evropska komisija predlaže da se poljoprivreda i koheziona politika objedine sa još nekim politikama u jedan „nacionalni i regionalni partnerstvo budžetski paket“. To je predstavljeno kao „pojednostavljenje i olakšanje sprovođenja“, ali suštinski predstavlja radikalni raskid s dosadašnjom tradicijom budžetiranja u EU.
Zemlje poput Kosova i drugih kandidata za proširenje trebalo bi pažljivo da analiziraju ovaj predlog, jer će on imati direktan uticaj i na njih. Iako je ukupan iznos za proširenje povećan, programi će biti objedinjeni u jedan – za razliku od sadašnje strukture u kojoj postoje zasebni programi kao što su „Plan rasta“, „Investicioni plan za Zapadni Balkan“ i „IPA“ (Instrument za pretpristupnu pomoć). Novi objedinjeni program za proširenje i susedstvo predviđa budžet od 42,6 milijardi evra – što je za oko 12 milijardi više nego prethodni ciklus.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je, predstavljajući plan, izjavila da je proširenje sada ključni prioritet:
„Proširenje je ključni prioritet. To nije samo politički cilj, već i strateška investicija u stabilnost i prosperitet Evrope. Zbog toga u potpunosti otvaramo instrument ‘Globalna Evropa’ i za zemlje kandidate – ne samo za tehničku pomoć, već i za reforme i konkretne projekte.“
Komisija je pojasnila da će za Ukrajinu biti obezbeđeno posebnih 100 milijardi evra, van budžetskog okvira – što znači da druge zemlje neće biti pogođene smanjenjem sredstava zbog potreba Ukrajine.
Međutim, primećeno je da budžetski plan ne uzima u obzir mogućnost da EU do 2034. godine primi nove članice – što se tumači i kao signal ograničenih ambicija EU kada je reč o proširenju.
Predsednica Komisije je i ovo pitanje dotakla, navodeći da će u slučaju prijema nove članice tokom tog perioda, višegodišnji budžetski okvir biti revidiran i prilagođen – u skladu sa veličinom i potrebama nove članice, uključujući finansijske aspekte vezane za koheziju i poljoprivredu.
Prijem zemalja poput Crne Gore ili Albanije, koje realno imaju šanse, ne bi predstavljao veliki finansijski izazov. Ali ako bi u EU ušla Ukrajina – zemlja veća od svih zemalja Zapadnog Balkana zajedno, i znatno manje razvijena od proseka EU – finansijsko opterećenje bilo bi ogromno.
Zato zemlje poput Kosova, razmatrajući pristup EU, treba da znaju da se pravi prioriteti Unije danas nalaze u njenom budžetu – a ne u političkoj retorici.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
