Zašto su neka deca povučena i teško stupaju u kontakt sa nepoznatim ljudima, dok druga bez problema sklapaju prijateljstva? Da li je stidljivost posledica vaspitanja i okruženja ili je delom urođena osobina? Harvardski psiholog Džerom Kagan, koji je decenijama proučavao dečji temperament, došao je do zaključaka koji su promenili način na koji se posmatra razvoj stidljivosti.
Kagan je na početku svoje karijere smatrao da okruženje ima presudnu ulogu u oblikovanju dečjeg ponašanja. Međutim, njegova istraživanja pokazala su da i urođene biološke razlike značajno utiču na temperament, kao i na to kako deca reaguju na nove i nepoznate situacije, prenosi portal Danas, pozivajući se na hrvatski N1.
Stidljivost može da se prepozna već u najranijem uzrastu
Krajem sedamdesetih godina prošlog veka Kagan je započeo istraživanje u kojem je pratio reakcije beba na nepoznate predmete, zvuke i promene u okruženju.
Istraživači su posmatrali kako četvoromesečne bebe reaguju na nove igračke i druge nadražaje. Neke su reagovale veoma intenzivno – plakale su, uznemiravale se i energično pomerale ruke i noge. Druge su, nasuprot tome, ostajale relativno mirne.
Na osnovu tih reakcija bebe su podeljene u dve grupe: visoko reaktivnu i nisko reaktivnu.
Dugogodišnje praćenje pokazalo je da su deca koja su u najranijem uzrastu burnije reagovala na nove nadražaje češće razvijala uzdržanost i stidljivost u nepoznatim društvenim situacijama.
Kagan je na osnovu ovih nalaza zaključio da stidljivost može imati i biološku osnovu. Ona je, prema njegovom istraživanju, povezana sa načinom na koji nervni sistem reaguje na nove i potencijalno stresne situacije. U kasnijim istraživanjima posebna pažnja posvećena je i amigdali, delu mozga koji učestvuje u obradi straha i emocionalnih reakcija.
Stidljivo dete ne mora da postane stidljiva odrasla osoba
Jedan od važnijih zaključaka Kaganovog istraživanja jeste da stidljivost nije nepromenljiva osobina i da temperament iz najranijeg detinjstva ne određuje nužno kakva će osoba postati. Iako biološke predispozicije imaju značajnu ulogu, iskustva, vaspitanje i okruženje mogu uticati na to kako će se one ispoljavati tokom odrastanja.
Kagan je procenio da bi od desetoro jednogodišnje dece sa izrazito stidljivim temperamentom samo troje zadržalo isti stepen stidljivosti i tokom adolescencije. Kasnija praćenja pokazala su da su mnoga deca koja su u ranom uzrastu bila izrazito povučena vremenom razvila samopouzdanje i društvene veštine.
Zanimljivo je da su ispitivanja mozga kod pojedinih učesnika u odraslom dobu i dalje pokazivala pojačanu aktivnost amigdale. To ukazuje na mogućnost da čovek nauči da uspešno upravlja svojim reakcijama i da se snalazi u društvenim situacijama čak i kada njegova urođena osetljivost ostane izražena.
Najveća greška roditelja je insistiranje na druženju
Kagan je posebno upozoravao na način na koji roditelji i nastavnici postupaju sa stidljivom decom. Jedna od čestih grešaka jeste preterano insistiranje na druženju i uključivanju u situacije u kojima se dete oseća neprijatno. Prisiljavanje deteta da razgovara sa nepoznatim ljudima, učestvuje u grupnim aktivnostima ili se odmah uključi u novo društvo može da izazove suprotan efekat od željenog.
Umesto pritiska, preporučuje se postepeno upoznavanje sa novim situacijama i pružanje podrške detetu dok razvija društvene veštine. Na primer, ako se dete plaši polaska u školu, roditelji mogu unapred da ga upoznaju sa učiteljem, pokažu mu učionicu i omoguće mu da se postepeno navikne na novo okruženje.
Važno je razumeti da povučena deca nisu nužno tvrdoglava, nezainteresovana za druge ili nedruštvena. Ona mogu jednostavno intenzivnije reagovati na situacije koje većini druge dece ne predstavljaju poseban problem.
Postoji li veza između stidljivosti i boje očiju?
Tokom istraživanja Kagan je zapazio još jednu zanimljivu pojavu – među stidljivom decom koju je pratio bilo je više onih sa plavim očima. Pretpostavio je da bi pojedini genetski faktori mogli istovremeno biti povezani sa bojom očiju i osetljivošću nervnog sistema. Ipak, kasnija istraživanja nisu potvrdila jasnu vezu između boje očiju i stidljivosti.
Kagan je takođe primetio da su neka izrazito povučena deca češće imala alergijske tegobe, poput polenske kijavice i ekcema. Ove pojave razmatrao je u kontekstu mogućih fizioloških reakcija organizma, ali takva zapažanja nisu dovoljna da bi se uspostavila pouzdana veza između alergija i temperamenta.
Njegova istraživanja, međutim, ukazala su na važnu razliku između urođenih predispozicija i ponašanja koje se razvija tokom života.
Dete koje je po temperamentu stidljivo ne mora zauvek ostati povučeno. Uz strpljenje, podršku i postepeno sticanje novih iskustava, ono može razviti samopouzdanje i naučiti da se uspešno snalazi u društvenim situacijama. Cilj nije da se njegov temperament promeni po svaku cenu, već da dobije priliku da razvije sopstvene načine suočavanja sa izazovima.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
