Piše: Saša Janković
Dragi Iljire,
Gledano iz srpske perspektive, ne delim tvoj optimizam povodom francusko-nemačke ideje o ulasku zemalja regiona „na mala vrata“ u Evropsku uniju.
Ne zato što sumnjam u dobre namere njenih zagovornika, već što mislim da polazi od pogrešne pretpostavke. Ukratko – vlast u Beogradu uopšte ne želi Srbiju u Evropskoj uniji. Da želi, odavno bi ispunila uslove koji važe za sve članice te zajednice i Srbija bi danas bila njen punopravni član.
Problem nije u tome što Evropa ne zna kako da nas primi, već što naša vlast odbacuje ono što Evropska unija suštinski jeste. Ona od EU želi samo određene političke i ekonomske koristi za sebe.
Ono što EU podrazumeva – vladavinu prava, slobodne izbore, smenjivost vlasti, nezavisne institucije, medijske slobode, zaštitu ljudskih prava i borbu protiv kriminala i korupcije – naša vlast doživljava kao pretnju po svoju vladavinu. Za te vrednosti se danas u Srbiji od najviših državnih zvaničnika dobija etiketa stranog plaćenika, ustaše, teroriste ili državnog neprijatelja, uz sve što uz to ide.
Dok mi pričamo o ulasku zemlje u EU na mala vrata, vlast iz zemlje izbacuje evropske vrednosti na velika.
Razumem da nova generacija evropskih zvaničnika veruje da bi ulazak „na mala vrata“ bio način da se i takvi režimi postepeno uvuku u okvir koji će im ograničavati samovolju i usmeravati ih ka stvarnim reformama, sviđalo se to njima ili ne.
Samo, isto to su pre više od decenije mislili i njihovi prethodnici. Otvarala su se poglavlja, brojali klasteri, pisali izveštaji i održavali samiti, dok je suštinski napredak izostajao. Čak se razvio suprotan proces. Danas mnogi od njih sa zakašnjenjem uviđaju da su godinama tolerisali simulaciju reformi, verujući da će forma jednog dana proizvesti sadržinu.
Rezultat nije samo to što su evropski zvaničnici bili iskorišćavani. Mnogo je važnije što su kod mnogih ljudi u Srbiji obesmišljeni i proces evropskih integracija i sama ideja Evropske unije. Zato imam više razloga za skepticizam nego za optimizam prema novom planu koji počiva na logici veoma sličnoj prethodnoj.
Priznajem i nešto lično. Sama ideja ulaska „na mala vrata“, bez punopravnog članstva, meni deluje pomalo ponižavajuće. Ili moja zemlja želi da bude deo Evropske unije, pa će ispuniti standarde i postati njen punopravni član, ili to ne želi i izabraće neki drugi put. U oba slučaja odluka treba da bude iskrena, jasna i puna, a ne privremena i polovična.
Na kraju krajeva, puštati na bilo kakva vrata, bilo gde, režim koji upravo privodi građane koji su rekli istinu o zvučnom oružju koje je na monstruozan način iskorišćeno protiv njih, bilo bi perverzno. Isto važi i za jedan drugi, koji je popularnost sticao bacanjem suzavca u parlamentu da bi sprečio formiranje zajednice srpskih opština, i koji je lider u regionu – ali samo u antisrpskom narativu i delima. Kako povlađivanje takvima može da donese išta dobro u budućnosti?
Šta je onda rešenje?
Ako neka zemlja zaista želi u Evropsku uniju, mora da izabere i dovede na vlast rukovodstvo koje je stvarno evropski opredeljeno. Mora da uspostavi vladavinu prava, slobodne izbore, pravnu sigurnost, institucije sa integritetom i sve druge standarde koje važe za sve članice. Tada članstvo postaje prirodna posledica, a ne politički trik.
Naravno, ovo je pogled iz Beograda i moj lični pogled. Ne tvrdim da stvari isto izgledaju iz Prištine i zato ne sporim tvoju ocenu. Za Crnu Goru mi se čini da je već dovoljno blizu punopravnom članstvu da teško mogu da zamislim zašto bi bila zainteresovana za bilo kakvo „kao članstvo“. A vlast u Tirani, po mom utisku, ima više sličnosti sa vlašću u Beogradu nego što bi obe strane volele da priznaju, pa pretpostavljam da bi i prema ovakvim aranžmanima pokazala znatno više entuzijazma.
Problem Srbije nije što joj je blokiran put ka Evropi. Problem je što su naše vlasti blokirale evropske vrednosti. Dok taj blok ne uklonimo, bojim se da ćemo nastaviti da raspravljamo o vratima, umesto da gradimo život kakav zapravo želimo da živimo.
Iskreno tvoj,
Saša
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
