Svaki rat, bilo gde i bilo kada, proizvodi samo gubitnike, poraz je ljudskog dostojanstva i sramota čoveka

U susret Vaskrsu srpski patrijarh Porfirije je uputio Vaskršnju poslanicu, u kojoj je kroz ključne biblijske događaje, pažnju javnosti skrenuo na stradanje u svetu slabijih, rat u Ukrajini, ali i na nadu koju daju ljubav za ljude i činjenje dobrih dela. Kroz razgonjenje tame svetlošću iz Svetog pisma, prikazana je ovozemaljska borba zla nad dobrim, ali i vera da dobro pobeđuje.

„I dok se na mnogim mestima u svetu vode bespoštedni ratovi, najviše stradanja podnosi običan čovek. Šta ćemo mi koji smo sabrani danas u Prazniku nad praznicima, ugrejani toplinom domova, reći onima koji su razornom stihijom odvojeni od svojih najbližih i rasuti po tuđini? Кako ćemo zapevati pashalnu pesmu kada je među nama toliko gladnih i žednih pravde, toliko neutešnih?“ – poručio je patrijarh SPC.

Na golgotsku goru čovek se svagda uspinje, objasnio je. Naglasio je da je osećaj odgovornosti među ljudima danas posebno naglašen zbog sveopšte krize u svetu, uključujući sada i rat u Ukrajini.

„Saosećamo i sastradavamo sa svim pravoslavnim hrišćanima, braćo i sestre, saosećamo i sastradavamo sa svim ljudima ovoga sveta gledajući kako se sukobi na ukrajinskom tlu i širom vaseljene još više produbljuju“, poručio je patrijarh.

„Sazdani smo kao jedan i jedinstven ljudski rod, i pozvani smo da jedno budemo. Stoga se Vaskrslom Gospodu molimo da se što pre i bezuslovno uspostavi mir, prestane stradanje, i da se svi izbegli vrate u svoje domove. Svaki rat, bilo gde i bilo kada, proizvodi samo gubitnike i poraz je ljudskog dostojanstva, poraz je i sramota svakog čoveka kao ikone Božje“.

Posebnu poruku uputio je Srbima sa Kosova – „duhovne i nacionalne kolevke“.

„Da znamo njihova iskušenja i borbe, ali da će njihova Majka Crkva uvek biti uz njih kao i do sada“, naglasio je patrijarh na kraju poslanice.

U nastavku objavljujemo delove poslanice:

Tamnica groba i okovi smrti nisu mogli da shvate ni zadrže Svetlost od Svetlosti od Oca rođenu pre svih vekova, kroz koju je sve postalo – Jedinorodnog Sina i Gospoda našega Isusa Hrista, iako su to pokušali svim sredstvima. Od noći u kojoj je bio predat u ruke bezakonika sve je toliko bilo preispunjeno neverstvom i nasiljem da se sa raspetim Hristom naposletku moralo zavapiti: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ (Mk 15, 34). Gledajući kako je nekada slavni Jerusalim obavijala duhovna tama greha, Jedinorodni Sin je sa visoko uzdignutog krsta gledao kako se pred njime razjapljuje mračna čeljust groba ne bi li ga zauvek progutala. Sa kamenog tla njenih oštrih oboda Gospodu su čelnici vere i naroda podrugljivo govorili da krsnu blagovest spasenja preinači u gordo prihvatanje moći paloga sveta: „Neka siđe sad s krsta, pa ćemo verovati u njega!“ (Mt 27, 42).

U času beznađa su i samrtni ropci raspetih osuđenika prelazili u ruganje živome Bogu, Spasitelju sveta. Onome koji je iz ljubavi sišao među nas i tamu naših života obasjao večnom svetlošću i radošću. Onome koji je tumačeći svog Oca nebeskog u drevnom jevrejskom predanju pokazao očinsko lice Boga svekolikom svetu. Onome koji nas je svojim stradanjima i slavnim vaskrsenjem učinio čedima životvorne ljubavi Božije. Onome koji je blagodatnu snagu života darovao Crkvi, „stubu i tvrđavi istine“ (1Tim 3, 15) koju ni „vrata pakla neće nadvladati“ (Mt 16, 18). Onome koji nas je ohrabrio da budemo istrajni vesnici smisla u ovome turobnom dobu. Onome koji će kao krotko Jagnje (Jn 1, 36) prineto za naše grehe biti poslednja Božija reč na strašnom sudu – hram Jerusalima Novog, obasjanog Božijom slavom (Otk 21, 22-23).

Mi se na golgotsku goru svagda uspinjemo, jer smo pozvani da svedočimo živoga Boga u svetu i tako učestvujemo u spasenju svakog Božjeg stvorenja. Vođeni Duhom Svetim, mi smo prema Svetom Apostolu Pavlu sinovi Božji u kojima sva tvar čezne za oslobođenjem od propadljivosti i za radošću večnog života (Rim 8, 21). Ovaj osećaj odgovornosti među nama je danas posebno naglašen zbog sveopšte krize u svetu i činjenice da se plamen oružanih sukoba na prostorima Ukrajine pridružio onim drugim mestima na planeti gde postoji konflikt među državama, narodima i verama. Saosećamo i sastradavamo sa svim pravoslavnim hrišćanima, braćo i sestre, saosećamo i sastradavamo sa svim ljudima ovoga sveta gledajući kako se sukobi na ukrajinskom tlu i širom vaseljene još više produbljuju. Veliki Apostol Pavle podseća: „(Bog) je stvorio od krvi svaki narod čovečanstva da stanuje po svemu licu zemaljskome” (Dap 17, 26). Dakle, sazdani smo kao jedan i jedinstven ljudski rod, i pozvani smo da jedno budemo. Stoga se Vaskrslom Gospodu molimo da se što pre i bezuslovno uspostavi mir, prestane stradanje, i da se svi izbegli vrate u svoje domove. Svaki rat, bilo gde i bilo kada, proizvodi samo gubitnike i poraz je ljudskog dostojanstva, poraz je i sramota svakog čoveka kao ikone Božje.

U vaskršnjoj radosti sa osobitom pastirskom brigom i odgovornošću upućujemo očinske pozdrave i molitve našim sestrama i braći u otadžbini i rasejanju, gde god da žive pravoslavni Srbi, a posebno onima na Кosovu i Metohiji, našoj duhovnoj i nacionalnoj kolevci, poručujući im da znamo njihova iskušenja i borbe, ali da će njihova Majka Crkva uvek biti uz njih kao i do sada. Danas smo duhovno i molitveno sa svima vama na svakome mestu gde živite. Neka svaki pravoslavni dom bude obasjan svetlošću Vaskrsloga Hrista i osenjen snagom radosne pesme: „Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi, i svima koji su u grobovima život darova!“



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.