40 godina grupe „Korak“ i vreme kada je gruvao rok

FOTO: Srđan Mrkić

Piše: Srđan Mrkić

Bio je petak, Neško je rekao Miljanu: ’’Aj’ da napravimo grupu!’’
Miljan je rekao – ‘ajde!

Ovaj razgovor dvojice školaraca dogodio se na ulici u Kosovskoj Mitrovici, a već narednog dana, u subotu 24. aprila 1982. godine, u tetka Mirinom stanu, osnovana je rok grupa kojoj je izvlačenjem iz šešira Božja ruka nadenula ime „Korak“.

Početak kao i svaki drugi, zvuči jednostavno, i bilo bi jednostavno da se sve to ne dešava u gradu koji početkom osamdesetih živi svoje zlatno doba rokenrola. U gradu u kojem se svira na svakom ćošku korzoa, a večernje igranke se svakog vikenda održavaju u svim mogućim prostorima u Mitrovici i okolini. U tom, dakle, čudnom gradu sa dvocifrenim brojem solidnih bendova, neki tamo osnovci hoće da prave još jedan!? Dečija posla!

Logika za ovakvu ideju najverovatnije leži u mitrovačkom osnovnom obrazovnom sistemu u kojem je, osim muzičke, bar jedna osnovna škola imala orkestar, i to tamburaški, a još barem dve su imale kvalitetne polifone horove koji su krasili svaku priredbu i to ne samo u svom gradu. Tako su ovi klinci kaljenje u nastupima pred publikom prošli još pre nego što su postali tinejdžeri, pa je sasvim normalno da osnivanje benda sa ambicijom da sviraju ono što vole bude njihova sudbina.

Ubrzo su Miško mali Pogorelić i Neša basista dobili dan ranije obaveštenog Remza koji će biti pevač, Đura će biti gitarista, Jasmin će zadužiti bubanj i grupa „Korak“ počeće da živi.

To je vreme u kojem je polovna električna gitara pandan današnjem novom Ajfonu, u kojem je druženje i vežbanje pandan današnjoj bleji, i to je ono vreme u kojem se iz kuće iznosilo kućno vaspitanje i međusobno poštovanje koje podrazumeva da se ozvučenje i instrumenti ne iznajmljuju, nego od srca pozajmljuju i uredno vraćaju, a usluge se pamte, a ne naplaćuju.

Ako današnja deca misle da je ubediti roditelje da im se kupe instrumenti za rok bend bilo lako, onda se varaju. Predstaviti svoj budžetski ’’projekat’’ čika Danilu, tetka Vesni ili čika Ibru, može se porediti sa današnjom namerom četrnaestogodišnjaka da od svojih roditelja iskamči kupovinu mini podmornice. Ali kao što ni deca nekad nisu bila kao danas, tako su i roditelji tada bili angažovaniji i posvećeniji deci, pa su o dečijim željama odlučivali po sistemu „tri put meri jednom seci“. Na kraju će presuditi roditeljsko razumevanje i ljubav.

Isti onaj tetka Mirin stan ubrzo postaje vežbaonica u kojoj mali-veliki entuzijasti pokušavaju da skinu stvari koje će uskoro zasvirati pred publikom. Korakovci su, onako zeleni, odmah imali ambiciju da već za nekoliko meseci prosviraju na Rokfestu, ali realnost je bila drugačija. Pera Rakić, ta ljuta zaprška u svakoj mitrovačkoj muzičkoj čorbi, nije hteo ni da čuje! Da nastupiš u onoj konkurenciji, treba mnogo više staža i besomučnog vežbanja.

Ne obazirući se na ove početne šamare, bend je nastavio da vežba i da okuplja vršnjake u manjim prostorima, najčešće salama mesnih zajednica Centar, Partizansko brdo i Ibar. Publiku su mamili čvrstim i odlučnim zvukom sa dominantnim orguljama, pa se može reći da su se upravo po tom hard saundu izdvojili od ostalih bendova tog vremena. Repertoar je jačao, svirke su se ređale, a Korak se kalio i sticao simpatije publike i starijih kolega. Na Rok festu 1983. grupa nastupa sa dve pesme autora, a tom prilikom i frontmena Gorana Despotovića, pa se ovaj događaj može nazvati prvim zvaničnim velikim nastupom. Nekako u to vreme Remzo Rizvanović napušta grupu, a mikrofon preuzima Samir Plava.

U periodu 1985-1988. bend je trpeo promene i pauze zbog kontinuiranih odlazaka u armiju tri generacije članova, a nakon toga je konačno kompletiran kada stiče novog, ispostaviće se, stalnog člana Godžija, pevača čiji će zabavljački šarm i vokalni talenat obeležiti budućnost grupe.

„Šansa“ kao šansa za humanost

Nabrojati sve dobre svirke nije moguće, ali ne spomenuti barem neke od njih, bilo bi grešno.

Sa bratskom Šansom napravljeno je nekoliko humanitarnih koncerata i može se reći da su ova dva rok sastava prednjačila u organizovanju svirki na kojima bi se prikupljao značajan novac koji je uvek u celokupnom iznosu išao u humanitarne svrhe. Pedi, Beli, Bane, Čupo, Neško, Ðura, Jasmin, Godži i Miljan su, iako članovi dva benda, često pomagali jedni drugima, i disali kao jedan, pa je jedna takva pojačana selekcija grupe „Šansa“ 1985. godine pobedila na kvalifikacionoj gitarijadi u Leskovcu, da bi na onoj finalnoj u Ćupriji osvojila drugo mesto.

Zlatni period Koraka se nastavlja učešćem na rok festovima u Mitrovici, koji su u to vreme već postali tradicionalni. U istom periodu sjajno su prihvaćene svirke u organizaciji studentskog saveza u hali sportova u Prištini, a 1989. godine u sklopu obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke, Korak svira na zajedničkom koncertu sa Pilotima i Ribljom čorbom. Te večeri, na stadionu Mokre gore, u Zubinom Potoku, Bora Ðorđević sa grupom Korak peva dva svoja hita, a ova novonastala fuzija doživljava ovacije nekoliko hiljada ljubitelja roka!

Na repertoaru grupe nalazile su se pesme Riblje čorbe, Generacije 5, Olivera Mandića, Filma, Bijelog dugmeta, Kerbera, Smaka, Pilota, grupe Tajm, Yu grupe, Leb i sol, Vajtsnejka, Gerija Mura, Kvinovaca, Parplovaca i mnogih drugih. Sviralo se u Domu JNA, u kulturnom centru, na ploči, u „ćumezu“, u plesnoj sali radničkog doma…
Osim javnih nastupa, grupa Korak je za potrebe radio Prištine snimila i nekoliko autorskih pesama. Svoj, za sada poslednji zvanični nastup Neško i ostali, imali su sada već daleke 2000. godine u Zvečanu.

Mi, savremenici i fanovi ove družine, nakon četiri decenije od njihovog početka očekujemo ponovno okupljanje članova i jubilarnu svirku. Ukoliko to ne urade, džaba predaju M4 obrasce. Penziju neće dobiti!

Stalna postava grupe:

Nenad Ilić, bas

Miljan Gvozdić, klavijature

Slaviša Ðurić, gitara

Jasmin Redžović, bubanj

Golub Nedeljković, vokal.

Bivši članovi:

Remzo Rizvanović, Samir Plava.

Povremeni članovi:

Nebojša Avramović, Ferki Šalja, Baškim Rukeci, Goran Despotović

Koncert saradnici, prateći vokali: Nataša Milisavljević, Kristina Stević, Maja Negovanović.

VIS „Kojoti“: Besim Ðaka Simi, Miša Popović Pop, Siniša Nedeljković Frenki i Nebojša Vukmirović Pik.

Menadžeri (čitaj: pomagači, nosači, ugovarači ili jednostavno oni bez kojih ništa ne bi bilo moguće): Predrag Cvetković, Slaviša Orlović, Isko Murić, Slavoljub Ćosić, Fuat Šabani, Zoran Perić.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.