Street Dance:Naše koreografije često su o vojsci, ratnom stanju, ali i o ljubavi

Nedavno je pažnju javnosti u Srbiji privukla verzija spota Happy mladih iz Severne Kosovske Mitrovice na istoimenu pesmu pevača Farela Vilijamsa iz popularnog animiranog filma Despicable Me 2. Sa ovim spotom oni su se pridružili mnogim svetskim gradovima koji su takođe hteli da pokažu srećne note u njihovim životima. Iza spota stoji i plesačka grupa Street Dance zahvaljujući kojoj je ples već nekoliko godina jedan od najznačajnijih hobija, sporta i umetnosti mladih u Kosovskoj Mitrovici u svim generacijama. Ova plesačka grupa prepoznata je širom Srbije.

Tri puta su za redom bili i državni prvaci, a učestvuju i na svetskim takmičenjima. Na poslednjem svetskom prvenstvu osvojili su 12. poziciju među više od 100 klubova i 5.500 plesača. Prešli su Srbiju uzduž i popreko i gotovo sa svih takmičenja dolaze sa hrpom nagrada. U svojoj kolekciji imaju 67 pehara. Na takmičenjim obično učestvuju sa oko 50 plesača, u 6 do 7 koreografija.

Široj javnosti Srbije postali su poznati svojim energičnom i originalnom učešću u planetarno popularnom šou Ja imam talenat. Njihov motiv da učestvuju na tom takmičenju bila je pre svega želja da javnosti Srbije prenesu neku drugu sliku o gradu kojeg uglavnom prepoznaju po konfliktu i problemima.

Nekoliko seniora, zaljubljenika u ples vodi ovu grupu. Jedna od njih je Zorana Janačković, koja je sa grupom od samog početka. Ova samouka, samokritična, pre svega energična mlada žena, apsolvent na medicinskom fakultetu, nikada nije imala idole, a uvek je imala pokretačku energiju da napravi nešto bolje od sive svakodnevnice i ratnog okruženja u kojem je odrasla.  

Severna Kosovska Mitrovica nije stimulativna sredina za mlade ljude. Zorana kaže da je ovde ostala iz dva razloga – bili su to njeni roditelji i ples. U razgovoru za KoSSev, Zorana govori o tome kako je plesačka grupa Street Dance nastala, šta ih ispunjava i pokreće, o uspesima, ali i problemima.

Kakav je to put od pet klinaca do preko 100 članova?

Kakvu poruku prenosite plesom?

Poruka koju prenosimo može da bude sloboda, radost, sreća, nekad tuga. Radili smo koreografije koje su jako tužne za gledanje.  Na osnovu naših osećanja, stvaramo nove koreografije i svaka od njih je i nova priča. U našim koreografijama često pričamo o vojsci, ratnom stanju, ali i o ljubavi. Radili smo i drugačije koreografije, ali ona zavisi od naših osećanja – kako se osećamo takva je i koreografija, takva je i poruka. Trudimo se takođe da kad god možemo, bude ipak veselo i razdragano, kao kada smo radili Happy Mitrovica, svi su nekako šareni i stvarno je bilo lepo.

Odmah nakon rata, još kao klinci hteli smo da otplešemo neke korake drugačije nego što su to radili naši vršnjaci u folklornim grupama. Nas petoro je svoje prve uvežbane moderne korake pokazivalo tada od festivala do festivala sve do 2006. kada je poznata denserka, Slađana Delibašić, inače poreklom iz ovih krajeva, otvorila u gradu plesačku školu. Ubrzo sam preuzela i nastavila da vodim školu, a u međuvremenu sam i osnovala plesačku grupu Street Dance. Sada sa ponosom mogu da kažem da školujemo devetu generaciju plesača sa preko 100 članova.

Kako vežbate sa tolikim brojem?

Oko stotinjak plesača je podeljeno generacijski od pčelica do seniora, od 3 do 28 godina i svi oni, zajedno sa podrškom roditelja su pokretačka snaga grupe. Kako Severna Kosovska Mitrovica nije mesto koje se može pohvaliti prostorom, snalazimo se na raznim mestima. Trenutno vežbamo u manjoj sali lokalnog hotela dva puta nedeljno, ali pred takmičenje probe su svakodnevne i onda prelazimo u sportsku salu Tehničke škole.

Street dance scena je u Severnoj Kosovskoj Mitrovici postala veoma popularna i pre svega prepoznatljiva, u dobrom delu i zbog tebe. Danas si već seniorka, vođa grupe. Šta mladi plesači prepoznaju kao vrednost kad dođu kod vas?

Trudimo se da one koji dođu kod nas ne ograničavamo ni u jednom smislu. I ukoliko neko nema mnogo talenta za ples, mi ne kažemo da ne može da igra, nego se zaista potrudimo da tu osobu podržimo i ohrabrimo na svaki mogući način. Jednostavno, sa takvim članom samo više radimo. Naša vrata su otvorena za sve i svi imaju mogućnost da nešto nauče. Kod nas ne postoji rečenica to ne može, već svako može i mora. Takođe, najlepše je raditi sa decom, znati da s nestrpljenjem broje dane do treninga – nema ništa lepše nego kad se onako iskreno nasmeju i potrče da te zagrle. Naša vrednost je veliko i otvoreno srce i pružena šansa svakom.

Šta je suština vašeg plesa?

Ples koji mi radimo nije standardni ples kao što su to latino, samba, rumba, balet… Mi plešemo street dance – ples ulice, koji kombinuje sve pomenute plesove. Od pre tri godine, ova vrsta plesa svrstana je na listu sportskih aktivnosti takođe, tako da smo sada u grupi gde su i borilački sportovi, kao što su karate i džudo. Svaki sport zahteva odricanje, trud i rad ukoliko želiš da postigneš i sportske rezultate. Ukoliko hoćeš da se rekreativno baviš ovime, možeš da radiš šta hoćeš. Međutim, mi smo od pre šest godina odlučili da se takmičimo i postigneno neki rezultat. Krenuli smo uzlaznom putanjom i dosta toga smo postigli.

Po čemu je tv. dens scena Severne Kosovske Mitrovice prepoznatljiva? Da li je ona specifična u odnosu na ostale gradove i ako jeste – kako?

Svuda je teško, ali kod nas je malo teže. Specifični smo možda po tome što smo mi ovde ipak zatvoreni, ne možemo da odemo kuda hoćemo i samim plesom mi se zapravo  trudimo da nekud i odemo – van grada, da osvojimo pobedu. Sećam se da su nas u početku prepoznavali kao plesače koji nemaju ogledala dok treniraju, a ja sam odgovarala da to ne znači da nemamo noge i da ne možemo da igramo. Prosto, drugačije je vežbati ovde. Dok plešemo, mi ne razmišljamo šta se događa i da li je ‘pukla bomba’. Pre dva dana smo imali gostovanje na lokalnoj televiziji Most i novinarka me pita, „Šta je za tebe ples?“, a ja kažem – za mene je ples sve. Kad pogledaš oko sebe, sve pleše, podigneš ruku – to je pokret, leptirići lete – to je ples. Dobro je što postoji puno sportskih klubova u Mitrovici jer ovoj deci treba dati detinjstvo drugačije od onog koje sam ja imala. Zaista je bilo drugačije, odmah nakon rata, bez mogućnosti da treniramo. Naša igra je beg od surove realnosti. Sam odlazak na takmičenje za densere iz Mitrovice je uspeh sam po sebi. Novim generacijama je ipak sada lakše ovde, ali je volja roditelja presudna. Oni moraju svoju decu usmeriti na rad i zdrav način života i u tom smislu skloniti sa ulice.

Da li možete kroz igru da prenesete ono što se dešava u Kosovskoj Mitrovici?

Naravno, mi to i radimo. Kada smo bili gosti na sajmu knjiga u Beogradu, nosili smo majice sa natpisom Srbija i sa srpskom zastavom. Hteli smo da prenesmo jasnu poruku da nam je teško, ali da se mi i dalje borimo, pre svega da se trudimo da budemo uspešni i da ne želimo da nas iko sažaljeva. Hteli smo i da prenesmo da nam je potrebna stvarna podrška, osim verbalne – da oni koji to trebaju da učine, konačno i urade nešto, ne samo za razvoj sporta već i školovanja i ulaganja u zdravlje mladih generacija.  Radili smo koreografiju za borbu protiv side, protiv konzumiranja droge.

Kako vidite nove generacije koje stasavaju u Severnoj Kosovskoj Mitrovici i koji je glavni motiv mladih kad dođu kod vas?

Vreme u kojem smo mi odrastali je drugačije nego sada. Internet i društvene mreže su prebukirali sve. Ima dece koja znaju da im se vežbanjem kod nas pruža prilika da putuju. Ima dece koja još uvek nisu izašla iz Mitrovice, žalosno je, ali je tako. Ipak društvo diktira kako će mladi da se ponašaju, za njih je najbitnije kakvo okruženje imaju oko sebe. Sećam se da smo mi rano odrasli i nismo imali detinjstvo koje oni sada imaju, ali i sadašnje generacije često ne iskoriste detinjstvo na pravi način. Volela bih da njihovo vreme bude mnogo bolje od našeg, ali je potrebno i raditi da to tako i bude – da današnjoj deci pružimo ono što mi nismo imali, jer smo mi bukvalno bili u lancima. Apelujem na sve roditelje da decu ne zadovoljavaju Fejsbukom ili Internetom, nego da ih vode u prirodu, da se druže, da vide nešto drugačije, neka to bude igra. Ponekad nam dođu deca samo zato što su gledali neki film sa plesačima, pa me to uvek oduševi. 

U kojoj meri pratite dance trendove u svetu?

Najaktuelniji su hip hop, street dance i break dance. Posebno su aktuelni battle-ovi – dva momka ili dve devojke se takmiče jedni protiv drugih – patika koja se okrene i bira ko će da igra prvi. Prvi kreće da igra, a suparnik, drugi igrač, mora da odgovori na taj ples. Ako je prvi igrač igrao robotic, onda suparnik takođe mora da igra robotic.

Ples je inače širok pojam. U plesu postoji mnogo sfera i mnogo grana koja se nazivaju plesom, a u potpunosti se razlikuju. U plesu ima i elemenata disko plesa, baleta, džeza, latino plesa, hip hopa, break dance-a i robotic-a…Mi smo u najzahtevnijoj formi jer street dance podrazumeva sve. Kada se radi koreografija, ne može da se radi samo jedna vrsta plesa, nego nekoliko vrsta. Postoje određena pravila kao što je ono da ne možete skakati 3-4 metra iznad zemlje. Najviše trendova upoznajemo dok putujemo na evropska i svetska prvenstva. Na primer, mi nosimo kostime od 1.500 dinara, a ostali takmičari nose ona od 200-300 eura; ili da na scenu izađu igrači koji imaju sočiva koja žiri ne vidi. To samo govori koliko ulažu.

Na kojim ste sve takmičenjima učestvovali?

Osvojili smo državno prvenstvo – pre šest godina, i to je za mene i danas najveći uspeh. Pa onda državni prvaci sledeće godine – po drugi put, pa onda sledeće, treći put za redom. Učestvovali smo na svetskom takmičenju u Ljubljani, dva puta u Češkoj, a ove godine se spremamo za Italiju u julu. Dvanaesti smo u svetu, a to nije mali uspeh, naročito u konkurenciji među više od 100 klubova i skoro 5.500 takmičara.  A prošle godine je grupa naših devojčica u uzrastu od 6-10 godina ušla u finale u Češkoj i to je ogroman uspeh. Što se Srbije tiče, obišli smo je celu, uzduž i popreko. Učestvovali smo na raznim takmičenjima, festivalima i karnevalima, ali najbitnija su nam državna prvenstva koja ne smemo da propustimo, a postoje tri državna prvenstva. Mi idemo na dva: hip hop i street dance: solo i duo, grupe i formacije.  Za nekoliko dana idemo na hip hop solo i duo u Novi Sad, a grupe i formacije su 8. juna u Kragujevcu. Posle toga idemo na karneval u Vrnjačku Banju. Iako su i druga takmičenja i festivali bitni za nas, naš odlazak tamo zavisi isključivo od finansijskih mogućnosti.

Svi mi sanjamo prva tri mesta, a to ćemo da realizujemo onog momenta kad budemo imali i uslove za tako nešto – kada grad bude stao iza nas, tj. uložio u ovo što mi radimo – kako bismo došli do takvog rezultata. U takmičenjima se ne ocenjuje samo igranje, već i kostimi, scena, a to traži ulaganja za koja mi nemamo dovoljno sredstava. Za sada je za nas važno da idemo redovno na takmičenja da ne bismo gubili bodove, jer bi se sve onda računalo iz početka.

Kakav je odnos grada, kao što kažete, i ko čini za vas grad?

Kao što sam na početku rekla, najveća podršku nam daju roditelji dece koja vežbaju kod nas. Postoje i ljudi dobre volje, oni nam pomažu, a ne traže ništa za uzvrat, čak ni da se čuje za njihovo ime. Mislim da svaki klub koji je uradio nešto veliko za ovaj grad treba da se nagradi. Važno je stimulisati decu igrače, da ona znaju da nisu samo njihovi roditelji svesni njihovog rada, da se osete važnim što ih i grad podržava. U medijskom smislu, najveću podršku imamo od televizije Most. Nije bilo ni jednog događaja ili takmičenja, a da nas oni nisu pozvali i pitali za osvojene medalje. Od kako smo pre oko tri godine postali član Sportskog saveza Kosovske Mitrovice, dobijamo i određeni budžet – on je skroman naročito kada se rasporedi na čitavu godinu. Troškovi za naša takmičenja su veoma visoki, i jednostavno ne možemo da izađemo pred roditelje i kažemo ovo takmičenje će da košta 500 eura.  To niko ne može ovde da priušti, ali sa svime što uspemo da obezbedimo sa strane, možemo cifru da smanjimo na nekih 150-200 eura, što je za roditelje opet prihvatljivo. Mi smo skromni, pa smo zadovoljni i sa nekim malim stvarima. Takođe potreban nam je gradski plesni centar, gde bismo onda imali naš nezavisni prostor samo za ples, umesto velikih sala za rukomet, odbojku, košarku. Ima puno plesača u Severnoj Mitrovici, ali i ostalih sportista. Svima nama trebaju specifične prostorije i bile bi za nas – plesače,  džudiste, karatiste i igrače folklora.

Hoće li naša deca ostati ovde?

Mladi odlaze na žalost zbog celokupne situacije i čim vide nešto bolje, oni se ne vraćaju. Zato kažem da je važno ulagati u našu decu, jačati obrazovanje, raditi na programima razmene studenata, oslobađati decu da vide nesto drugačije, ali i praviti uslove da imaju gde da se vrate. Ja bih volela da deca ostanu ovde, da rade i žive za ovaj grad. Ipak, nemam iluzija da uslove za tako nešto može neko drugi da obezbedi osim vlasti i donosioca odluka. Oni moraju pružiti mladim ljudima mogućnost da se mogu zaposliti i stvarati sebi pristojan život.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.