Šta hoće, a šta neće političke partije na Kosovu?

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog; jučerašnje izdanje)

Piše: Augustin Paljokaj (Palokaj)

Uglavnom je jasno šta političke partije na Kosovu neće, ali nije jasno šta hoće. One neće osnivanje Skupštine i politički dogovor koji bi odblokirao krizu. Ali šta onda hoće? U međuvremenu, posledice snosi Kosovo.

Ako bi se neko kladio da Kosovo neće dobiti novu vladu sve do februara sledeće godine, velike su šanse da bi dobio. Ali ni kladiti se nije lako. Na kraju krajeva, na Kosovu su kladionice zabranjene. Neko bi mogao reći da je previše pesimistično tvrditi da će zemlja biti bez vlade sa punim legitimitetom još pet meseci. Ali ko je mogao da zamisli pre sedam meseci da će Kosovo dočekati jesen bez novih institucija. A dočekalo je. Jer Kosovo ima političare koji hronično nemaju osećaj odgovornosti, koji samo kalkulišu partijski, a time i lični interes. A tu je i Ustavni sud, koji u pokušaju da da uputstva kako izaći iz krize – samo je produžava.

Možda bi bilo razumljivo, i donekle normalno, da je do ovog zastoja došlo prilikom pokušaja formiranja vlade. Jer rezultati izbora, iako su iznedrili Vetëvendosje kao velikog pobednika u poređenju sa ostalim partijama, nisu mu dali mogućnost da samostalno, bez kompromisa sa drugim partijama, formira vladu. U nekoj drugoj zemlji, više od 40% glasova bio bi odličan rezultat. Na primer, u Hrvatskoj HDZ već 10 godina stabilno vlada sa 10% manje glasova nego što je Vetëvendosje dobilo na Kosovu. Ali Vetëvendosje kao da nije shvatilo da ipak ima problem sa brojevima. Da, kada već nije dobilo očekivane glasove, još iste večeri kada su saopšteni rezultati trebalo je da promeni pristup, da se približi drugim partijama i poveća pregovarački kapacitet za izgradnju koalicije.

Druge partije na Kosovu, koje su uprkos blagom rastu – izbore izgubile, takođe je trebalo da pokažu više spremnosti za formiranje novih institucija. Njihovo odbijanje da glasaju za Aljbuljenu Hadžiju kao predsednicu Skupštine, zatim za Doniku Grvalu, pa onda za Hekurana Muratija, Arbrije Nagavci i Dimalja Bašu, samo je dalo Samoopredeljenju još više argumenata da tvrdi da ni druge partije nisu spremne na kompromis. Štaviše, sada te partije kažu da „neće glasati ni za jednog kandidata koji je bio deo vlade“, dok LDK ide i dalje pa izjavljuje da „neće glasati ni za jednog kandidata iz redova VV-a“. Da je bilo političke dobre volje, partije bi sele za sto, pokušale da nađu kompromis i onda stavile neko ime na glasanje. Samoopredeljenje ne bi insistiralo na pravu da predloži bilo koga koga želi. Jer na taj način nikada neće dobiti potrebnu većinu, što se pokazalo ovih šest-sedam meseci. Ali ni druge partije nisu morale biti tako isključive, ako im je zaista stalo do izlaska iz krize. Ali pošto im nije, mogu ostati pri svojim tvrdoglavim stavovima – i na kraju krajeva, na to imaju pravo.

Besmisleno je koristiti izjave nekih političara iz prošlosti kao izgovor da se ne glasa za njih. To bi, zapravo, bilo razumljivo i čak poželjno – kada bi to bio standard u kosovskoj politici. Kada bi političari zaista imali odgovornost za ono što govore i vodili računa o rečniku. Ali nedostatak ličnog integriteta, odustajanje od principa i potpuna amnezija o onome što je rađeno i govoreno u prošlosti – to je dominantni element kosovske politike. Mnogi političari, a i mnogi koji se danas nazivaju „prijateljima“, ne bi dobro prošli kada bismo izvukli sve izjave iz poslednjih 35 godina i pogledali ko je šta rekao o kome. Nama, koji pored sećanja imamo i medijske arhive, deluje vrlo ironična ova borba političara za „bolju prošlost“. Ako zaista žele da se pozivaju na prošlost i da je koriste kao argument protiv političkih protivnika, neka to onda ne rade selektivno. Na Kosovu gotovo da nema partije koja u jednom trenutku nije bila u koaliciji sa svakom drugom partijom, ili bar bila spremna za to – osim što to nije dozvolio Ustavni sud. Izuzetak, čini se, prave samo VV i PDK. Sa ovakvim pristupom nikada ne bi trebalo ni praviti koalicije i morali bismo čekati potpuno novu generaciju političara da uklone ovaj kriterijum „izjava iz prošlosti“ kao prepreke političkim kompromisima.

Čak i kada bi Kosovo jednog dana uspelo da izabere predsednika Skupštine i proglasi Skupštinu konstituisanom, tek bi onda usledile procedure za formiranje vlade. A pošto su brojevi takvi kakvi jesu, i to bi trajalo dugo. Tako će stići Božić, Nova godina i napuniće se godina dana od poslednjih izbora. U međuvremenu, održaće se i lokalni izbori, i na njima može doći do blokada na opštinskom nivou. A haos na Kosovu postaće još veći. Uglavnom je jasno šta političke partije na Kosovu neće, ali nije jasno šta hoće. One neće osnivanje Skupštine i politički dogovor koji bi odblokirao krizu. Ali šta onda hoće? U međuvremenu, posledice snosi Kosovo.

Ono što se ovoga puta ne dešava, a što je novina, jeste da se strane diplomate ne angažuju direktno da „pomognu“ Kosovu da izađe iz krize. Za nekoliko meseci Kosovo puni 18 godina od proglašenja nezavisnosti. Da je fizičko lice, bilo bi punoletno i samostalno donosilo odluke. Kosovo je kao država trebalo da dostigne taj nivo političke zrelosti – da i bez „pomoći“ međunarodnih faktora zna kako da izađe iz krize koju je samo stvorilo. Osim apela da se što pre formiraju nove institucije i upozorenja koliko Kosovo gubi ovakvom situacijom, ovog puta se ne očekuje direktna međunarodna intervencija sa predlozima imena ko treba, a ko ne da bude na nekoj državnoj funkciji na Kosovu. Zato građani Kosova više ne treba da čekaju to da će „sad doći međunarodni, pa će nam skrojiti rešenje, kao i uvek!“

Kosovo nije bilo naročito „maženo“ međunarodnom pažnjom, ali pomoći je svakako bilo. Čak i EU, koja nastavlja da drži Kosovo pod sankcijama, želela bi da vidi stabilnu i legitimnu vladu u Prištini. Ova „u odlasku“ se ne smatra legitimnom i EU to pokazuje načinom na koji tretira sastanke. U takvim okolnostima EU je komotna da zadrži mere protiv Kosova, a one se mogu i pojačati – posebno ako bude problema sa lokalnim izborima na severu – uključujući i obustavu predfinansiranja iz Paketa za rast za Zapadni Balkan. Kosovo je jedino ispunilo uslove, ali sredstva ne može da dobije bez ratifikacije Sporazuma u Skupštini. A skupštine nema. Samim tim, ne može se razmatrati ni zahtev za članstvo u EU. U međuvremenu, gotovo da se zaboravilo da je Kosovo bilo pred vratima da postane punopravni član Saveta Evrope, a sada ne može da uđe ni u agendu nekih komisija – čak ni kao gost. A to su samo neke od posledica političke krize na Kosovu.