Šta će biti Dan posle?

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

Od kada se vode razgovori i pregovori između predstavnika Kosova i Srbije (od 1998. godine naovamo, igrom slučaja, bio sam deo svih tih sastanaka i razgovora), mogu se sigurno nabrojati puno potrošenih ili neiskorišćenih prilika i šansi (do sada bar, sve one su propale zbog pregovaračke pozicije zvaničnog Beograda), da se dođe do istorijskog sporazuma o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije.

Šta je sve bilo na pregovaračkim stolovima, verovatno ne bi stalo ni u knjigu od hiljadu strana.

Međunarodna zajednica, Kontakt grupa, SAD, Evropska unija, svi zajedno, ili pak odvojeno, pokušavali su da ubede obe strane da vredi naći osnove Sporazuma kojim bi se jednom zauvek završio sukob na Kosovu i oko Kosova, koji traje duže od jednog stoleća.

Do takvog sporazuma nije došlo (do sada), jer nije postojala obostrana politička volja da se potpiše jedan takav Ugovor o miru, saradnji i dobrosusedstvu između Kosova i Srbije.

Ratovalo se na Kosovu i oko Kosova, bilo je mirovne konferencije u Rambujeu, došlo je i do vazdušne intervencije NATO pakta, najzad, došlo je i do pregovaračkog procesa u Beču i Briselu, ali sporazum nije postignut.

Janjić u prethodnoj kolumni s pravom citira apsolutno tačnu opasku Filipa Rikera, pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, da „Kosovo i Srbija rizikuju da potroše najbolju šansu u jednoj generaciji“, ako se sada ne iskoristi najnovija mogućnost da se dođe do sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije.

Riker je poznati američki diplomata koji je sjajan poznavalac okolnosti na Kosovu i Srbiji, a i šire u Zapadnom Balkanu. Bio je i deo američke delegacije u Rambujeu.

Ova tačna opaska Rikera je potvrđena i tokom zadnjeg susreta između Majka Pompea, državnog sekretara SAD i Aleksandra Vučića, predsednika Srbije.

Jasno je zapravo o čemu predstavnici Prištine i Beograda treba da razgovaraju – po kategoričkom stavu Vašingtona: radi se o međusobnom priznanju Kosova i Srbije.

Jasan je takođe i vremenski okvir kada bi se ti razgovori mogli obnoviti i voditi, kako bi doveli do uspešnog zaključka: oni mogu otpočeti u decembru mesecu, da bi onda trajali do leta sledeće godine.

Najzad, jasno je šta treba vlade Kosova i Srbije da učine kako bi se omogućila obnova razgovora u Briselu: Priština treba da suspenduje odluku o uvođenju taksi, Beograd da odustane od kampanje po svetu čiji je cilj da se smanji broj država koje su priznale nezavisnost Kosova.

Takođe je jasno, a o tome ne treba ni trošiti reč, da obe strane treba da pripreme javnost za postizanje ovakvog sporazuma. A bar za sada, a to je očigledno (ni ovde ne treba uopšte trošiti reči), ne samo političke elite u Prištini i Beogradu, već i kosovska i srpska javnost, nisu uopšte pripremljene za ovaj proces i za postizanje pravno obavezujućeg sporazuma, koji bi zasigurno uticao, više nego bila šta drugo, na dugoročnu političku stabilnost Zapadnog Balkana.

Bez obzira na sve moguće razlike i podele oko mnogih pitanja i problema, na relacijama Amerika – Evropska unija, ili pak Velika Britanija – ostali deo EU, kada je reč o dijalogu između predstavnika Prištine i Beograda, postoji pun konsenzus da bi ovi razgovori trebalo da se nastave što je pre moguće, i da se sporazum mora i može postići ako Kosovo i Srbija stvarno žele da budu deo Evropske unije.

I dalje postoje dileme unutar Zapada šta se sve može naći na pregovaračkom stolu, ali na kraju krajeva, to će se zapravo videti i postati jasno samo kada se obe strane vrate razgovorima u Briselu.

U protekle dve godine, od kada je svima postalo jasno, i na Kosovu i u Srbiji, da se može zajednički stići do kraja razgovora na uspešan način, bilo je svega i svačega, kada se govori o analizama, političkim izjavama, i na jednoj i na drugoj strani, i kod političara i analitičara.

Ipak, na kraju krajeva, nije bilo (niti verovatno može i biti), ozbiljne alternative varijanti ili pak modelu da se ovaj dijalog mora okončati što je pre moguće sporazumom o punoj normalizaciji odnosa Kosova i Srbije.

Sve druge varijante su opasne i problematične.

Puno puta smo Janjić i ja već istakli da vreme nije na strani Kosova i Srbije, i da štaviše, u međuvremenu, okolnosti u međunarodnoj zajednici mogu postati još komplikovanije nego što su sada, a one su sigurno najzamršenije od završetka Hladnog rata pa do danas.

Naravno, i ovde i u Srbiji biće parlamentarnih izbora, a oni, po samoj svojoj logici, ne donose dodatnu pamet i bolje razumevanje ovog ionako teškog procesa. Biće puno emocija, izliva svakojakih izjava, ali na kraju, kada se izborne strasti stišaju, i u Prištini i u Beogradu postaće jasno da se „slon ne može zaboraviti“, to jest da se mora naći rešenje za vrlo problematične odnose Kosova i Srbije.

Janjić najavljuje da će se od sada pa nadalje baviti tim Danom posle, nakon što se postigne sveobuhvatni sporazum Kosova i Srbije.

Vredi već sada se time baviti.

Taj Dan posle, realno, po svemu sudeći dovešće do saradnje u svim domenima Kosova i Srbije, koji je u sadašnjim okolnostima deo naučne fantastike.

Videćemo svi zajedno šta se sve može napraviti i u tom smislu.

Nemamo gde da se vratimo. To svi znamo. Prošlost nas je razdvojila jednom za svagda. Ali, taj Dan posle, može da dovede do toga da Kosovo i Srbija zajedno budu deo Evropske unije.

I to je zajednički cilj Kosova i Srbije.

U suprotnom, još više Srba i Albanaca će postati deo Evropske unije, kao građani koji su napustili Kosovo i Srbiju, nakon što su izgubili nadu da ovde mogu živeti „kao sav normalan svet“.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.