Srpsko – kosovski dijalog preko medija

violeta oroši
Violeta Oroši trenutno radi kao dopisnica Radio WDR u Kelnu. Radila je kao dopisnik za brojne regionalne i međunarodne medije, među kojima i za Radio B92, „Vreme“ , „Monitor“, „Nezavisni Index“, “Radio DW”, “Radio BBC”, “War Reporte”… Karijeru je započela na RTV Priština,1982. godine, a zatim bila šef dopisnistva TV “Yutel”- za Kosovo. Od 1992. do 2002. bila je šefica dopisnistva Agencije AIM u Prištini, čije je sedište bilo u Parizu. U sklopu svoje NGO, devet godina je organizovala treninge za novinare koji pripremaju programe na jezicima svih zajednica koje žive na Kosovu. Bila je i glavni konsultant u trogodišnjem projektu švajcarske organizacije “Swisspeace” za jačanje kapaciteta srpskih i albanskih medija u severozapadnom regionu Kosova. Nekoliko godina je član žirija za najbolja novinarska istraživanja o korupciji i siromaštvu, u organizaciji UNDP-a i Asocijacije novinara Kosova.

Piše: Violeta Oroši (Violeta Oroshi)

Gotovo su svi srpski mediji na Kosovu objavili da je na prištinskom groblju, na zadušnice, izašlo samo nekoliko Srba koji žive u „okolini“, da su grobovi zarasli u korov, da ima smeća i raznih predmeta i životinjskih kostiju. I da Srbi, koji su se iselili iz Prištine, iz godine u godinu prenose posmrtne ostatke svojih članova porodice, te da se mogu videti i prazni grobovi.

Igrom slučaja lično sam baš na Zadušnice bila na prištinskom groblju. Zatekla sam najmanje tridesetak ljudi koji su posećivali grobove svojih najdražih i palili sveće. Za najmanje sat vremena, koliko sam bila na groblju, ljudi su odlazili i dolazili. Nekada u većim grupama, petoro –šestoro njih, ali bilo ih je i po dvoje-troje. Ne mogu da kažem da ih je bilo puno, ali ih je bilo više nego što sam očekivala, a verovatno su dolazili i kada sam ja otišla.

Najveći deo groblja je u relativino dobrom stanju, a kako sam saznala od osobe iz Gračanice koja je učestvovala u čišćenju, pre dve godine je organizovana velika akcija, ali zbog nedostatka novca, nije očišćen jedan manji deo. Jedan broj spomenika je srušen, valjda tokom bombardovanja, znam lično da su nakon rata pokradene bronzane statue, a ima i praznih spomenika. Ruku na srce, nisam videla životinjske kosti, što ne znači da ih nema uopšte. Otpad nisam videla, jer su svi ljudi koji su se u subotu našli na groblju, uredno bacali smeće u kontejnere koji se nalaze na izlasku. Groblje čuvaju čuvari, i radnici koji su spremni, kako su mi rekli, da za sat vremena očiste svaki grob ili ga urede kako to porodica želi, za simboličnu sumu. Možda građani ne znaju za tu mogućnost, ali to je druga stvar, jer najčešće angažuju ljude iz „svojih sredina“. Iz „Hortikulture“, koja je zadužena za održavanje groblja kažu da od 2010 godine nije bilo iskopavanja tela i prebacivanja van Kosova. I priznajem, više sam bila razočarana zbog kapele koja uopšte nije u funkciji, nego zbog stanja na groblju. Dakle, nije baš sve tako crno, ali nije baš ni sve belo.

Pitanje koje mi se motalo po glavi je kako neki medij može da objavi vest jednog drugog medija bez ikakve provere?! I da li su ti mediji svesni kakvu su poruku poslali svom auditorijumu i kakve su posledice i štete izazvali ili mogli da izazovu?

Jedan broj Albanaca je na Fejsbuku, vest da se prenose posmrtni ostaci u Srbiju, zlurado komentarisao u stilu, „vraćaju se tamo gde im je mesto“.

Dobra stvar u celoj ovoj priči je što ti mediji, osim ove (da budem tolerantna) polutačne vesti, nisu išli dalje. Da pozivaju razne analitičare i čuvare nacionalnih interesa da je komentarišu. I dobro je da se nije davao novi prostor starim ili mladim nacionalistima, koji socijalne mreže koriste za raspirivanje mržnje.

Jedva čekam sednicu Saveta bezbednosti, na kojoj će najverovatnije šef srpske diplomatije Ivica Dačić da iznese i delove ove vesti sa zadušnica u Prištini. Svaka tri meseca u Savetu bezbednosti se raspravlja o situaciji na Kosovu, a veliki broj građana, Albanaca i Srba, navija za svoje predstavnike, a narednih 48 sati mediji na Kosovu i Srbiji bave se analizama ko je kome „utnuo“, i ko je pobedio. Ta ratnička retorika o pobedi i porazu, (mada neki vole da kažu da je sportska, ali u kosovsko-srpskim odnosima ona ne može da bude takva, jer u sportu važi ono „važno je učestvovati“) jedno je vreme pratila i Briselske pregovore, pa u skladu sa izjavama svojih pregovarača, likovali su i mediji, koji su najčešće prenosili samo deo izjava „protivničke“ strane. Pa su onda likovali i građani…i na kraju su se toliko pogoršali odnosi, da se više javno i ne pregovara.

Ali se ipak javno „razgovara“, putem medija, koji su na žalost postali samo „oružje“ srpskih i albanskih političara.

Tako je na izjavu Vučića na RTS–u da bi Priština mogla da napadne Srbe na severu Kosova ali i da čekaju povoljan trenutak, premijer Kosova Ramuš Haradinaj izjavio: „Ko takne granice Kosova, naći će nas na granici“. Pa je onda ministar odbrane Aleksandar Vulin poručio da je „Vojska Srbije spremna da ispunjava naređenja vrhovnog komandanta“ – (Aleksandra Vučića). I još je kazao da bi pokušaj ulaska vojskom na sever Kosova završio „bežanjem i rasulom“…i tako dalje….

I tako su malo „olakšali dušu“ glavni predstavnici Srbije i Kosova, a mediji, osim što su revnosno preneli izjave, nisu se baš setili da istraže da li je sve što pričaju ovi političari tačno. Posebno što se zna da su ovi iz Srbije bili među glavnim učesnicima ili huškačima tokom svih ratova 90-tih godina, a ovi kosovski najodgovorniji za atmosferu 1999-te godine kada su ubijani ili proterivani preostali Srbi.

I šta sada da kažem o takvim medijima? Da podržavaju svoje političare? Da ne smeju da komentarišu i objasne građanima da li se tako nešto može očekivati? Nisu smeli ili nisu hteli da pozovu komandanta KFOR-a? Ili jednostavno nisu znali da je nakon takvih izjava dovoljna samo iskrica i sve da ode tamo gde ne treba?!

Ako mediji samo prenose ovakve ratnohuškačke izjave političara, bez ikakvog kritičkog stava, nije li to propaganda? Ili pristajanje da budu instrument propagande? Znam da će vlasnici nekih medija srpskih i kosovskih da kažu da su nezavisni i da ne komentarišu, nego da samo informišu građane i da oni sami treba da donesu zaključke. To je ok i najzad zna se šta je vest. Ali znam i da mi koji smo proživeli ’90-te ne možemo baš da budemo tako „nezavisni“, a da nakon ovakvih neodgovornih političkih izjava ne informišemo obične ljude da se radi ili o pukim političkom porukama zarad određenih interesa i u određenim trenucima, ili im na ljudski način, bez novinarske euforije, prenesemo da se opasnost ne isključuje. Kako će se komunicirati sa građanima, zavisi od slučaja do slučaja, a dobronamerni mediji će uvek pronaći pravi model i rizikovati da budu proglašeni izdajnicima nacionalih interesa ili strani plaćenici.

To je izgleda postala i Dijana Živić iz Samostalne liberalne stranke, koju je premijer Haradinaj imenovao za ministarku poljoprivrede i ruralni razvoj u njegovoj Vladi, nakon što je „oslobodio“ dužnosti Nenada Rikala iz Srpske Liste, koji je odmah „nagrađen“ funkcijom u srpskoj Vladi. Tako je Dijana postala čak i „privatni Srbin“ Haradinaja, što me je odmah podsetilo na ono „pošteni Albanac“.

E, sada će neko da kaže, pa jeste, ona je izdajnik. A je l’ su izdajnici oni koji su mesecima bojkotovali rad Vlade i skupštine a primali, možda još uvek, plate? Ili su heroji u „miru“?!

Nego, jako me raduje što su u nekim državama regiona, poput Srbije i Bosne i Hercegovine, osnovani portali koji se bore protiv lažnih ili izmišljenih vesti. Pitam se zbog čega ovde na Kosovu još uvek takav portal ne postoji? Možda novinari još uvek misle da nema razloga, jer nema takozvanih lažnih vesti?! – ja više volim da kažem delimičnih, neobjektivnih informacija ili propagande. Ili, jednostavno, nema hrabrih novinara koji bi da se prihvate takvog posla?! Valjda još uvek ne shvataju da je borba i demantovanje delimičnih vesti koje su u stvari netačne, upravo njihov posao – da objektivno informišu.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.