Srbija, Kosovo i međunarodno pravo: Igra izbegavanja poraza ili poraz na rate

Piše: Prof.dr Miloš Hrnjaz

„Poslednji pokret mogao je biti samo – igra.

Teško, kao u mučnom snu, devojčica je učinila prvi pokret, jedan od onih pokreta koji se vežbaju uz „štanglu“ i koji još i ne liče na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treći. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osuđenog tela, ali dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenađenog vuka. I kad je jednom počela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa užasnim osećanjem da ne sme stati, jer ako između jednog i drugog pokreta bude samo sekund razmaka, smrt može ući kroz tu pukotinu“.

Dvadeset i pet godina je prošlo od 1999. godine i zločina protiv čovečnosti nad Albancima i zločina agresije nad Srbijom. To deluje sasvim dovoljno da društvo i država podvuku crtu, da utvrde najvažnije uzroke sukoba koji je mnogo duži od 25 godina, da prepoznaju posledice i da izgrade strategiju razvoja i ispunjenja nacionalnih interesa. Dvadeset i pet godina deluje i dovoljno da srpsko društvo odgovori na prvi pogled jednostavno i veoma važno pitanje: da li je Srbija u vezi sa Kosovom doživela definitivan poraz. Bez odgovora na to pitanje nužno je lutanje u vezi sa određivanjem budućih strategija.

Ukoliko je Srbija doživela poraz u vezi sa statusom Kosova pitanja koja bi se prirodno postavila tiču se posledica poraza. Države su nakon poraza nestajale, bile okupirane, gubile su deo svoje teritorije ili su bile ponižene što je takođe ponekad ostavljalo dugotrajne posledice. Dugo su u tom smislu poražene države bile prepuštene na milost i nemilost pobednika i zato su i ratovi ponekad trajali toliko dugo i imali nesagledive posledice. Veliki porazi država su ponekad bili i podstrek za korenite promene ili državnu obnovu. Oni su motivisali intelektualne elite da kritički preispitaju dotadašnje dogme i dublje uzroke poraza, kao i mogućnosti obnove. A ponekad je prihvatanje poraza vodilo i u istorijski revizionizam.

Koncept poraza deluje samorazumljivo iako zapravo to nije tako. Poraza ima raznih – vojnih, moralnih, ponižavajućih, privremenih, parcijalnih, itd. U ovom tekstu se postavlja pitanje da li je Srbija od 1998. godine do danas doživela (konačan?) poraz u vezi sa statusom Kosova, odnosno kakva je uloga međunarodnog prava bila u vezi sa ovim pitanjem. Moj stav je da je poslednji pokret pre konačnog poraza Srbije u vezi sa statusom Kosova igra međunarodnog prava. Ta igra, sa manjim ili većim intenzitetom, traje već dvadeset i pet godina.

Međunarodno pravo je suštinski promenilo koncept poraza u međudržavnim odnosima. Opstanak država i njihov teritorijalni integritet, prepoznati kao univerzalni i najvažniji nacionalni interes, je nakon Drugog svetskog rata poduprt zabranom upotrebe sile u međunarodnim odnosima oličene u članu 2 (4) Povelje Ujedinjenih nacija. Ovo je radikalno promenilo koncept poraza u međunarodnim odnosima jer je uskratilo opcije pobednicima – oni sada, po prvi put u istoriji, nakon vojnih pobeda nisu imali pravo da anektiraju teritoriju poraženih država ili da menjaju njihove granice.

Bez obzira na izrazitu skepsu prema dometima međunarodnog prava u međunarodnom sistemu, Mark Zaher iznosi podatak da je oko 80% teritorijalnih ratova vodilo do menjanja teritorije pre 1945. godine i Povelje UN, a da je ta cifra nakon toga opala na „svega“ 30%. Dodatno, on zaključuje da u periodu od 1976. do 2001. godine nije bilo značajnijeg slučaja menjanja teritorije nakon oružanog sukoba. To predstavlja radikalnu promenu međunarodnog poretka bez obzira na sve njegove mane i nakon donošenja Povelje UN.

Kosovo, poraz i međunarodno pravo Pre čuvene Rezolucije 1244 SBUN je doneo tri rezolucije povodom situacije ne Kosovu: 1160, 1199 i 1203. U prvoj od njih je osudio prekomernu upotrebu sile protiv civila i mirnih demonstranata na Kosovu od strane srpskih policijskih snaga, kao i akte terorizma Oslobodilačke vojske Kosova…kao i spoljnu pomoć terorističkim aktivnostima na Kosovu.

U Rezoluciji 1199 je iskazao „izuzetnu zabrinutost povodom… prekomerne i nediskriminativne upotrebe sile srpskih bezbednosnih snaga i Jugoslovenske Armije koja je prouzrokovala brojne civilne žrtve i… raseljavanje preko 230000 ljudi iz njihovih domova… sve akte nasilja bilo koje strane, kao i terorizam…“ Kako ni treća rezolucija (1203) iz oktobra 1998. godine nije dovela do željenih rezultata, pristupilo se pregovorima u Rambujeu.

Ni, oni, međutim, nisu doveli do rešenja kosovske krize. Države članice NATO su na kraju donele odluku da protiv SRJ upotrebe silu. Bilo je jasno da je svaki pokušaj da se u vezi sa tom odlukom dobije odobrenje SBUN osuđen na neuspeh, te je do upotrebe sile došlo bez odobrenja ove institucije.

Iako je međunarodnopravna argumentacija u vezi sa legalnošću upotrebe sile od strane NATO-a protiv SRJ sofisticiranija nego što se to verovatno čini „prosečnom“ čitaocu u Srbiji i iako su u prilog legalnosti upotrebe sile izvođeni različiti argumenti – od implicitnog ovlašćenja prethodno pomenutih rezolucija, navodne običajne prirode prava na humanitarnu intervenciju do navodne naknadne legalizacije upotrebe sile odbijanjem rezolucije SBUN kojom bi se osudila upotreba sile od strane NATO-a – realnost je, ipak, relativno jednostavna: ne samo da je upotreba sile bila nelegalna, već je kako to ubedljivo pokazuje, na primer, K. J. Heler to bio slučaj agresije. Nelegalnost upotrebe sile će se pokazati veoma važnom za igru izbegavanja poraza u vezi sa statusom Kosova jer mi do danas svedočimo pokušaju legalizacije stanja do kojeg je došlo na osnovu nelegalne upotrebe sile.

U isto vreme je činjenica da su naročito tokom upotrebe sile od strane NATO-a izvršeni brojni zločini nad albanskim stanovništvom o čemu postoji obilje dokaza i presuda i pred međunarodnim i pred domaćim sudovima.

Iako početak vojne operacije protiv Srbije nije bio u skladu sa očekivanjima NATO država članica, u kasnijoj fazi je bombardovanje postajalo sve intenzivnije i počelo je da nanosi ozbiljnu štetu infrastrukturi u Srbiji, a i određene vojne gubitke. Suočen sa nizom faktora – pretnje da će se bombardovanje još više intenzivirati i da će infrastruktira biti potpuno uništena, straha da će se masovno gađati civili i civilni objekti, odsustvom podrške od strane Rusije – Slobodan Milošević je odlučio da testira mogućnost pronalaženja kompromisnog rešenja i kraja bombardovanja. I to je bio početak poraza.

Iako je Milošević u te pregovore ušao sa nadom da je moguće izbeći potpuni poraz u vezi sa njegovim ratnim ciljevima, član I (4) (1) Kumanovskog sporazuma je predviđao da se uspostavlja trajan prestanak neprijateljstava i da „ni pod kojim okolnostima nikakve snage SRJ ili Republike Srbije neće ući, ponovo ući ili ostati na teritoriji Kosova“. Ovo je kasnije potvrđeno i u tekstu Rezolucije 1244 (uz jedan izuzetak koji se pominje u tački 6 Aneksa II, ali taj izuzetak nikad nije primenjen u praksi).

Ovim je SRJ/Srbija izgubila efektivnu kontrolu nad Kosovom s tim što treba praviti razliku između gubitka efektivne kontrole i suvereniteta nad određenom teritorijom. Kipar, na primer, danas ne kontroliše efektivno severni Kipar, ali gotovo niko ne dovodi u pitanje njegov suverenitet nad ovom teritorijom.

Složenije pitanje od ovoga je da li je Rezolucija 1244 predstavljala pobedu ili poraz Srbije u vezi sa statusom Kosova (nemam ovde prostora da se detaljno bavim ovim pitanjem o kojem sam pisao na drugim mestima). Pošten odgovor bi prema mom mišljenju bio – nijedno od ta dva. Rezolucija 1244 je međunarodnopravni akt (obavezujuća odluka međunarodne organizacije).

Njen osnovni cilj je bio da nakon vojnog poraza Srbije stvori uslove na Kosovu koji prekidaju neprijateljstva i uspostavljaju određeni pravni okvir jer je pravni sistem Srbije na Kosovu bio suspendovan. Sve to do uspostavljanja trajnog rešenja za politički status Kosova.

Među državama, a ni među međunarodnim pravnicima, ne postoji konsenzus po pitanju načina na koji je Rezolucija 1244 tretirala pitanje suvereniteta Srbije nad Kosovom. Na sednici SBUN na kojoj je Rezolucija usvojena predstavnici Namibije, Rusije, Kine i Argentine su izričito tvrdili da Rezolucija garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ/Srbije, predstavnici SAD i Malezije su podvukli značaj pominjanja zaključaka iz Rambujea u Rezoluciji, dok su druge države odlučile da ne pominju buduće političko rešenje za status Kosova.

Ključna razlika među državama nije bila po pitanju da li Rezolucija po sebi znači definitivan poraz Srbije u vezi sa statusom Kosova (bilo je jasno da ona to ne predstavlja), već da li budući status Kosova mora da se traži u okviru suvereniteta Srbije nad Kosovom. Čak i ako nije morao, pitanje do danas ostaje da li je Rezolucija 1244 nalagala da do rešenja mora da se dođe na osnovu dogovora između strana.

Odgovori na ova pitanja su u određenoj meri ostala otvoreni nakon donošenja Rezolucije 1244. To ne znači da je svaki odgovor na ovo pitanje jednako ubedljiv (do danas smatram da je ubedljivije tumačenje da je Rezolucija u trenutku donošenja garantovala suverenitet, a da je do promene toga moglo da dođe samo dogovorom strana u sporu ili eventualno novom rezolucijom SBUN), ali je relativna otvorenost teksta Rezolucije pogodovala onima koji su se zalagali za nezavisnost Kosova zato što su oni od donošenja Rezolucije 1244 faktički kontrolisali njegovu teritoriju.

Srbija, međutim, nije imala bolju kartu od Rezolucije 1244 u igri izbegavanja definitivnog poraza u vezi sa statusom Kosova. Vojno poražena, ona je pokušala da pokaže da prema normama međunarodnog prava taj vojni poraz ne može da znači i gubitak teritorije.

I nije samo stvar u tome da je to bio stav Srbije – taj stav je delila i deli polovina država u okviru međunarodnog sistema. Sa druge strane, zanimljivo je i primetiti da je i „druga strana“ oličena u Albancima sa Kosova i država koje su učestvovale u postepenoj izgradnji kosovske državnosti legitimizovala svoje ciljeve pozivanjem na norme međunarodnog prava – niko nije jednostavno konstatovao Srbija je vojno izgubila i posledica tog poraza je gubitak teritorije. Bar ne tako i bar ne javno jer je upotreba sile NATO-a bila nelegalna iako se pomenuti argument i do dan danas čuje i u našoj javnosti.

Nakon martovskog nasilja nad Srbima, njihovom imovinom i imovinom Srpske pravoslavne crkve 2004. godine dolazi do intenziviranja izgradnje kosovske državnosti. Uložen je napor da se najpre u vidu pregovora dođe do dogovora koji bi bio u skladu sa međunarodnim pravom, ali je bilo jasno da je u tom trenutku prostor za dogovor bio izuzetno sužen – Albanci sa Kosova nisu hteli da čuju ni za šta manje od nezavisnosti, a Srbiji je bilo prihvatljivo skoro sve osim nezavisnosti.

Zbog toga je u februaru 2008. godine pozivajući se na Ahtisarijev plan i uz koordinaciju sa većim brojem zapadnih država došlo do proglašenja nezavisnosti Kosova. Igra upotrebe međunarodnopravne argumentacije je ponovo bila pažljivo pripremljena i prilično sofisticirana – Rezolucija 1244 ne garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ/Srbije već samo pruža privremeni pravni okvir do postizanja rešenja – s obzirom da do rešenja nije moglo da se dođe putem pregovora specijalni predstavnik generalnog sekretara UN je predložio nadziranu nezavisnost kao rešenje – proglašenje nezavisnosti nije suprotno ni Rezoluciji 1244, ni opštem međunarodnom pravu (jer međunarodno pravo garantuje teritorijalni integritet u odnosu na druge države, ali ne garantuje teritorijalnu celovitost od pokušaja secesije).

Sve ovo je trebalo da dovede da se na teritoriji Kosova postepeno izgrađuje država jer Srbija zbog Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 ne može da se brani od pokušaja secesije vojnim putem na šta države, inače, imaju pravo.

Jedan od „pokreta u okviru igre“ zaštite svojih interesa putem normi međunarodnog prava Srbije u vezi sa Kosovom je bio i pokušaj dobijanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde u vezi sa Deklaracijom o nezavisnosti. Ni ovaj „pokret“, međutim, nije sasvim zbunio „vuka“.

Iako je Sud u svom Savetodavnom mišljenju od 2020. godine jasno napomenuo da se u njemu ne bavi pitanjem kosovske državnosti, on je došao do zaključka da Deklaracija o nezavisnosti kao pravni akt nije suprotna ni Rezoluciji 1244, ni opštem međunarodnom pravu. To nije nužno značilo da je kosovska država stvorena, ali je pogodovala njenoj daljoj izgradnji zbog nemogućnosti Srbije da na efikasan način utiče na stvarni život na Kosovu. Vuk je stezao omču i delovalo je da Aska ima sve manje prostora za igru međunarodnog prava.

U postepenom procesu izgradnje kosovske države jedna od prepreka je bila sever Kosova, odnosno samoupravljanje Srba na ovom delu teritorije. Uspostavljanje nove vlasti u Srbiji nakon 2012. godine je obeležen prihvatanjem Briselskog sporazuma čiji je jedan od ciljeva bio da se postepeno razgradi ta samouprava, odnosno da se ona zameni Zajednicom srpskih opština.

Ovo je obeležilo i novi period u pokušajima da se definitivan poraz u vezi sa statusom Kosova izbegne pozivanjem na norme međunarodnog prava. Nova vlast u Srbiji je postavila nekoliko ciljeva koji su, makar u određenoj meri, bili međusobno suprotstavljeni.

Ti ciljevi su zaštita Srba na Kosovu (koju Srbija nije mogla aktivno da pruži, već je u najvećoj meri zavisila od NATO-a), ekonomski rast (koji u najvećoj meri zavisi od država Zapada) i izbegavanje definitivnog poraza u vezi sa Kosovom.

Ne ulazeći ovom prilikom u stepen ostvarivanja prva dva cilja kojima se slobodno može dodati opstanak na vlasti, u pogledu trećeg cilja vuk se opasno približio grlu Aske. Naime, strategija vlasti u Srbiji se svela na pregovore i prihvatanje pravno neobavezujućih sporazuma koji sami po sebi nisu značili priznanje Kosova od strane Srbije, ali su, malo po malo, podržavali izgrađivanje kosovske države (Briselski, Vašingtonski i naročito Ohridski sporazum kojim je Srbija došla na ivicu žileta u vezi sa priznanjem Kosova).

Crvene linije su konstantno pomerane da bi se na kraju svele na odsustvo priznanja Srbije i protivljenje članstvu Kosova u UN (obe stvari bi predstavljale definitivan poraz Srbije).

Zaključak ili ograničenja alegorije

„Kad je Aska došla do prvih drveta i tu naglo promenila oblik i ritam igre, a vuk se nalazio još na čistini, okrenut gledaocima bočno, stariji čobanin je skinuo pušku, nanišanio i opalio…. Iza vuka je ostao krvav trag“.

U Srbiji se čeka čobanin sa puškom da upuca vuka. Igra međunarodnog prava je u tom scenariju zamajavanje dok se „ne promene međunarodne okolnosti“. U vezi sa ovakvim scenarijem postoje, međutim, brojni problemi o kojima sam takođe pisao – čobanin se, naime ne nazire iako „politički analitičari“ najavljuju njegov skori dolazak u religijskom transu.

Drugo, važnije, iako se ovde Zapad najčešće percipira kao vuk, stvar je složenija od toga. Na Kosovu je prisutan dvostruki proces dehumanizacije i negiranja uloge aktera – i Srbima sa Kosova od strane većine albanskog društva i Albanaca sa Kosova od strane većine srpskog društva.

Albanci se u Srbiji svode na podršku Zapada i potpuno se gube iz vida i dugotrajan sukob koji je sa njima postojao, i zločini koji su na Kosovu počinjeni, i proces izgradnje kosovske države u poslednjih 25 godina. Dakle, ni Srbija nije nevina Aska.

Druga mogućnost je da vuk promeni svoju ćud. Zapad (ovo je pojednostavljivanje jer Zapad nije sasvim monolitan) je doneo odluku da pomogne izgradnju kosovske države (ovo se može učiniti kao eufemizam) i teorijski je moguće da tu odluku promeni.

Čini se, ipak, da ova mogućnost nije realna i najbolje je u tom smislu pogledati novu veru u Trampa uprkos njegovom prvom mandatu i Vašingtonskom sporazumu. Čak i da se desi, to ne bi samo po sebi, rešilo stvar jer ljudi u Srbiji zaboravljaju na volju Albanaca.

Treća mogućnost je radikalna promena srpske (spoljne) politike. To bi podrazumevalo čitav niz mera koje bi na srednji rok trebalo da smanje (ekonomsku i svaku drugu) zavisnost Srbije od zapadnih država i da pitanje Kosova zaista postane prioritetno u našoj državi – da (gotovo) sve bude njemu podređeno. Ishod bi bio veoma neizvestan, a rizik veliki (možda naročito u vezi sa bezbednošću Srba na Kosovu koja je, doduše, i sada ugrožena).

Četvrta mogućnost je skori dogovor Albanaca i Srba u vezi sa statusom Kosova.
Peta mogućnost je demokratska odluka građana Srbije koja bi, teorijski makar, mogla da ide u pravcu priznanja poraza i traženja njegovih dubljih uzroka što bi, opet teorijski, moglo da dovede do radiklane promene u pogledu konceptualizacije i primene nacionalnih interesa Srbije.

U alegorijskoj priči Aska i vuk se pominje čudo. Ja ne verujem u čudo da će se dogoditi bilo koji od prethodno pomenutih scenarija. Deluje mi najrealnije da će se na ovaj ili onaj način i definitivno zaokružiti kosovska državnost. Međunarodno pravo je neko vreme zamajavalo (relativno uspešno!) moć, ali ona polako, ali sigurno dolazi po svoje.

Suočeni sa osećajem nepravde, Srbi i Srbija će čekati priliku za revizionizam. To smo toliko puta do sada imali priliku da vidimo u istoriji (ne mislim na srpski, već revizionizam uopšte). Tako će se, uostalom, samo nastaviti spirala nasilja kojoj prisustvujemo više od 100 godina na Kosovu. I zbog toga više od godinu dana nisam davao nikakve izjave u vezi sa Kosovom. Sedim, gledam i nakon više godina prethodnih pisanja i javnih nastupa nemoćno posmatram posledice. I možda, potajno, čekam čudo u koje ne verujem.

(Ovo je skraćena i prilagođena verzija teksta koji je nastao u okviru projekta NATIONAL(S) o legitimizaciji nacionalnih interesa Srbije normama međunarodnog prava, a koji podržava Fond za nauku Republike Srbije)

Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.