"Slovenska odbrana" Aleksandra Vučića

Lični stav: Marko Jakšić

Sadašnjeg predsednika Vlade prvi put sam bliže upoznao 18. marta 2004. godine kada su posle čuvenih martovskih događaja Srbi u severnom delu Kosovske Mitrovice držali straže da bi sprečili prodor separatista u severni deo grada. On je tada kao generalni sekretar Srpske radikalne stranke došao da poseti Srbe, da im da podršku i, pretpostavljam, ohrabri ostanak na njihovom vekovnom ognjištu. Ono što je meni lično upalo u oči jeste da je u njegovoj šetnji kroz grad bilo više od sto članova i simpatizera Srpske radikalne stranke. Na ulici – žene su mu prilazile, ljubile mu ruku, gledajući ga kao u mesiju, kao spasioca njihovih života, imovine, slobode…

Sledeći dolazak današnjeg premijera u Kosovsku Mitrovicu bio je 2013. godine, neposredno posle potpisivanja Briselskog sporazuma, ali je doček građana – Srba, bio sasvim drugačiji. One iste žene koje su ga pre nepunih deset godina dočekivale sa ljubavlju i zahvalnošću, sada su ga 'pljuvale' kao najgoru fukaru i najcrnjeg izdajnika. Takav neprijatan doček Aleksandar Vučić je pripisivao nama iz Demokratske stranke Srbije, pre svega meni, ali apsolutno nije bio u pravu. Nismo to organizovali mi, pre svega iz političkih razloga, a ne zato što tadašnji potpredsednik Vlade nije to zasluživao. Naši motivi su bili da je on visoki funkcioner države Srbije i da bismo mi jednim ružnim dočekom obrukali i sebe i sopstvenu državu. Naši protivnici sa Zapada i Albanci bi se time samo naslađivali. Sa druge strane, da je to bilo u našoj režiji, broj ljudi u to vreme koji smo mogli da skupimo, sigurno ne bi bio manji od 5000 hiljada, a ne šačica žena i slučajnih prolaznika koji su se tu zatekli prilikom dolaska prvog potpredsednika Vlade. 

Ono što je još upadalo u oči prilikom te njegove druge posete, a što se jasno videlo na sastanku na kojem su bili odbornici sve četiri opštine sa severa Kosova, to je neopravdano veliki strah Aleksandra Vučića. Tada se videlo da sva njegova priča o tome da se on nikoga ne boji, da je hrabar, pada u vodu. Razloga za preplašenost i zabrinutost nije bilo jer nikome ni u snu nije palo na pamet da fizički nasrne na visokog državnog funkcionera. U njegovom obezbeđenju sa uniformama bila je prisutna i žandarmerija države Srbije sa komandantom Bratislavom Dikićem, kao i pripadnici „Kobri“ i drugih specijalnih jedinica države Srbije. Bilo je to posle četrnaest godina prvo pojavljivanje srpskih specijalaca u uniformama na teritriji Kosova i Metohije, doduše u obezbeđenju samo jednog čoveka. 

Da nije tako hrabar kako se predstavlja, imao sam prilike da vidim i u Skupštini Srbije, kao poslanik, kada je bila rasprava o Briselskom sporazumu. U samoj Skupštini, u hodnicima, galeriji bilo je prisutno više od 50-ak telohranitelja u obezbeđenju prvog potpredsednika Vlade što je jako upadalo u oči; tim pre, jer sam bio poslanik u Skupštini Srbije kada je funkciju predsednika Vlade obavljao Zoran Đinđić koji u svojoj pratnji nije nikada imao više od jednog do dva telohranitelja.

Pored ličnog isticanja muškosti, jer se navodno ne boji nikoga, i lično poštenje je osobina sa kojom se predsednik Vlade predstavlja građanima Srbije. Iz tog razloga on sebi gradi imidž velikog borca protiv korupcije i kriminala. U Srbiji se istakao hapšenjem više tajkuna da bi sebi pribavio oreol srpskog Eliot Nesa. U predizbornoj kampanji 2012. godine obećavao je građanima Srbije da će samo kroz tenderske procedure da uštedi državi više od 600 miliona evra. Ali da li je baš tako?

Mnogi njegovi poslovi, pre svega sa Arapima, obavijeni su velom tajne i bude sumnju upravo na velike finansijske malverzacije i mahinacije. I samom laiku je jasno da projekat „Beograd na vodi“ glavnom protagonisti ovog posla omogućuje neslućenu dobit. Zbog apsolutne zatvorenosti medija, tek ponegde stidljivo procuri informacija o neregularnim poslovima premijera i njegovih ljudi – upravo preko nameštenih tendera. Pre mesec dana je predsednik komisije za tenderske procedure podneo ostavku jer je samo tokom juna meseca bilo više od 280 žalbi na nezakonito skrojene tendere u režiji sadašnje vlasti. Čak i poklanjanje više od 2200 hektara građevinskog zemljišta na Zlatiboru privatnoj firmi od strane ministarke Zorane Mihajlović nije moglo da prođe bez blagoslova prvog čoveka Vlade, jer, u protivnom slučaju, zbog ovako teškog krivičnog dela, on bi je smenio. 

Ne bi bilo nikakvo iznenađenje ako za par godina, kada se mediji u Srbiji budu otvorili, saznamo da je sadašnji predsednik Vlade najbogatiji čovek Srbije.

U obračunu sa političkim protivnicima i neistomišljenicima Aleksandar Vučić pokazuje surovost i brutalnost. U toj borbi on obilato koristi medije, kao i informacije svih obaveštajnih službi čiji je šef. Ništa ne prepušta slučaju jer u dobroj meri kompromituje i one sa kojima je u vlasti, kao što je slučaj sa Ivicom Dačićem, nekadašnjim predsednikom Vlade, a sadašnjim ministrom spoljnih poslova zbog njegove bliskosti sa narko bosom Darkom Šarićem. Pokazuje i retko viđenu nezahvalnost kao što je medijsko linčovanje njegovog političkog oca, a predsednika Srbije Tomislava Nikolića, koje se sigurno ne odvija bez njegove prećutne saglasnosti. Ako svoje političke protivnike ne može drugačije da amortizuje, on ih medijski marginalizuje. Lično sam imao prilike da se u to uverim kada bih u holu Skupštine Srbije, kao narodni poslanik, držao konferencije za štampu. Čim bih pristupio mikrofonu, nastupio bi beg novinara i njihovih kamera sa jedinim ciljem da se medijski stopiram, jer o čemu mediji ne izveštavaju, kao da se ništa nije desilo, niti kazalo.

Ono što čovek mora da prizna Aleksandru Vučiću jeste njegova sposobnost manipulacije građanima Srbije. Opet su mediji ti koji mu u tome pomažu. Igrajući na kartu kratkog pamćenja sopstvenog naroda, on, drastično smanjivanje plata i penzija, iako je u predizbornoj kampanji drugačije govorio, pegla tako što najavljuje građanima da će im podići plate i penzije što je simbolično u odnosu na ono što im je oteo. Građanima se nameće kao neko ko brine o njihovom standardu.

Briselskim sporazumom, čiji je glavni kreator, on se faktički odrekao Kosova i Metohije ali to mu ništa ne smeta da danas onako radikalski izgovori „Ne dam Gazivode“, ili da sebe prikazuje kao borca koji ne dozvoljava da Kosovo bude član UNESKO-a, dok u sporazumu iz Brisela stoji da Srbija neće ometati ulazak Kosova u međunarodne institucije i organizacije. Srbi na Kosovu i Metohiji kažu: „Zavodi nas za Goleš planinu“.

Njegov odnos prema političarima iz zapadnih zemalja pokazuje servilnost i snishodljivost. Sam priznaje da mu uvek klecaju kolena kad se sastaje sa Angelom Merkel. To mu ne smeta da prema svojim potčinjenima, čak i ministrima, pokazuje osornost i nadobudnost. Narodna poslovica za takve kaže: „Dobar sluga al` zao gospodar“. Dosta često predsednik Vlade ističe – ako im nisam dobar, neka me smene, misleći upravo na svoje „prijatelje“ iz Evropske unije i SAD. Iz toga proizilazi da njega nije birao narod Srbije, nego su ga na vlast doveli zapadnjaci zbog čega se i ponaša kao marioneta. Upravo zato o izboru na najvažnije funkcije u zemlji ne odlučuje Srpska napredna stranka nego zapadne ambasade u Srbiji. Brojni ministri u Vladi Srbije upravo to dokazuju kao i izbor Dragana Bujoševića za generalnog direktora Radio-televizije Srbije. 

Pokazuje sposobnost da svoje kritičare privuče na svoju stranu, pre svega novcem, a u dobroj meri i funkcijama na koje ih postavlja. Čitava plejada srpskih nacionalista je na taj način ućutkana i od njihovih listova i sajtova ostalo je jedino rusofilstvo. Rusofilstvom pokušavaju da kompenziraju promenu ideologije odnosno izdaju nacionalnih i državnih interesa Srbije. 

Aleksandar Vučić svoj odnos prema Istoku i Zapadu svodi na poziciju sedenja na dve stolice. Možda je to nekada bilo moguće, danas nije. Nastoji da sebe građanima Srbije predstavi mudrim tako što se ne odriče Rusije a prisvaja vrednosti Zapada. Lično mislim da će mu to na kraju doći glave. Oni koji su ga doveli na vlast, a to je pre svega Zapad, i prema kojima ima obeveze, neće mu dopustiti dugo da balansira.

Događaji u Srebrenici upravo to potvrđuju. Vetom na rezoluciju o Srebrenici koju su stavili Rusi, on se zamerio i Londonu i Vašingtonu, na čiji je nagovor morao da ode u Srebrenicu gde je naleto na minu. Sigurno je, i u tome se svi slažu, da rulja koja ga je napala, to ne bi smela da uradi bez svojih pokrovitelja sa Zapada. Kako god se to tumačilo, on je od svojih zapadnih 'prijatelja' dobio žuti karton. Tamo nije smeo da ide jer su sve činjenice govorile da će biti napadnut. Može Aleksandar Vučić da opravdano histerično beži pred gnevnom masom ali predsednik Vlade Srbije sebi ne sme da dozvoli da se nađe u takvoj poziciji. 

I koliko god mislio da može da igra na dve karte, Aleksandar Vučić će na kraju morati da se odluči. Za sada ga još drže jer bez imalo snebivanja zajedno sa Zapadom ustrojava još jednu albansku državu na Balkanu. Kada to završi potpisivanjem bilateralnog ugovora Beograda i Prištine, onda će morati Rusima da uvede sankcije. Ako ne uvede, stići će mu politički svilen gajtan sa Zapada. Mehanizme za to i Brisel i Vašington imaju. Počev od kontrole medija u Srbiji, do brojnih mahinacija i malverzacija sadašnje vlasti o čemu su apsolutno obaveštene, Srbijom prošarane, strane obaveštajne službe. U svakom slučaju „Slovenska odbrana“ igranjem šaha sa Bakirom Izetbegovićem u Beogradu, teško može da mu pomogne. Jednostavno rečeno: „Ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se razbijaju“.

Čak i ako uvede sankcije Rusiji on je za Zapad potrošena politička ličnost. Oni već traže njegovu zamenu u Srbiji, a Miodrag Kostić je samo jedan od kandidata. Sve je već viđeno.

Marko Jakšić, član predsedništva DSS

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.