Slobina epoha čeka presudu

Tačno deceniju otkako je preminuo u ćeliji Sheveningena i u jeku velikih globalnih potresa, otvara se pitanje političkog nasleđa bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije. Dačić: Bez njega ne bi bilo ove drukčije Srbije

Danas se navršava deset godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, koji je okončao život u ćeliji Haškog tribunala ne dočekavši kraj suđenja po najtežim optužbama, uključujući ratne zločine i genocid.

Od famoznog mitinga na Gazimestanu, posle koga je stekao nezapamćenu podršku i doživljen kao novi srpski Vožd, preko ekonomske i nacionalne katastrofe devedesetih, ratova, petooktobarskog sloma, izručenja, odbrane i smrti u Hagu, kojom je za mnoge stekao status mučenika, danas se čini da je krug zatvoren, a Milošević sve više istorijska ličnost a sve manje naš savremenik. Čini se da je priča o Miloševiću sve ređe praćena ostrašćenošću i nepomirljivim stavovima kakve je godinama izazivao pomen njegovog imena.

Protivnici su spremni da mu priznaju da je bio suočen sa teškim unutrašnjim i spoljnopolitičkim izazovima i da su neke greške koje je pravio iznuđene, ne oslobađajući ga odgovornosti za zločine i niz ubistava iza kojih je stajala tadašnja država. Nekadašnji verni sledbenici, iako insistiraju na nemogućim okolnostima u kojima je vodio zemlju, priznaju da je pravio brojne greške, posebno u odnosu prema međunarodnoj zajednici.

Stranka koju je osnovao danas je ponovo na vlasti, ali zauzima pozicije umnogome suprotne Miloševićevim. Još čekamo da istorija da kompletan odgovor na pitanje šta je njegov politički i istorijski testament.

Da li je Milošević u Hagu branio sebe ili Srbiju? Da li bi bilo bolje da mu je suđeno u Srbiji? Da li se sa ove vremenske lestvice menja, i kako, odnos prema njegovoj ulozi? Da li su Dejtonski sporazum i Republika Srpska najvrednije Miloševićevo zaveštanje? Ili će ga istorija pamtiti po sankcijama, bombardovanju i progonu političkih protivnika? Da li je došlo vreme za objektivnu sliku o Miloševićevoj istorijskoj ulozi? Na ova delikatna pitanja pokušali su da odgovore njegovi nekadašnji saradnici, životna saputnica i ljuti politički rivali, čije stavove objavljujemo.

Pomen u Domu sindikata: Na grobu Šešelj i Bulatović

Na desetu godišnjicu smrti Miloševića njegov grob će danas posetiti počasni predsednik SPS Milutin Mrkonjić sa dugogogdišnjom sekretaricom bivšeg predsednika SRJ Mirjanom Dragojević. Počast će odati i delegacija Pokreta socijalista predvođena Aleksandrom Vulinom, kao i Vojislav Šešelj. Cveće na grob postaviće i predstavnici udruženja "Sloga" na čijem čelu će biti bivši predsednik Crne Gore Momir Bulatović.

"Sloga" organizuje i svečanu akademiju u Velikoj dvorani Doma sindikata danas u 18 sati na kojoj će pored Bulatovića govoriti nekadašnji premijer Srbije Nikola Šainović, koji se nedavno vratio iz Haga nakon odslužene kazne. Okupljenima će se iz Moskve preko video linka obratiti i Mira Marković.

Ivica Dačić: Bez njega ne bi bilo ove drukčije Srbije

Deset godina je verovatno malo za ozbiljan istorijski sud, ali je sasvim dovoljno da se govori o politici Slobodana Miloševića, svakako najupečatljivije političke figure kraja dvadesetog veka u Srbiji.
Novi vek je, suštinski, počeo bez njega kao političara. Ali, ipak, prvih deset godina novog milenijuma obeležila je, pored tragičnog Đinđićevog kraja, i Miloševićeva smrt. Pre nje, njegovo izručenje Hagu i početak suđenja, čiji kraj nije dočekao.

Deset godina posle njegove smrti, Srbija izgleda sasvim drukčije. Blizu smo EU. Stekli smo, ponovo, poštovanje u svetu. Ponovo smo i prijatelji sa Rusijom. Pregovaramo sa Prištinom.

Svi zajedno mi, koji smo u to, njegovo vreme bili njegovi saradnici ili partneri, danas znamo da ove, drukčije Srbije ipak ne bi bilo da nije bilo i njega. I da nismo imali šta da naučimo iz svega što je on radio. I iz njegovih grešaka, i iz njegovih pravilnih poteza.

Takođe, niko, danas, ne može da ospori, niti da izbegava da koristi dve, po svom značaju ogromne, političke odluke koje je on doneo. Jedna je Dejtonski sporazum, zahvaljujući kojem Srbi u BiH imaju svoju Republiku Srpsku.

Drugi je Rezolucija 1244, koja omogućava Srbiji da zadrži svoje pozicije kada je reč o nepriznavanju Kosova kao države. Ta rezolucija nam je bila i jedan od najvećih argumenata koje smo imali kada smo se borili protiv prijema Kosova u UNESCO. Ona je, takođe, jedan od glavnih stubova naše politike u pregovorima sa Prištinom.

Dozvoljava nam kompromise, ali i sve učesnike u pregovorima sprečava da priznanje i formalno bude postavljeno kao uslov svih uslova. Naravno, svako pitanje da li je do toga uopšte moralo da dođe, kao i da li je to bio maksimum onoga što je Srbija mogla da uradi, dobro je došlo i niko ne može da kaže da nije na mestu.

No, obe te političke platforme imaju zaslugu i za to. Da njih nije bilo, nikakva pitanja ne bi ni mogla da budu postavljana, niti bi bilo kakva rasprava bila moguća. Zato što niti bi bilo RS, niti bi bilo Srbije da pregovara o Kosovu.

Uostalom i svi oni koji su oktobra 2000. srušili Miloševića, koristili su i Dejton i Rezoluciju kao osnovne stubove svojih međunarodnih politika, i niko ih, nikada, nije doveo u sumnju. Ni Đinđić, ni Koštunica, ni Tadić.

Drugim rečima, političko nasleđe Miloševića, u ova dva slučaja, izuzetno je i veliko i značajno. I ti primeri mudre i odgovorne politike pomogli su nam i u ispravljanju svih onih grešaka koje je počinio. Imali smo s čim da ih poredimo, ako ništa drugo.

Zato i danas, deset godina od njegove smrti, može slobodno da se kaže da je deo njegovog političkog nasleđa, i to dobrog, još tu. O onima koji su došli 5. oktobra, posle njega, već je sve rečeno. I o propuštenim prilikama i izneverenim očekivanjima.

Dragoljub Mićunović: Nije razumeo vreme

Puno sam rekao o Miloševiću za sve ove godine i teško je tome nešto dodati. Jasno je sa ove distance i da je on bio žrtva nekih iluzija. Nije razumeo vreme u kojem je živeo. Mislio je da je lukav – obećavao i jednima i drugima, na kraju je došao do toga da mu niko ne veruje i da su ga ostavili na cedilu.

Mnogi kojima je verovao, među kojima je najviše bilo raznih akademika, gurali su ga u ratnu avanturu u koju je uleteo. A on je platio ceh. Nije uspeo da ostvari ono što je želeo i tada se tlo pod njim rasulo. Zajedno sa svojim kolegama, tadašnjim komunističkim liderima doveo je do toga da se zemlja raspadne i to u krvavom ratu. Lično, nemam nikakve frustracije sa njim, ali teško je naći neku pozitivnu liniju njegove politike.

Slobodan Antonić: Pritisci su ostali

Tokom devedesetih bio sam jedan od najžešćih protivnika njegovog režima. Najviše sam mu zamerao nepoštovanje demokratskih institucija i procedura. Smatrao sam i da je velika greška što u vreme najveće krize nije formirao vladu nacionalnog spasa, već je Srbija stalno bila u nekoj vrsti unutrašnjeg sukoba. Mnogi su, uključujući i mene, očekivali da će posle njegovog odlaska Srbija lako uspostaviti harmonične odnose sa međunarodnom zajednicom. Pokazalo se, međutim, da Milošević nije bio jedini, niti najveći problem, već da je problem Srbija.

Zemlja je i dalje izložena ogromnim pritiscima, bez obzira na to ko je na vlasti. Čini se da je Milošević bio samo negativni junak koji je medijski stvoren da bi se završila i izvršila politika prema Srbiji. 

Čedomir Antić: Predao Kosovo i Krajinu

Deset godina kasnije jasno se pokazalo da je politika Miloševića bila neodrživa. Do takvog zaključka većina građana došla je još sredinom devedesetih godina, a na izborima je to potvrđeno 2000. On je došao na vlast u vreme propasti komunizma na organizacionim i partijskim osnovama koje su bile duboko antisrpske, ali su komunisti tada poverovali da bi mogli da pomere težište moći i stvore neku vrstu srpskog Tita.

To nije bilo moguće i on je napravio niz grešaka – sistemskih i političkih. Propuštena je šansa da se Srbija promeni kao što su se menjale druge komunističke zemlje.

Neki govore o njegovom antiglobalizmu i patriotizmu, ali je sasvim jasno da mu se ta uloga ne može pripisati. On je čovek koji je započeo saradnju sa NATO i Hagom i predao Srpsku Krajinu i Kosovo.

(E.V.N.) Večernje novosti

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.